NE MOGU VJEROVATI /64/

-Dosta ti je. Čuješ ti? Veronika! Dosta spavanja!

-Molim!?

Skočila sam iz kreveta. Mama je stajala na vratima.

Isuse, Bože, šta je ovo? Otkud ona? Di sam ja?

Pa ja sam ovo sve sanjala!

-Koji je danas dan? Kad je utakmica?

-Danas. Šta je tebi?

-Ništa. Nešto sam sanjala.

Sjela sam na krevet sva uzrujana. Nikako se nisam mogla razbuditi. Ono se stvarno moglo dogoditi samo u snu. Utrčala sam u kuhinju.

-Idem i ja na utakmicu!

-Znali smo mi to - rekao je Ivan - da ti nećeš moći ostati kod kuće.

-Kad idemo?

-Oko četiri.

Obukla sam traperice i dres s Marinovim prezimenom na leđima i zavezala kosu u rep.

-Ja sam spremna!

I tako je ekspedicija od deset ljudi s dva auta krenula u osvajanje Maksimira. Cijeli sam put razmišljala o svom snu. Sama sam se sebi smijala. Zamisli, Veronika, volim te i čekam te. Užas jedan. Sigurno sam to u nekakvom američkom filmu gledala.

A u autu je bilo vrlo uzbudljivo. Blaž nam je podizao moral navijačkim pjesmama, a tata i Ivan su se prepirali oko toga koga bi izbornik trebao staviti na lijevo krilo.

-Ne može on - objašnjavao je tata - pa on nije odigrao cijelu utakmicu već par mjeseci.

-Bio je ozlijeđen, sad je dobro i on je najbolji za to mjesto.

-Vidjet ćeš da neće njega staviti.

-Dobro, vidjet ćemo.

-Ali znam 'ko će sigurno biti u zadnjoj liniji - okrenuo se tata prema meni smješkajući se - je l' da Nika.

-'Ko? - upitala sam ozbiljno.

Svi su se odvalili smijati. Tata se radovao utakmici kao malo dijete. Nije prestajao pričati.

-'Ajde, šta se praviš.

-Jeste se čuli? - pitao me Ivan.

-Nismo.

Okrenula sam glavu prema prozoru da me ništa više ne pitaju. Shvatili su.

-Šta ste se posvađali?

Ili ipak nisu.

-Ma nismo. Dosadni ste. Bolje stani negdje da popijemo kavu.

Stalno sam pogledavala na mobitel očekujući poziv ili bar poruku. Ali ništa. Nema veze, ne smije mi to pokvariti raspoloženje. Opet sam se sjetila sna i odvalila smijati.

Pred Maksimir smo došli oko pola sedam. Fićo nam se pridružio. Nećete vjerovati, u dresu. Ljudi su već ulazili unutra. I mi smo polako krenuli prema ulazu na istočnu tribinu. Euforija je već zavladala svima. Osim možda Fićom. Njemu je najvažnije bilo što ćemo kupiti za jesti i piti. Baš kao u mome snu, svi su bili kockasti, crveno-bijeli. Na sjedalu su nas čekali crveni i bijeli papiri. Kad nam kažu, svi ćemo ih podići, a vi ćete na televiziji vidjeti nekakvu sliku na cijelom stadionu. Jako sam uzbuđena i sretna što sam ovdje. Sretna sam što ću vidjeti Marina, ali tužna što je sve tako ispalo. On uopće ne zna da sam ovdje. Misli mi je prekinuo veliki pljesak. Igrači su istrčali na travu. Cijeli stadion se podigao na noge. Ugledala sam ga. opet mi je srce jako zakucalo. Pa ja ne bih ni znala da imam srce da nisam upoznala Marina. Spiker je izgovarao imena svih igrača. Marin Buliiić, zaorilo se Maksimirom.

-Pogledajte ju kako cvijeta - rekao je Fićo gledajući u mene.

Ignorirala sam ih. Bila sam previše uzbuđena da bih se raspravlajla s njima. Svi zajedno smo otpjevali Lijepu našu i konačno je utakmica počela.

-Hrvatska! Hrvatska! - orilo se stadionom.

Naši dobro igraju, ali ni oni se ne daju. Neće biti lako, Kraj je prvog poluvremena.

Nije dobro, 0:0.

-Ne može tako - počeo je tata vidno razočaran i ljut viđenim - postaviti tako 4-4-2, to stvarno nije normalno.

-Ma da - nadovezao se jedan njegov prijatelj - jesi vidio onog desnog, korisniji bi bio na klupi.

Naravno, svi su oni sad pametniji od izbornika i sposobniji od svih igrača. Meni to ništa nije bilo važno. Samo sam razmišljala o Marinu. Počelo je drugo poluvrijeme. Koliki je ono bio rezultat u mom snu? A da, sad su oni izjednačili. Ali u ovoj stvarnoj utakmici još nije bilo golova. Belgijancu su krenuli u brzi protunapad. Ajme ovo izgleda opasno. Došli u pred naš šesnaesterac. Uhvatila sam se za glavu. Ne daj mu da prođe! Ali prošao je. I to kraj Marina. Marin je zabrljao. Zastao mi je dah. Pucao je na gol. I promašio. Hvala Bogu.

-Vadi ga van - vikao je Fićo uz smijeh.

-Ako netko bude išao odavde, to ćeš biti ti - rekla sam mu.

Blaž me samo pogledao i odmahnuo rukom.

