NE MOGU VJEROVATI /10/

-Dobro 'ajde, čuvaj se.

-'Ajde, bog mama.

Pogledala sam na sat. Jedan i deset. Dobro sam odspavala. Trebala mi je kava. Žao mi je bilo buditi Fiću, pa sam mu napisala poruku.

NIJE NIKAKAV MISTERIOZNI NESTANAK, OTIŠLA SAM DOLJE NA KAVU.

Dok sam čekala kavu, ugledala sam novine na susjednom stolu. Sportske, a na naslovnici nitko drugi nego čovjek s kojim večeras večeram. Uzela sam novine, pisali su o važnoj utakmici za Hajduk, koja se igra u nedjelju, tj. prekosutra. Od njega se puno očekivalo, a on je izjavio kako se nada da će to povjerenje i opravdati...

Stigla je kava, a malo poslije nje i Fićo.

-Jesi se odmorio?

-Jesam, malo mi je krevet premekan, ali naviknut ću se.

-Dobro, možemo se večeras mijenjati.

-Ma daj, šalim se, super je, na kakvim sam sve dosad spavao, ovo je odlično.

Popili smo kavu i otišli u grad. Vrijeme je bilo toplo, ali ne prevruće. Obišli smo "nekoliko"

trgovina, prošetali i u jednoj pizzeriji se dobro najeli.

-Sjećam se još kad smo bili klinci, uvijek si mogla najviše pojesti.

-Jao što lažeš, prestani. Koliko je sati?

-Evo sad će pet.

-Idemo, moram se spremati.

-Molim!? Pa kad je večera?

-U osam.

-Tri sata ćeš se spremati?

-Znaš šta, nećemo se ti i ja oko toga raspravljati. Idi kod tetke, vidimo se večeras.

Inače non-stop mi je zvonio mobitel. Tata, braća, susjede, njih četiri naravno, da sam na kraju isključila ton.

Sjela sam na krevet razmišljajući odakle da počnem. Imala sam dovoljno vremena da se detaljno uredim. Obično sve uvijek obavljam u zadnji čas i uvijek me se mora čekati.

Da, priznajem. Imam i ja svojih mana.

Išla sam se otuširati. Prvo piling, pa gel za tuširanje, poslije losion (sve iz kolekcije mog najdražeg Dolce&Gabbana). Baš sam si lijepo mirisala.

Nadala sam se da će još netko to večeras primijetiti. Recimo kad budemo plesali uz neku romantičnu laganu glazbu. Divno mirišeš Veronika, šapnut će mi nježno na uho.

Da, baš.

Šminkala sam se polako, sve po propisu. Korektor, tekući puder, puder u prahu, sjenilo, maskara, rumenilo i ruž na kraju. Sve u u nekim smeđe-roza tonovima. Kad sam spustila kosu koja mi je dosezala do pola leđa, bila sam zadovoljna gospođicom u ogledalu. Izvukla sam hlače i košulju, malo su se zgužvali. A šta sad da radim, svejedno kad sjednem, bit će isto. Obukla sam se, obula i stala pred ogledalo. Kako su hlače bile spuštenog struka, nazirao mi se trbuh. Nije izgledalo loše. Išla sam već par puta u solarij, a stomak mi inače najprije potamni. Odlučila sam staviti naušnice, velike srebrne karike. Pogledala sam nokte. Francuska manikura se još dobro držala. Još par kapi parfema i to je to. Pogledala sam se još jednom u ogledalo.

Ima dana kad sama sebi izgledam grozno, što god obukla, kako god se našminkala, ali ovaj put sam stvarno bila zadovoljna. I to me začudilo. Jer obično kad bih voljela izgledati super ili mi kosa ne stoji dobro, ili mi izbije nekakav prišt na sred čela ili mi se oko zacrveni...

Bože, hvala ti za ovaj put.

Prošlo je sedam. Vremena je bilo na pretek. Počela sam preduboko razmišljati i preispitivati samu sebe. Bolje da nisam.

Zašto si se ti sad tako uredila?

Znate ono iz crtića, na jednom ramenu mi je sjedila Veronika vražica, a na drugom mala bijela s krilima i krugom iznad glave.