NE MOGU VJEROVATI /23/

-Ne. A tebi?

-Ne ljutiš se? - pitao je ne odgovorivši.

-Zašto? - pravila sam se da ne znam što me pita.

-Što san te poljubia.

-Ne. Samo nisam očekivala.

Uhvatio me za ruke.

-Nisan ni ja očekiva da ć provesti cilu večer s tobom. A sad mi je jako drago zbog toga.

-Niko! - viknuo je Fićo.

Kreten.

-Dolazim!

-Dobro - rekao je gledajući dolje.

-Dobro - i ja sam rekla, a ustvari ništa nije bilo dobro.

Gledali smo se zbunjeno.

-Kad putuješ sutra?

-Oko pola osam ide bus.

-Kad ćeš opet doći u Split?

-Kad budete igrali finale Lige prvaka.

-Da, da - nasmijao se.

-Moram ići, bilo mi je lijepo s tobom večeras..

-To mi je drago čuti, i meni je bilo lipo. Pa onda, laku noć - rekao je oklijevajući, kao da mi želi još puno toga reći.

-Laku noć - jedva sam izgovorila.

Skoro sam zaplakala, a to nikako nisam htjela. Pogotovo da on to vidi.

-Pazi kako igraš sutra.

-Oću - rekao je uz kiseli osmijeh.

Polako sam krenula. Poslije nekoliko koraka, okrenula sam se prema njemu, još uvijek je stajao na istom mjestu. Vratila sam se, dala mu pusu u obraz i otrčala do ulaza.

Dario i Fićo sjedili su na stepeništu.

-Kud si požurila? Nama je baš ovako lijepo. Evo razmišljam da ovdje ostanemo spavati. - bunio se Fićo.

-Daj prestani kukati. Dario, oprosti ako si me morao dugo čekati.

-Ma ne, ni inače ne idem ranije kući.

-Šta kaže fudbaler? - nastavio je Fićo.

-Je l' možemo sutra o tome, stvarno sam umorna, a sigurno te ustvari to ni najmanje ne zanima.

-Potpuno si u pravu.

Teta je priredila krevete. Ja sam dobila Dariovu sobu, a on i njegov rođak dijelili su veliki krevet u dnevnom boravku.

-Uvijek prođeš bolje - ljubomorno je prigovorio Fićo.

-Pa kad sam bolja - odgovorila sam ponosno.

-Vau.

-'Ajde dečki laku noć, lijepo spavajte.

Ušla sam u sobu i legla na krevet. Misli su mi počele navirati.
Jesi ti uopće svjesna što se tebi večeras dogodilo? Mislim da još nisam. Bože, kako se on stvorio baš u onom istom kafiću?

Zar je to stvarno sudbina? Mogao se praviti da me ne vidi ili me samo pozdraviti klimanjem glave kad bi naišla pored njega. Ali ne, on je mene primijetio i došao me pozdraviti. Uopće se ne ponaša kao zvijezda, stvarno je dobar i jednostavan čovjek. A ono njegovo društvo. Katastofa. A djevojka? Kaže da nije njegova, ne znam trebam li mu vjerovati, nisam baš sigurna.
Ipak, vrhunac svega bilo je kad se pojavio po drugi put. Čemu to pripisati ako ne intervenciji s neba?

Sigurno mu je stalo do mene. Ne bi bez veze napustio društvo i vrati se da mi se ispriča.
Ali zašto mi to onda nije rekao? Ne znam, ništa mi nije jasno. Rekao je da voli razgovarati sa mnom. Odakle mi ona filozofiranja o Bogu i vjeri. Nisam to trebala govoriti. Dobro mu nisam počela recitirati poeziju ili izrekla par mudrih izreka.
Kaže treba prijateljicu. Šta me onda poljubio?
A to!
Prvo sam se iznenadila, a možda i nisam.
Željela sam to jako.
Da, ali sam se ipak iznenadila.
Željela sam, ali nisam očekivala.
O tome sanjam već godinama i sad se nikako ne mogu naviknuti na to da nije san.
Mene je stvarno poljubio Marin Bulić!?

Kako je to bilo dobro. Još osjećam njegove usne. Onako nekako čvrste i tople.
Ajme, šta ću sada? Neću valjda patiti? Uvijek sam se rugala prijateljicama kad bi bile u depresiji zbog ljubavi, a ja sam se sad dovela u situaciju goru od svih njihovih do sada.
Zašto ga otvoreno nisi pitala što on misli, što on osjeća. Da, lako je sad govoriti obučena u pidžamu, daleko od njega. Di ti je ta otvorenost bila prije sat vremena?
U ime Oca, Sina i Duha Svetoga, amen. Bože, molim te pomozi mi, ne znam što mi se događa. Što ću sada?
Zaspala sam s jednom misli; više ništa neće biti kao prije.