Bilo bi mi žao da je Marin kriv za gol. Nije mi jasno što im je, što se ne pokrenu malo. i kao da su me čuli. Jedan naš vezni igrač oduzeo je loptu na centru, dodao na lijevo krilo, ovaj nabacio pred gol, a tamo je dotrčao naš napadač i glavom zabio loptu u gol. Skočila sam kao i svi ostali. Hrvatska vodi 1:0. Svi su skakali od sreće. I oni na terenu i mi na tribinama. Do kraja utakmice igra se nije poboljšala, ali najvažnije je da se ni rezultat nije promijenio. Hrvatska je pobijedila. Svi su bili sretni. A ja? Pogađate već. Bila sam tužna jer odlazim. Korak po korak napuštali smo tribine. Dok se moje društvo dogovaralo gdje bismo mogli večerati ja sam razmišljala gdje će Marin večerati. U tom trenutku zazvonio mi je mobitel. Marin!

-Halo!

-Bog. Jesi gledala?

-Zar si sumnjao?

-Ma naravno da nisan. Loši smo bili.

-To je sad manje važno. Pobjeda je najvažnija.

-Još se ljutiš? - pitao je tiše.

-Ne, prošlo me je.

-Žaj mi je, nisan ti triba to reći.

-Šta?

-Pa ono da ne dolaziš na utakmicu.

-Zar ti nisi shvatio da ja baš nisam poslušna. Ja sam bila na utakmici.

-Molin? Di si sad?

-Evo taman blizu izlaza na istoku.

-Daj nemoj zezat. Stani tu kod izlaza i čekaj me. Odma ću doć.

-O.K. - Stanite! - viknula sam svojoj ekipi. Samo ćemo malo pričekati, Marin će doći.

Bili su oduševljeni kao i ja. Ljudi su se već skoro svi razišli. Za dvadesetak minuta pojavio se Marin.

-Bog ljudi.

Rukovao se sa svima. Mene je uhvatio za ruku i držao u svojoj dok je razgovarao s njima. Dok su komentirali utakmicu i igru, Marin i ja smo si stiskom ruke pokazivali koliko smo sretni što se vidimo.

-Di idete sada? - pitao je tatu.

-Idemo na večeru.

-Ja ću van ukrast Veroniku. Može? - pogledao je u mene.

-Ako misliš tražiti otkupninu, zaboravi - ubacio se Fićo - mi jedva čekamo da je se riješimo.

Pozdravili smo se s njima i napokon ostali sami. Sva sam drhtala od uzbuđenja, sreće i njegove blizine. Zagrlio me i poljubio.

-Tako mi je drago da si tu. Ideš sad sa mnom.

-Gdje?

-Dođi.

-Sakrit ćemo se negdje ispod tribina?

-Ne - smijao se - ovaj put te vodim među ljude.

Ne mogu vjerovati.

-Gdje?

-Tu di su svi igrači i ostali.

-Ma daj, pogledaj kakva sam.

Mislila sam na svoju toaletu; dres i traperice, A frizura. A šminka koje nema. Toliko sam puta zamišljala takav događaj i toaletu u kojoj bi se pojavila. I na kraju ništa.

-Super izgledaš.

Vodio me za ruku u unutrašnjost stadiona.

-Tu smo.

Zastala sam.

-Kako ću ja?

-Šta kako ćeš, lipo.

-Ja ne mogu - opet sam stala.

-Ma daj nemoj zezati. Dođi.

Ušli smo. Bilo je prepuno ljudi. Svi pogledi su bili upereni u nas. Odjednom je odnekud sijevnuo blic.

Hej, remetite mi koncetraciju. Moram paziti kako hodam, kud gledam, kako dišem, da li uopće dišem.

Stisnula sam Marinovu ruku tako jako da sam mu najvjerovatnije zaustavila krvotok u tom dijelu. Slavila se pobjeda, Prepoznala sam igrače, izbornika i puno poznatih faca. Ne mogu vam opisati kako se osjećam. U svakom slučaju, čudno. Osjetila sam da nas svi gledaju s upitnikom iznad glave. Marin me poveo do jednog manjeg društva svojih suigrača.

-Dečki, ovo je moja cura Veronika.

Pružili su mi ruku i predstavili se. Naravno da to nije bilo potrebno, pa znala sam ja tko su.

-Drago mi je.

Trojica su me odmjeravala, a četvrti mi se obratio.

-Drago mi je da sam te napokon upoznao. Puno sam slušao o tebi.

-Stvarno?

-Da, Marin već dugo samo o tebi priča.

Ne mogu vjerovati da mi se ovo događa. Marin me predstavio izborniku i još nekakvim ljudima. Moja cura. Kako to dobro zvuči. Sretna sam i ponosna. Ja sam djevojka Marina Bulića.

Često sam se pitala kako je biti u takvom visokom društvu. Ali sad mi uopće ne izgledaju ni visoko ni profinjeno ni zanimljivo. Sa žena su vrištali Armani, Escada i ostali. Da sam na njihovom mjestu, uvijek bi prije odabrala nekog domaćeg kreatora. Bile bi originalnije.

-Hej, Marine!

Okrenula sam se. Bila je to Andrea Ban. Naperlitana i našminkana kao i uvijek.

-Bog, Andrea.

-Nećeš nas upoznati - rekla je gledajući u mene.

-Naravno. Ovo je Veronika. Moja cura.

-Da? Nisam znala da imaš djevojku. Kako ti je uspjelo zgrabiti ga? - upitala me s lažnim osmijehom.

-Preko oglasa u novinama - odgovorila sam joj s istim osmijehom.

Smijala se, mahnula i otišla. Nije ni pomislila kako sam joj rekla istinu.

-Znaš šta - šapnula sam Marinu - možeš li ti pobjeći odavde?

-Mogu.

-Ajmo.

-Mislia san da želiš biti tamo - rekao je kad smo izišli.

-Ne. Ja želim biti s tobom. Oni me ne zanimaju.

-Volin te Veronika.

-Znam.

Stavio mi je ruke oko struka, privukao me sebi i počeo nježno ljubiti.

-Stani malo ljubavi, da im nešto kažem:

MISLIM DA STE IPAK PROČITALI JEDAN SRCEDRAPAJUĆI LJUBAVNI ROMAN,

ŽAO MI JE.

