NE MOGU VJEROVATI /17/

-Možda to ima neko dublje značenje - počeo je Fićo sa svojim detektivskim pričama.

-Evo, prepuštam ti, dekodiraj. Ja idem leći.

-Ej, pozdravila te tetka, kaže da smo mogli kod nje spavati.

-Gotovo je sada. Mogao si ti ostati kod nje.

-Ma da, pa da ne znam šta se ovdje događa..


Otišla sam u kupaonicu, spremila se za spavanje i legla. Sve sam dobro napravila, samo je još trebalo zaspati, a to nisam mogla nikako. On mi je bio stalno pred očima.
Zašto mi je dao svoj broj? Možda sam mu se svidjela. Ma da, sigurno.
Ali zašto bi mi onda napisao da se javim. Kad da se javim?
Isuse Bože, on sigurno misli da sam sponzoruša. Kako mi to prije nije palo na pamet. Ma nije istina, nisam se tako ponašala. Uostalom, onda bih ja valjda njemu trpala svoj broj, a ne on meni. U glavi mi se isprepletalo stotine različitih misli, san tu nikako nije stao. Šta li on sad misli o meni. Da li me se uopće više i sjeća. Možda i on o meni sad razmišlja kao i ja o njemu.

Ma daj Nika, siđi s oblaka dok nisi pala.

Filip me počeo ispitivati gluposti, napravila sam se da spavam. Nikako nisam mogla s njim razgovarati. Morala sam biti sama sa svojim mislima. Sto puta sam prošla cijelu večer od početka do kraja. Analizirala sam svaki pokret, svaki pogled. Možda sam se mogla i drugačije ponašati. Trebala sam manje pričati. Definitivno. Ustvari, zašto? Ponašala sam se koliko god sam prirodije mogla, onako kako se inače ponašam. Ma neću više razmišljati. Zaključavam taj pretinac u mozgu, sad stvarno moram zaspati. Ipak nisam uspjela sve misli spremiti u pretinac. Obuzela me čudna tuga jer ga više neću vidjeti, a tako bih to voljela.

I da, cipele su mu odlične.


Probudio me alarm na mobitelu. Navila sam ga na osam, nisam htjela prespavati ovo divno jutro na moru. Moram iskoristiti maksimalno još ovaj dan u Splitu. Znala sam da je Fići bilo prerano za buđenje, pa sam se polako izvukla iz kreveta i spremila za doručak. Sišla sam dolje. Kad sam prošla kraj restorana u kojem smo sinoć sjedili, sva sam zadrhtala. Kako bi bilo lijepo da je i sada tu. Probala sam napraviti plan kako provesti preostalih nekoliko sati u Splitu. Zazvonio mi je mobitel. Bila je to Branka.

-Bog di si? Ne možemo dočekati da čujemo kako je bilo.

-Bog. Ne znam što bih rekla.

-Kako misliš?

-Znaš šta, bilo je dobro, ali...

-Šta ali? - prekinula me.

-Nekako je sve prebrzo prošlo, malo sam tužna.

-Tužna, jesi ti zaljubljena? - opet sve zna.

-Isuse Bože, mislim da jesam.

-Ajme, kako je to super.

-Šta je tu super? Biti nesretno zaljubljen je super?

-Kako misliš nesretno?

-Pa tako, znam da nikada neću biti s njim. Zar to nije nesretna ljubav? Ma znaš šta, ja mislim da će to mene proći, još uvijek sam pod dojmom od sinoć, dečko je stvarno drag. Znaš da mi je ostavio broj mobitela da mu se javim?

-Stvarno? I jesi ga zvala?

-Kada, jutros u pet? Naravno da nisam. I neću.

-Zašto nećeš? Ako ti je ostavio broj, onda očekuje da mu se javiš.

-Mogao je on mene pitati broj da se htio opet sa mnom čuti.

-Možda si u pravu, ali nećeš znati ako ga ne nazoveš.

-Ma nema teorije. Danas svejedno odlazim i najbolje da sve što prije zaboravim.

-Kako hoćeš, sigurno će ti poslije biti krivo.

-Ja mislim da će mi biti krivo i ovako i onako. Šta ima tu? Kako mi je bebica?

-Ovdje je sve uobičajeno osim što svi pričamo i nagađamo o tebi i tvojoj večeri. A bebica ti je super, samo bi bila vani, ne da se unijeti u kuću.

-Joj, izljubi mi je, jedva čekam da je vidim.

-Znaš šta Nika, molim te još jednom razmisli o tom pozivu dok si tu. Obećavaš?

-Obećavam.

-Di ti je, molim te, ono spadalo?

-Spava.

-Šta kaže tetka?

-Da smo trebali spavati kod nje, a ne u hotelu.

-Eto vidiš. Sad fino idite kod tetke i ostanite do sutra i ti lijepo nazovi Marina.

-Lijepo si ti to na brzinu isplanirala - prekinula sam ju.

-Šta nije dobra ideja?

-Ne znam, ubit će me mama.

-Ma daj, bila bi dosad mrtva već sto puta.

-Ne znam, vidjet ću s Fićom.

-Da, sigurno će ti trebati par sekundi da ga nagovoriš.

-Dobro, javim ti sve. Pusa, pozdravi društvo.

-O.K. Čujemo se.

Sad me opet navela na razmišljanje. Šta stvarno da ostanem? Da ga nazovem? Znam. Mogli bismo ostati i otići sutra na utakmicu. Tako bih ga još jednom vidjela uživo. Doduše iz velike daljine, ali nema veze.

Zazvonio je mobitel. Fićo.

-Di si?

-Oteli me mali zeleni. Šta bi Sculi i Mulder napravili?

-Pogledaj oko sebe, pričaj šta vidiš.

-Vidim stolove i stolice, nekoliko ljudi, jednog psa, šank, dva konobara.

-Ne boj se, sve mi je jasno. Stižem, ne miči se.

-Kako bi kad sma zavezana.

Kad je došao, pitala sam ga što misli o tome da ostanemo do sutra kod tetke.

-Može. Otkud to?