NE MOGU VJEROVATI /18/

-Pa da idemo na utakmicu.

-Kakvu utakmicu?

-Bejzbol. Čuj, kakvu utakmicu. Pa nogomet. Hajduk.

-Hajduk, možeš mislit. Reci idemo vidjeti onog tipa. Razumijem ja što je ljubav.

-Ti razumiješ? Ustvari, o kakvoj ti ljubavi pričaš?

-'Ajde šta se praviš normalna, reci svom Fići da sei se zaljubila do ušiju.

-Ja ti ustvari ne znam što osjećam, željela bih ga još jednom vidjeti. To ne krijem, pa bar na stadionu.

-Bljak, muka mi je od toliko romantike, ali što ću s tobom. Idemo kod tetke.

-Joj srce si - poljubila sam ga u obraz.

-Daj, fuj - brisao je obraz pet minuta.

Tetka nas je izljubila i dočekala s ručkom. Ispitivala nas je dva sata o ljudima iz sela. Sve smo joj morali u detalje pričati. Ustvari, ja sam pričala, Filip je samo klimanjem glave potvrđivao. poslije su došli tetin muž i sin Dario i izišli smo svi zajedno prošetati. Ljudi su stvarno dragi i Dario je super dečko. Pozvao nas je da iziđemo s njim i njegovim društvom večeras. Taman kad sam se krenula spremati za van zazvonio mi je mobitel. Mama!

-Bog. Kad krećete?

-Sutra.

-Šta sutra?

-Ostajemo kod tete Mare i krenut ćemo sutra navečer.

-Svašta. Kako ti je bilo na večeri?

-Super. Odlično sam se provela.

-Dobro, pozdravi Maru.

-Di su ostali?

-Ne znam, svako na svoju stranu. Ko da meni neko govori kud ide i šta radi, prva ti.

-Dobro, dobro - prekinula sam ju prije nego počne opširnije objašnjavati - pusa svima, vidimo se uskoro.

Imala sam još par stvari u torbi. Crne uske hlače, dužine malo ispod koljena, crni kratki top,

dugačku prozirnu tuniku, crnu na velike bijele točke, bijele sandale i bijelu maramu u kosu.

Našminkala sam se samo malo i bila sam spremna. Dario i ja sjedili smo čekajući Fiću da se spremi. Kad je ušao u sobu spreman za pokret, Dario je zbunjeno gledao, a ja sam umrla od smijeha.

-Stvarno ne znam gdje izvlačiš te stvari.

-Šta nije super? Gledaj samo taj dezen.

Košulja je bila toliko šarena da se nije dalo gledati u nju, nekakav cvijetni uzorak, kroja iz sedamdesetih, s ogromnom špicastom kragnom. Traperice i tenisice bi mogle proći pod normalno, ali u kombinaciji s ovom košuljom - katastrofa!

-Odlična ti je, ali molim te hodaj ispred ili iza nas par koraka - rekla sam.

-Stvarno ideš takav? - upitao je Dario s nevjericom.

-Ma pusti ga, to ti je njemu normalno. Šta nas briga, ajmo.

Nisu stanovali daleko od centra grada, pa smo išli pješice. Naravno da su se ljudi okretali za nama, pogađate zbog mog dragog prijatelja. Pravi je prijatelj i drži se svojih stavova koliko god mu se drugi zbog toga smijali.
Sjeli smo na terasu jednog poznatog kafića. Tu nam se pridružila Darijeva djevojka i dva prijatelja. Lijepo smo se zabavljali, smijali se. Najviše Filipu. Objašnjavao im je između ostalog poruku svoje garderobe.

-Niko - često me znao tako zvati - šta kažeš na malo akohola.

-Joj ne znam. Mislim da nije baš pametno - odgovorila sam.

-Daj 'ajmo malo, pa ne vozimo.

-'Ajde - bilo me je teško nagovoriti - ali samo malo.

-Naravno.

Fićo je pio pivo, a ja sam počela s vermutom. Poslije nekoliko, premjestili smo se u jedan drugi bar. Fićo i ja umirali smo od smijeha, zbog svega, sve nam je bilo užasno smiješno. Naravno zbog nekoliko promila u krvi.
Stajala sam s čašom u ruci i njihala se u ritmu glazbe kad sam osjetila nečiju ruku na ramenu. Ne znam kako izgleda doživjeti infarkt (mislim, hvala Bogu), ali ovo je sigurno nekakvo takvo stanje. Ostala sam u šoku, nestalo mi je zraka, imala sam osjećaj da će mi srce puknuti.

MARIN BULIĆ!!!

Isuse Bože. Je l' ovo priviđenje od alkohola? Nisam mogla vjerovati. Nisam ni u jednom trenutku pomislila da ću ga večeras vidjeti. Nisam mogla progovoriti.

-Bog Veronika, nisi otišla kući?

-Ma znala sam da ćeš me ti tražiti, pa sam ti slagala da idem - prasnula sam u smijeh.

I on se također smijao.

-Šalim se. Odlučila sam ipak ne propustiti utakmicu kad sam već tu.

-Pametno.

-Šta ti radiš tu? Trebao bi biti u nekakvoj karanteni ili najmanje krevetu. Onda se mi čudimo što jedva trčite.

-Evo opet me napada, ali u pravu si. Društvo me nagovorilo.

-Možeš i nas upoznati - viknuo je jedan dečko iz njegovog društva.

-Ljudi, ovo je Veronika.

Pružila sam ruku svakom, nisam zapamtila ni jedno ime. Što zbog alkohola, što zbog toga što me to uopće nije zanimalo. Znam samo da su bile dvije cure i tri dečka. Da, ona tri od sinoć.