P.S. Zahvaljujem Pepeljugi, zlatnoj ribici, svetom Anti...

NE MOGU VJEROVATI /63/

Ujutro me probudila galama u kući. Oni su se već spremali za utakmicu. Da nisam morala na WC, ne bih ni izišla iz sobe dok ne odu. Nisam mogla gledati tu njihovu sreću.

-Dobro jutro - rekao mi je tata kad sam izišla iz sobe.

-Kako kome.

-Šta je sad njoj? - pitao je mamu.

-Šta ja znam šta je kome, briga me. 'Ko mene pita šta je meni.

-Jesi ti provjerio ulje? - tata je pitao Blaža.

-Jesam, idem sad natočiti gorivo.

-Šta je njoj? - pokazao je brat glavom na mene, a pitao je mamu.

-Šta sam je njen glasnogovornik? Pitaj nju ako te zanima.

-Nije mi ništa - progovorila sam - nisam se naspavala - mogli ste biti još malo glasniji.

-Znam ja šta je njoj - mudro je rekao Ivan - Krivo joj je sad što ne ide na utakmicu.

-Da, u pravu si - hladno sam odgovorila.

Doduše, bilo je i toga. Obožavala sam utakmice reprezentacije. Stadion uvijek pun, a svi navijaju i pjevaju zajedno. uvijek je to bio poseban doživljaj. Ali sad to nije bilo na prvom mjestu moje liste neraspoloženja.

Cijelo prijepodne su se vrzmali po kući. Malo prije jedan svi su bili u dresovima, šalovima, kapama i sa zastavom.

-Hoćete vi konačno krenuti? - upitala ih je mama - ne mogu vas više gledati.

-A gdje su nam karte? - upitao je Goran.

-Marin mi je javio na kojoj su blagajni - odgovorio mu je Ivan.

Marin mu je javio. Znači mogao se javiti. I on se javio njemu. Pravila sam se da nisam čula. Uvijek sam pred utakmicu osjećala nekakvu nervozu. Tako je bilo i sada. Nisam mogla dočekati da prijenos počne. Kad su se uključili izravno na stadion, slika je bila prekrasna. Maksimir ispunjen do kraja, a se u crveno-bijelim kvadratićima. Kako bih voljela sad biti tamo.

-Ne bih se ja tamo gurala - rekla je Maja gledajući.

-Nemaš ti pojma kako je to super - rekla sam joj - trebala sam otići s njima, sad mi je baš krivo.

-'Ajde, šta ti fali ovdje s nama, baš nam je dobro - rekla je Branka.

-I bolje ćeš vidjeti Marina - ubacila se Ana.

-E to ne znam je l' mi bolje.

-Evo ga, evo ga - viknula je Maja.

-Ma daj - odmahnula sam rukom.

-'Ajde, ne moraš nama glumiti.

-Ljuta sam na tog čovjeka Majo, nemam što glumiti.

-Ljuta si i prije bila, pa si opet nastavila sve isto.

-E ovaj put stvarno neću. Pa nisam ja valjda tako grozna da me se mora stidjeti. sad još misli da mi može određivati kamo smijem ići, a kamo ne. To je stvarno previše. Sad će biti godina dana kako se vučem s njim, a nitko mi to ne bi vjerovao da to kažem. Pustite me da gledam utakmicu na miru.

U četrdesetoj minuti naši su zabili gol. Mi smo svi skočili, a možete zamisliti kako je bilo tamo. Na poluvrijeme su otišli zadovoljni. Nažalost odmah na početku drugog dijela ovi su izjednačili. Iz slobodno udarca, neobranjivo. Užas jedan. Navijači na stadionu ih nisu prestali bodriti. I to im je

sigurno pomoglo da u sedamdeset petoj minuti povedu sa 2:1. Sudac je produžio utakmicu za dvije minute. Tek kad je zazviždao kraj, opustila sam se. Hrvatska je pobijedila 2:1. Komentator je rekao da će za koju minutu u njihov improvizirani studio na stadionu doći nekoliko igrača i izbornik.

Nama su taman stigle pizze koje smo naručili.

-Vidi Marin je tu - rekla je Ana.

Pogledala sam. U tom studiju sjedio je Marin s još dva igrača i izbornikom. Bili su očito sretni. Marin pogotovo, on je blistao od sreće. Razgovarali su o utakmici. Prvo izbornik, pa jedan igrač, pa Marin, pa onaj treći. Svatko je iznio svoje dojmove. Svi su se zahvalili publici i svima koji su ih bodrili.

-I na kraju - započeo je komentator - naš reprezentativac Marin Bulić nas je zamolio za minutu vremena. Vrlo neobično, ali želi ju nekome pokloniti.

Kamera se okrenula prema Marinu koji je sada bio u krupnom planu.

-Želin poručit nešto jednoj predivnoj curi - počeo je Marin s osmijehom.

Ja sam taman prinosila ustima komad pizze koji mi je u tom trenutku samo ispao iz ruke, a usta su ostala otvorena.

Veronika, volin te i čekan te.

Kako je to bilo odvratno romantično. Suze su natopile kafić. Dobro što sam ja plakala, nego su i njih tri ronile suze. Komentator se s osmijehom odjavio.

-Ne mogu vjerovati kako se osramotio - jecala sam.

-Htjela si da kaže pred svima da te voli - rekla mi je Branka - e sad je rekao pred četiri milijuna ljudi, mislim da bi ti to trebalo biti dosta.

