NE MOGU VJEROVATI /27/

-Jedva čekam da ispričam svima šta je bilo - rekao je Fićo.

-Kome svima, šta ćeš pričati?

-Čuj šta ću pričati, pa tvoju ljubavnu priču.

-Molim te samo ti nemoj ništa pričati. Uostalom, ja ću ih vidjeti prije, dok ti dođeš, svi će već zaboraviti.

-Šta kad dođem, ja sad idem kući.

-Nećeš ostati u Zagrebu?

-Neću, idem sad kući.

-Blago meni, nemoj ti molim te ništa pričati. Ako budeš pričao, bit će i ubojica i špijuna.

-Ja ću ispričati svoju stranu priče, onako kako sam je ja doživio, pa nisam se ja ljubio s njim.

-Ma daj, dosadan si.

Zazvonio mi je mobitel, bio je to Ivan. Rekla sam mu kad dolazimo. Vozili smo se već tri sata. Filip nije prestajao pričati, a ja nisam prestajala misliti o Marinu, o onom što mi se dogodilo.
Zašto sam se ja njemu svidjela?
Mislim, stalno je okružen ljepoticama, manekenkama. Ja se pojavim iz nekog sela i svidim mu se za dvije večeri.
Moram priznati da sam bila ponosna na sebe.
A on je divan. Prije svega pametan je, jednostavan i drag, a o izgledu da i ne govorim.
Samo...što će sada biti? Moram se vratiti svojim obvezama. Kako?
Kako ću kad više nisam ona ista Veronika.

-Šta misliš da sutra napravimo tulum? - upitao me Fićo.

-Kakav tulum?

-Pa ono, kao da proslavimo to što si našla dečka.

-Kakvog dečka?

-Nogometnu zvijezdu.

-Nije mi on dečko. Šta pričaš gluposti.

-Nego šta ti je?

-Nemam pojma ustvari. Ništa, samo smo se svidjeli jedno drugom. Da sam u Splitu, možda bi mi i bio dečko. Ovako vjerojatno ništa od toga. Nažalost. A sad bi mogli malo spavati.

-Probat ću.

Zatvorila sam oči. Kad sam ih ponovo otvorila bili smo već u zapadnoj Slavoniji. Pogledala sam u Fiću, spavao je kao beba. Već je polako svitalo.

Sigli smo i Ivan nas je čekao na stanici.

-Otkud ti Fićo? Tvoji znaju da ćeš doći - pitao je.

-E to i je gušt. Probuditi ih sve rano ujutro.

-Ma daj nemoj, ideš kod nas spavati - rekao mu je Ivan.

-Ne, ne, ne treba, bit će zanimljivo.

-I, kako ste se proveli?

-Ja super, a tvoja sestra još bolje.

-Da, super je bilo - rekla sam.

-Kakav je Bulić? - pitao je Ivan.

-Neodoljiv i...-Fićo je počeo pričati, ali sam ga na vrijeme prekinula.

-I on je super.

-Možeš ga slobodno zvati zet.

-Ma daj molim te prestani!

-Molim Nika!? Šta si ti tamo radila?

-Ništa, samo smo se prijateljski družili.

-Da, da i zato je stao autom ispred busa i zaustavio ga da bi se pozdravio s njom.

-Isuse Nika, svaka čast.

-Daj prestanite pričati o meni. I požuri, spava mi se.

-Ej, niko mi neće vjeroavti kad im sutra budem pričao da se Marin Bulić zaljubio u moju sestru.

-Znaš šta, da ti nije palo na pamet to nekomu spomenuti. Uopće se nije zaljubio. I ti Fićo - zaprijetila sam mu prstom - da nisi pisnuo.

-Obećavam neću. Samo svojoj staroj ujutro, a to znači do podne cijelom selu.

-Ozbiljno ti kažem

- Dobro, dobro.

Filipa smo ostavili kod njegove kuće i ubrzo stigli u naše dvorište. Jedva sam čekala da legnem u svoj krevet. Bože, hvala ti na svemu lijepom što mi se dogodilo. Zagrlila sam svoj jastuk i zaspala.

-Je l' ti danas imaš ispit? - vikala je mama s vrata.

-Sutra - rekla sam joj zatvorenih očiju - Koliko je sati?

-Sedam.

-Pusti me da se naspavam.

Zatvorila je vrata. Znala je ona da je ispit sutra, samo nije mogla dočekati da ustanem i ispričam joj kako je bilo. To je tipično za nju. Znala sam da će tako biti. Slijedeće što sam čula opet je bio njen glas.

-Sad će jedanaest, dosta ti je.

-Ajme šta ti je ženo.

-'Ajde, ustaj.

-Dobro, evo sad ću, skuhaj kavu.

-Jesam već, ajde.

U polu snu sam se umila i došla u kuhinju.

-Evo naše Dalmatinke - viknuo je Blaž koji je sjedio za stolom.

Poljubila sam njega i mamu i sjela za stol.

-I kako je bilo? - upitala me mama.

-Odlično.

-Kako je bilo na večeri? Kakav je taj tvoj Marin? - krenula je bujica pitanja.

-Super je bilo. Marin je predivan dečko, baš onakav kako sam vam uvijek govorila, a vi ste me sprdali. Zgodan, pametan, dobar.

-Dobar je bio jučer na utakmici - rekao je Blaž.

-Mama i ti si gledala?

-Malo.

-Sigurno ju je stari potjerao - rekao je Blaž kroz smijeh.

-Šta se ti smiješ, šta me ima tjerati, baš me zanima nogomet. Mislila sam, možda ću nju vidjeti.

Pogledala je na mene. Blaž i ja smo umirali od smijeha.

-Pa di ćeš me vidjeti na onolikom stadionu, šta je tebi.

-Šta, šta je meni, sad vi mene pravite budalom. Ko da ne znaš da u svakom prijenosu nekoga iz gledališta prikažu izbliza.

-Ma znamo mi da je to tebi samo izgovor, a pravi je razlog što si se opet posvađala s tatom - rekla sam joj.

-Ajde dosta.

Ispitala me sve detaljno o hotelu, o gradu, o tetki Mari. Ja sam poslušno odgovarala jer znam da mi nema druge. Onda su došli Fićo i njegova mama.

-Ko je tebe probudio? - pitala sam Filipa.

-Imaš tri puta pravo pogađati.

-Šta bi? Dođeš malo kući i to bi prespavao - rekla mu je njegova mama.

-Kako je tebi bilo? - pitala ga je sad moja mama.

-Odlično! Je l' vam Nika ispričala?

-Je, dobro ste se proveli.

-Je l' vam kćer ispričala ono ono najvažnije? - ponosno ju je upitao.

-Stvarno si idiot - poludjela sam.

-Šta je najvažnije, utakmica? - pitala je mama.

-Pa, ima veze s utakmicom.

-Šta?

-Pa taj njen nogometaš.

-Dobro, šta s njim?

-Daj, pusti ga, priča gluposti. - prekinula sam njihov dijalog.

-Šta s njim, Filipe? - uporna je bila mama.