NE MOGU VJEROVATI /62/

S Marinom sam se čula svaki dan i po nekoliko puta. Gledala sam ga redovno na TV-u, novinama. U drugom mjesecu su igrali u Osijeku. Došla sam po njega pred hotel. Bili smo zajedno kod mene u stanu i bilo nam je super. Trebali smo se vidjeti još jednom u Zagrebu, ali smo morali odustati. Nikako nismo mogli uskladiti obveze.
A sad je već skoro kraj trećeg mjeseca, zima nas polako napušta i za nekoliko dana Hrvatska reprezentacija u Zagrebu igra kvalifikacijsku utakmicu za odlazak na svjetsko prvenstvo. Naravno i Marin je reprezentativac. Svi pričaju o utakmici. Jako je važna. Igramo s Belgijom koja ima isti broj bodova u skupini. Marin je s ekipom bio na treninzima izvan Zagreba, puno su radili, pa smo se manje čuli.
Dan prije utakmice imala sam ispit. Bila sam užasno nervozna.

Marin je za tatu i ostale nabavio deset ulaznica. Stalno se raspravljalo tko ide, kako idu. Ja sam odmah rekla da neću ići. Nekako mi se nije dalo ići u toliku gužvu s njima muškima, a znala sam da neću moći vidjeti Marina.

-Mi ženske ćemo napraviti tulum u kafiću i gledati utakmicu - rekla je Branka.

I Fićo će im se pridružiti u Zagrebu. Utakmicu ga uopće nije zanimala, ali kaže moglo bi biti dobro sa svima njima. Žali Bože karte.

Utorak je, dan prije utakmice, dan mog ispita. Cijelu noć nisam mogla zaspati, samo sam se prevrtala po krevetu. Učila sam, ali imala sam osjećaj nesigurnosti, a to sam mrzila. Ako ja pokažem nesigurnost, profesorica će to iskoristiti i onda, znate već.
Ustala sam se umornija nego što sam legla. Užasno sam se osjećala, sve me živciralo. Lift koji nisam mogla dočekati, reklamni letci koji su virili iz mog sandučića, tramvaj koji je bio prepun, grad u kojem je na rano jutro bila tolika gužva. Takvog raspoloženja stigla sam na faks. Čekala sam skoro sat vremena. Kad sam vidjela profesoricu, odmah sam se predala. Bila je još goreg raspoloženja od mene. ishod nikako nije mogao biti drukčiji, pala sam. I poludjela sam. Što mi se još danas može dogoditi? Sad idem u stan i spavat ću cijeli dan. Kad sam ušla u stan zazvonio mi je mobitel. Bio je to Marin.

-Molim.

-Ej, di si?

-Evo me - hladno sam odgovorila.

-Šta ti je?

-Ništa. Di si ti?

-Evo idem na trening, pa samo da te čujen.

-Dobro.

-Znaš šta san ti mislia reć?

-Ne znam.

-Tia san ti reć da mislin da je bolje da ti sutra ne dođeš na utakmicu.

-Molim!?

Ne mogu vjerovati.

-Znaš bit će užasna gužva, a ja ne mogu nikako...

-Molim! - prekinula sam ga, samo mi je ovo trebalo - o čemu ti pričaš?

-Ma mislia san...

-Šta ti imaš misliti, ne znam otkud ti to da ti određuješ kamo ću ja ići?

-Ma nisan tako mislia. Šta je tebi?

-Nije mi ništa. Šta se bojiš da me ne bi netko vidio?

-Daj, Veronika. Šta ti je?

-Stvarno, mislim da mi je već dosta svega toga. Ti pazi kako igraš, a mene zaboravi. Neću ti smetati, ne boj se.

-Veronika!

-Bog Marine.

Prekinula sam i počela plakati. Kako sam odvratna. Legla sam na krevet i nemam pojma kako, zaspala. Probudila sam se poslijepodne, popila kavu i vratila se u selo. Osjećala sam se užasno zbog svega što se danas dogodilo, ali najviše zbog onog razgovora s Marinom. Pa nije mi on kriv zbog toga što sam pala. Ali mislim stvarno, on misli da je najbolje da ja ne dolazim. Zamislite. On zna šta je najbolje za mene.Ili je to najbolje za njega? Užas jedan. Navečer sam otišla s curama na kavu. Ispričala sam im kakav sam grozan dan danas imala.

-Ma dobro, nije to ništa, morate se nekad i posvađati - tješila me Ana - Zašto ga ne nazoveš?

-Ne znam, u velikoj su gužvi, pod velikim pritiskom, a kad malo bolje razmislim, mislim da je došlo vrijeme da se taj naš odnos razjasni. Pa ako ne ide, ne ide. A ne ovako. Što smo? Ništa.

Prijateljice su šutjele, znale su da sam u pravu.

-Ma, bit će to sve dobro - napokon je veselo prozborila Maja.

NE MOGU VJEROVATI /61/

-Ajme, nikad te nisan vidia tako sređenu.

-Pa nije bilo prilike za to.

-Izvoli - odmaknuo mi je stolicu.

Stol je bio prekrasno serviran, gorjele su svijeće, bilo je stvarno romantično. Baš kao na filmu. Bilo je servirano svakakvih jela, od plodova mora do nekoliko vrsta mesa, puno priloga i salata. Pili smo vino i uživali.

-Ovo je sve stvarno odlično, ali ja ne mogu više ništa.

-Najela si se?

-Prejela.

Marin se ustao, uzeo nekakav daljinski i ugasio svjetla. Odjednom je počela svirati lagana glazba.

-Molin vas za jedan ples - pružio mi je ruku.

-Vrlo rado.

Stavila sam mu ruke oko vrata, naslonila se na njega i lagano smo se ljuljali u ritmu glazbe.

Pete su mi zapinjale za tepih, pa sam se izula bosa.

-Sve si ovo priredio za mene? - upitala sam ga tiho.

-Nego za koga?

-Hvala ti, Baš sam sretna.

-I ja san sritan šta smo zajedno.

Plesali smo i ljubili se.

-Ej, sad će ponoć - rekao je Marin - dođi.

Iz bara je izvadio šampanjac i donio čaše. Držali smo pune čaše u rukama i gledali na sat. Kad su se kazaljke poklopile, kucnuli smo čaše i poljubili se.

-Želin ti još jednom sve najbolje - rekao je Marin - fala ti šta si ušla u moj život.

Suze su mi krenule, nisam ih mogla kontrolirati.

-Hvala ti što si me pustio u svoj život. - sad sam već na veliko plakala.

-Nemoj - brisao mi je suze.

-Moram.

-Zašto?

-Od sreće valjda.

Uzeo me za ruku i poveo prema sobi. I tu je bilo sve kao na filmu. Onom pravom, romantičnom, ljubavnom. Mislim da svaka djevojka sanja ovakvu noć. Ja sam sanjala. Ali ni u najljepšim snovima nisam mogla zamisliti ovo što sam doživjela. Osjećala sam se važnom, voljenom. Taj osjećaj se ne zaboravlja. Nikad.

Probudila sam se ne znajući ni otprilike koliko je sati. Ako ćemo sve po filmu, sad bi trebala ispružiti ruku, pipati po jastuku kraj sebe, pa onda naglo sjesti pitajući se gdje je onaj s kojim sam provela noć. Ali neću. Čula sam zvuk tuša iz kupaonice,

-Koliko je sati? - pitala sam kad je izišao.

-Dobro ti jutro. Jesi se naspavala.

-Jesam.

-E, to je važno, a ne koliko je sati. Sad će deset. Žuriš negdi?

Legao je kraj mene.

-Ne, ja ostajem u Zagrebu kod tete, sutra ću kući. A ti?

Stavio mi je glavu u krilo (sad već tradicionalno).

-Moran danas. Sutra moran na trening.

Mazila sam mu lice i dodirnula ožiljak na čelu. Brzo sam maknula prste sjećajući se kako je reagirao prošli put.

-Mrzin ga - rekao je tiho.

-Koga?

-Taj ožiljak.

-Zašto?

-Podsića me na nešto ružno.

-Što se dogodilo?

-Kad san bia prvi osnovne, prijatelj i ja smo pretrčavali cestu. Auto se pojavia niotkud, užasno brzo. Mene je samo okrznia, rasika san čelo. A on je misecima leža u bolnici. Nije se znalo oće li uopće više moć hodat. Na sriću hoda, ali i dan danas osića posljedice, A i ja. Ne fizičke. Toliko san bia uplašen da se i danas bojin tog straja. I nikad ne pričan o tome.

Poljubila sam ga. Bila sam sretna jer mi se povjerio. Prvi put da je uopće pričao nešto iz svog života.

-Meni možeš reći sve.

-Znan, fala ti.

-Idem se ja otuširati.

-Može, ja ću naručiti doručak. Želiš nešta posebno?

-Kavu prije svega, molim te. Duplu.

Ostali smo u hotelu do jedan sat. Marin me odvezao do tete,

-Nisi mi ni jednon prigovorila da te ne vodin među ljude - rekao je dok smo se vozili.

-Ne i neću više nikad. Jednostavno kad mi ovo više ne bude odgovaralo, ja ću te obavijestiti. I neću raspravljati o tome. Samo ću se povući.

-Ma daj, zezaš me.

-Ne, uopće, ozbiljno ti kažem.

-Dobro, razgovarat ćemo o tome. Kad ćemo se opet vidit?

-Ne znam, nadam se uskoro,

-I ja se nadan, nešta ćemo već smislit. Reci starom da ne brine za ulaznice, koliko god bude tribalo, samo javite.

Bilo mi je teško rastati se. Prebrzo je sve prošlo. Htjela sam ostati s njim, a znala sam da ne mogu. Još jednom sam ga čvrsto zagrlila i izišla iz auta.

Te kad sam sjela kod tete, uključila sam mobitel. Bilo je naravno desetak propuštenih poziva i nekoliko poruka. Svima sam se javila, ali naravno nisam svima ispričala istu priču.

Sutradan navečer sam došla kući. Praznici i slavlja su prošli, bilo je vrijeme da nastavimo s normalnim životom i vratimo se svatko svojim obavezama. Moja obaveza bio je fakultet, pa sam počela učiti.

NE MOGU VJEROVATI /60/

Obavijestila sam cure o putovanju i počela se spremati. Što da ponesem za obući? Tko zna di ćemo biti? Prema dosadašnjem iskustvu trebala bih ponijeti kompletnu skijašku opremu. Za put ću se obući sportski, za tamo nosim nešto malo finije, hlače i visoke cipele. Za svaki slučaj stavila sam i jednu svečanu kratku haljinicu koju sam obukla samo jednom ovo ljeto.

U laku uopće nije bilo ljudi. Naravno, svi normalni ljudi spavaju i odmaraju se od prošle noći. Samo ja putujem. I kondukter. Ali on radi, on mora. Ipak, baš sam sretna, ne mogu dočekati da vidim Marina.

-Stižemo za desetak minuta - poslala sam Marinu poruku.

-Znan, ja već čekan na peronu.

Nisam više mogla sjediti. Ustala sam se, uzela torbu i stala ispred vrata na hodniku. Vlak je ušao u Zagreb, bio je već mrak. Konačno se počeo zaustavljati. Kako je vlak usporavao, moje srce je ubrzavalo svoje otkucaje. Isuse, koliko mu treba da stane. Ne srce, vlak. Iskočila sam čim se zaustavio. Pogledom sam tražila crnog, visokog, prekrasnog Dalmatinca. I ugledala sam ga, išao je prema meni. Potrčala sam mu u susret i bacila mu se zagrljaj.

-Moja Veronika - zagrlio me jako.

Poljubili smo se i ljubili, ljubili, i ljubili.

-Hoćemo ovdje biti cijelu noć? - pitala sam.

-Naravno da ne - smijao se - idemo.

Uzeo je moju torbu, stavio na lijevo rame, desnom me rukom zagrlio i krenuli smo prema izlazu kolodvora. Nije bilo puno ljudi, ali oni koji su bili sa zanimanjem su gledali poznatog hajdukovca i nepoznatu curu koju je zagrlio.

-Imaš neki auto, gdje ti je, kamo idemo?

-Neman auto, idemo pješke - odgovorio je.

-I nije baš neko vrijeme za šetnju - primijetila sam.

-Nije daleko - tješio me.

-Kamo idemo? Reci mi - bila sam uporna.

-U hotel.

Hotel Esplanade je lijevo, desno može biti Sheraton.

-Vodiš me u Sheraton?

-Da, tamo ćemo dočekati našu Novu godinu.

Ajme, super, pomislila sam. U Zagrebu nisam nikad spavala ni u jednom hotelu, pogotovo ne u Sheratonu. Tamo sam samo jednom bila na kavi.

Sheraton je blistao, a i ja sam. Ušli smo unutra, pozdravili recepcionara i krenuli prema liftu.

-Gdje smo?

-Na vrhu - Marin je otključao vrata.

-Izvoli, dobro došla.

-Hvala - ušla sam.

Bio je to apartman. Nešto prekrasno. Moram priznati da nije pripadalo mom svijetu, ali to sad nije bilo važno. Prekrasan dnevni boravak sa stilskim namještajem, velika spavaća soba, velika bliješteća kupaonica sve u bordo-smeđe-zlatnim tonovima.

-Predivno je ovdje.

-Pa ti si zaslužila samo najbolje.

-Čime?

-Pa time što si najbolja.

-Ma daj, ne moraš mi se upucavati, davno sam pala.

-Luda si - smijao se.

Skinula sam jaknu i čizme i sjela na trosjed.

-Ne mogu virovat da nema Filipa s tobon - rekao je Marin.

-On sigurno još spava, jer da se probudio, nazvao bi me.

-Ej, legenda je stvarno.

-Je. Ja ga obožavam.

-A mene?

-I tebe.

Donio je piće i sjeo kraj mene.

-Prvo ćemo nazdraviti našem susretu.

Uzela sam čašu.

-Za nas.

-Za nas.

Popili smo i poljubili se.

-Ne mogu virovat da si tu - rekao je Marin.

-Ni ja, priznajem. Otkud ti to uopće?

-Znaš šta, na dočeku mi je bilo tako nekako prazno, ne mogu ti to opisat. Shvatia san da bez tebe više ništa ne vridi. Čudan neki osjećaj. Znaš kad su me svi pitali šta mi je. Ja san im reka da se još nisan oporavia.

-Nisi im mogao reći istinu?

-Nisan tia, ne bi me razumili. Opet se ljutiš?

-Ne pada mi na pamet. Nisam se došla ovamo ljutiti nego ljubiti.

-Stvarno?

-Stvarno.

Približio se i poljubio me. Legao je i stavio mi glavu u krilo. Pričali smo i smijali se. Bili smo sretni.

-Jesi gladna?

-Pa i jesam.

-Evo sad će večera.

-Idemo na večeru?

-Ne, donit će nam.

Kao na filmu.

-Stignem se otuširati?

-Da, naravno.

Otuširala sam se i stala pred ogledalo da se našminkam.

Jesi sretna Nika?

Jesam.

Sigurno?

Sigurno.

Ova raskoš te čini još sretnijom, priznaj.

Nije istina. Važno mi je da sam s Marinom, nije važno gdje.

Ali kad je već ovdje, drago ti je?

Je, pa šta je u tome loše?

Ništa, samo moraš znati da kad iziđeš na ulicu nestaje sjaja, blještavila, a i Marina (da ne kažem kočije, kočijaša, haljine...).

Baš me briga, nećeš mi pokvariti noć!

-'Oćeš brzo? - viknuo je Marin.

-Evo me.

-Mogu reć' da donesu večeru?

-Možeš.

Našminkala sam se i obukla haljinu. Hvala Bogu pa sam je ponijela. Htjela sam izgledati dobro za Marina. Još sam se jednom pogledala. Sve je bilo na svom mjestu. Nema nikakve bubuljice, nikakve šljive. Dobro, možeš krenuti.

-Večera je servirana.

-Idem.

Izišla sam iz kupaonice. Marin je stajao kraj stola.

-Izgledaš prekrasno - rekao mi je.

-Hvala.

I on se obukao elegantno.

NE MOGU VJEROVATI /59/

Osjećala sam se užasno sretno. Bože, hvala ti za ovu sreću.

Sutradan popodne me Marin nazvao. Stigao je kući i očekuje prijatelje koji se se najavili da će doći vidjeti ga. Uglavnom, osjećao se super, to je najvažnije. Ja sam cijeli da provela kod kuće. Ostali su primijetili moje jako dobro raspoloženje. Nisam im htjela odati razlog, iako su ga svi već znali. Pa Marin Bulić je već dugo vremena razlog mog i dobrog i lošeg raspoloženja.

Došao je i taj posljednji dan u godini. Silvestrovo. 31. prosinac. Kad malo pogledam unazad u godinu koja danas završava, vidim da je bila posebna u mom životu. Doživjela sam pravu ljubav, kakvu do tada nisam upoznala. Doživjela sam i tugu zbog te ljubavi kakvu do sada nisam upoznala. Što će biti dalje, nemam pojma. Sve je to tako nepredvidivo. A i ja sam.

Skupili smo se navečer u kafiću. Popit ćemo piće i idemo u grad. Popodne sam se čula s Marinom, još nije znao hoće li na doček ili ne. Ja sam mu rekla da bolje ide. Bilo bi mi žao da ovu noć provede sam.

-Ne bojiš se što će oko mene biti puno cura - upitao me - i što bi sutra u novinama mogla izići nekakva slika?

-Ne. Vjerujem ti- odgovorila sam kratko.

Sad ću ga nazvati da vidim što je odlučio.

-Ej, Veronika.

-Ideš?

-Iden, evo spreman se.

-Svečano?

-Ništa posebno. A ti?

-Ja sam se obukla primjereno vremenu vani, pošto ćemo uglavnom biti vani. Kad ideš?

-Evo još malo.

-Dobro, lijepo se provedi - rekla sam tiho.

-Šta ti je?

-Ništa, žao mi je što ja neću biti s tobom.

-E, i meni je žaj.

-Ako bi ikako mogla požuriti, svi samo tebe čekamo - prekinuo me Fićo u razgovoru.

-Čuo san - rekao je Marin - sve ih puno pozdravi i čujemo se. Pusa.

-O.K. Pusa.

Izišla sam van i ušla u auto. u gradu je bilo veselo. Pravila sam se i ja vesela, ali nisam bila. Nedostajao mi je Marin, htjela sam biti s njim. Koja sam ja glupača, trebala sam otići u Split. Pa nije preko svijeta. Sad bi bila sretna. Ili ne bih? Sigurno ne bismo slavili zajedno s njegovim prijateljima, ali nema veze, pa nas dvoje bismo bili zajedno. Zar to nije najvažnije?

-Veronika! - iz razmišljanja me vratila Maja - di si ti? Sad će odbrojavanje.

Izvadila sam mobitel iz torbe da mogu odmah poslije ponoći nazvati Marina. A onda je par tisuća ljudi u glas uzvikivalo: deset, devet, osam, sedam, šest, pet, četiri. tri. dva. jedan, nula!

Počeo je vatromet, a meni je zazvonio mobitel.

-Želin biti prvi koji ti čestita Novu godinu - javio se Marin.

-Hvala ti, i ja tebi želim sve najbolje u Novoj.

-Ja želin da ti uvik buden prvi, u svemu.

-E to moraš sa sobom riješiti.

-Volin te Veronika - ignorirao je moje pametovanje.

-I ja tebe.

-Kako se provodite?

-Dobro, samo sam se već smrzla. Idemo sad negdje unutra. A vi?

-Ma onako, dobro, nije loše.

-O.K. uživaj, čujemo se.

-Može, pozdravi cilo društvo i zaželi im sve najbolje.

-Hoću, ćao.

Zagrlila sam i poljubila svoje prijatelje. Fićo je ljubio sve djevojke koje su stajale u blizini. Ostatak noći proveli smo u jednom kafiću u gradu, uz jelo, piće i smijeh. Zaspala sam malo mamurna, pa mi je užasno teško bilo kad me mama zvala u deset sati.

-Sretna ti Nova, samo me pusti na miru.

-Dijete Božje, mobitel ti zvoni već sto puta, ja u kuhinji čujem, a ti ništa.

-Dobro, evo, javit ću se.

Uzela sam mobitel. Bio je to Marin. Pet propuštenih poziva. Šta je tako rano, tako hitno?

Nazvala sam ga.

-Šta ti je?

-Moran te vidit, ja ne mogu više, ajmo danas u Zagreb...

-Halo, halo, polako. Je l' nije malo rano za priču.

-Kako rano? Nema vrimena. Oću da napravimo reprizu Nove godine. Ti i ja sami. Nađemo se u Zagrebu. Molin te, molin te - govorio je brzo.

-Čekaj da se probudim - ja sam još bila mamurna.

-Veronika, cilu noć san razmišlja. Želin biti s tobon, triban te. Molin te dođi u Zagreb.

-Pa ne znam kako ću...

-Molin te - tiho je izgovorio.

-Dobro, dolazim.

-Super. Kad možeš doć?

-Mislim da imam vlak oko tri, tamo sam negdje oko pola šest.

-Odlično. Ja imam avion u jedan. Ti ćeš mi javiti kad točno dolaziš da te dočekam. Može?

-Može.

Ostavila sam mobitel kraj sebe i sjela na krevet. Što je ovo sad bilo? Jesam li ja sanjala? Jesam ja normalna? Jesam ja njemu obećala da ću doći u Zagreb. Isuse, Bože! Što ću sad? Otišla sam u kuhinju, čestitala mami Novu godinu, sjela, rekla joj da idem u Zagreb i začepila uši rukama. Po facama koje je pravila i po onome što sam mogla pročitati s usana, nije baš bila sretna. Malo smo raspravljali, pa je onda došao tata, pa smo onda opet raspravljali, ali sve u svemu dobro sam prošla. Moram priznati da je u prilog mojoj obrani uvelike išlo to što se radi o najpopularnijem nogometašu u zemlji. Sjedili su nasuprot mene.

-Meni se ne sviđa što stalno nekamo putuješ - rekla je mama.

-Ima pravo - pridružio joj se tata.

-Objection! - podigla sam ruku - pa što da radim kad je dečko iz Splita. A Zagreb je nekako na putu, najzgodnije je da se tamo nađemo.

-Pa dokle će to tako'

-Ne znam mama, otkuda znam, ne planiram ništa. Nije pošteno da sve prekinem prije nego što je počelo samo zato što stanujemo na suprotnim krajevima Hrvatske. Ako shvatim da ne ide, onda ću odustati. Ali, ne mogu shvatiti ako ne odem...

-Dobro, dobro, dobro - prekinula me mama.

-Reci mu da nabavi karte za reprezentaciju u trećem mjesecu - rekao mi je tata.

-U trećem mjesecu? Dobro nisi tražio za na godinu - rekla mu je mama.

-Samo ti njemu reci, za čas će to proći.

-Nema frke.

NE MOGU VJEROVATI /58/

-Ne možeš.

-Otkud ti znaš šta ja mogu, šta ja ne mogu? - upitala sam ga.

-Ja znan šta ja mogu.

-Ti si se udario u glavu, tako da se tvoje baš ne računa.

-Kad ćemo se vidit? - ovo je zvučalo ozbiljno.

-Ne znam. Kad se ponovo onesvijestiš.

-Tako bi te sad zagrlia i izljubia.

-Gdje ćeš dočekati Novu?

-Nemam pojma, društvo mi je rezerviralo misto u jednon restoranu, al' ne ide mi se baš. A ti?

-Ja ću sa svojim društvom, ovdje.

-Imam ideju. Ja ću ostati u bolnici, ti dođi kod mene.

-Jak je to udarac bio.

-Najozbiljnije, naviše bi volia s tobon dočekati Novu.

-Dođi kod mene.

-Nažalost, ne mogu. Moji su tu, sutra idemo kući.

-A ne smiješ svojima reći za mene - tiho sam izgovorila.

-Odakle ti to - "kao" iznenađen je upitao.

-Nisam mislila ne smiješ, nego ne želiš.

Sad je razgovor prelazio u ozbiljni.

-Nije istina - rekao je.

-Istina je.

-Nije. Šta si ti rekla svojima?

-Ništa. Šta ću im reći?

-Šta onda meni prigovaraš.

-Imaš pravo. Nema veze, svejedno mi je.

Više mi je odgovarao onaj neozbiljni dio ovog dugog telefonskog razgovora.

-Kako ti može biti svejedno?

-Pa šta sad hoćeš?

-Svejedno ti je 'oš bit sa mnon ili ne? - nije odustajao.

-Naravno da nije, ali šta trebam, moliti te plakati? Pa imam i ja svoj ponos.

-Jel tebi jasno da mi se nikad do sad ni jedna žena nije za tako kratko vrime svidila. A tebe san zavolia za jednu večer.

-Meni nije jasno zašto se onda to bojiš reći pred drugima.

-Je l' to tebi važno, da drugi čuju?

-Naravno da nije. to sam ti već rekla. Ali ovako izgleda kao da nisam dovoljno dobra za ljude s kojima se ti družiš, kao da me se stidiš.

-Gluposti - djelovao je uzrujano.

-Nisu, ali nema veze - i ja sam se uzrujala.

-Dođi, čekat ćemo Novu u bolnici.

Nije se htio uzrujavati, znam, nisam ni ja. Opet je promijenio tijek razgovora. I bolje.

-Nazdravit ćemo infuzijom? - smijala sam se.

-Može - smijeh se čuo i s druge strane - ma nećemo uopće nazdravljat, samo ćemo se ljubit. Daj dođi.

-Znaš da ne mogu. Dođi ti kod mene.

-Da nije ovakva situacija, sigurno bi. Ali sad iz kluba očekuju da mirujen, a ne da putujen. 'Oćeš mi nešto obećat?

-Zavisi šta - bila sam znatiželjna.

-Nemoj mi više nikad to napravit - ozbiljno je rekao.

-Šta?

-To da ne razgovaraš sa mnon pola godine.

-Nadam se da neću imati razlog za to.

Bila sam sretna što mu to moram obećati.

-Zar ti nikad nije došlo da me nazoveš?

-Bar deset puta dnevno - priznala sam.

-Zašto onda nisi?

-Zašto ti mene nisi nikad nazvao? - pitala sam ne odgovorivši.

-Pa kako si me otpilila, nisan zna kako ćeš reagirat, mislia san da ne želiš, a nada san se da ćeš se ti predomisliti i nazvat me.

-Ja sam mislila...ma ne znam više šta sam mislila. Mislila sam da imaš svoj život, svoje društvo, svoju djevojku...

-Koju djevojku - prekinuo me - stalno pričaš o nekakvoj djevojci.

-Pa znam da je puno djevojaka zaljubljeno u tebe, da bi puno njih htjelo biti s tobom.

-To ne znači da bi ja tia biti s njima.

-Hoćeš reći da nisi imao djevojku svo ovo vrijeme?

-Nisan.

-Ne vjerujem. A Andrea Ban? - bila sam uporna.

-Kakva Andrea Ban, šta je tebi?

-Šta, šta je meni. Stalno ste negdje zajedno.

-Ma nije istina. Nemam nikakve veze s njon.

-Mislim da ona drukčije govori.

-Baš me briga šta ona govori. Jesi ti imala momka?

-Nisam.

-Zašto?

-Zato što mi se nitko nije svidio.

-E pa ni meni se niko nije svidia. Kako će mi se svidit neko kad mi se sviđaš ti. Zna san ja da ćemo se mi opet srest.

Moram priznati da mu nisam sto posto vjerovala.

-Misliš. suđeno nam je?

-Mislin.

-Ma da, baš - odgovorila sam ironično.

-Šta je?

-Ništa.

-Nisi mi obećala.

-Obećat ću ti da ću prije nego što bilo šta napravim prvo dobro razjasniti stvari.

-I to je već nešto.

-Sjetiš li se nekad Sljemena? - ispalila sam.

To sam ga htjela pitati cijelo vrijeme, ali nikako nisam mogla izabrati pravi trenutak.

-Kakvo je to pitanje? Naravno. Volia bi da smo Sljeme ponovili puno puta, i nadan se da oćemo. Oćemo?

-Mora baš biti na Sljemenu?

-Može bit bilo di, bit će dobro - smijao se - može i ovdi u bolnici. Kolko već pričamo, mogla si doći.

-Sad ti meni nešto obećaj, pa idemo spavati.

-Može.

-Obećaj mi da ćemo se čuti svaki dan, nemoj da ja iz novina moram saznati gdje si ti i šta radiš.

-Obećavan.

-Super, onda laku noć, lijepo spavaj.

-Laku noć, volin te Veronika.