NE MOGU VJEROVATI /9/

Nisam još ni skužila gdje sam, ali čula sam Fiću kako razgovara sa ženom na sjedalu ispred. Oni su valjda jedini u busu bili budni.

-Kažem ja vama, dobro razmislite, probajte se sjetiti, šta je jeo, šta je pio. 'Ko vam je zadnji bio u kući?

Isuse, Bože, odmah sam shvatila priču. Žena mu je pričala o sinu koji povraća, a on je odmah od toga napravio slučaj. Još nisam skužila je li Poirot ili Holmes.

-Daj pusti ženu na miru.

Je da mi je išla na živce, ali nisam mogla slušati kako ju folira.

-Ako ti je dosadno ne moraš druge mučiti s tim - upozorila sam ga.

-Vidi je, šta je tebi? Pusti me da razgovaram s gospođom. Kad je čula da završavam medicinu, zamolila me za savjet.

-O Bože, kud sam se probudila!

Nastojala sam ponovo zaspati, ali nisam uspijevala. Opet mi se počelo motati po glavi sve što mi se dogodilo u zadnja tri dana, pa onda što će mi se tek dogoditi...

Rano ujutro stigli smo u Split. Taj dio dana mi je oduvijek bio najdraži, a pogotovo ovako u kasno proljeće.

-Obožavam miris Mediterana.

-Ovdje osjetim samo miris iz auspuha, daj idemo u hotel - rekao je Fićo.

-Jesi se ti pozdravio s prijateljicom?

-O da, izljubili smo se. Daj idemo do hotela.

-Nema šanse. Prvo idemo do rive.

Ne mogu vam opisati tu moju ljubav prema moru, kad bih ga ugledala prvi put po dolasku, osjetila bih neku neopisivu sreću. Kao da se nakon dugog vremena sastajem s nekom dragom osobom. Riva je još bila pusta, stala sam kraj mora i punim plućima udisala njegove mirise. Bilo je prekrasno. Plava i zelena boja prelijevale su se u sitnim valovima koji su udarali u rivu, a izlazeće sunce davalo im je prekrasan odsjaj. Šteta što još nije vrijeme za kupanje, tako bih voljela zaroniti i osjetiti more.

-Dokle ti tako misliš? - upitao me Fićo sjedeći prekriženih nogu na betonu.

-Je l' ima nešto na ovom svijetu u čemu ti uživaš, osim gluposti naravno?

-Pa ne mogu se sad sjetiti, gladan sam i spava mi se.

Krenuli smo prema hotelu. Bila sam više puta u Splitu, naravno na utakmici, ali nikad još nisam prespavala ovdje, niti se duže zadržala. Ušli smo u jednu pekarnicu da uzmemo nešto za pojesti i usput upitali za put do našeg hotela. Sreća, nije bio daleko. Javila sam se na recepciju. Kako su cure rekle, sve je bilo sređeno i gospođa mi je dala ključ od jednokrevetne sobe na drugom katu. Slijepi putnik mi se pridružio u liftu.

Soba je bila ugodna, mali balkon je gledao na grad, imala je TV i mini bar. Fićo je iz torbe izvadio madrac na napuhavanje i pumpu.

-Uvijek spremni!

Stvarno nije normalan. Legli smo svatko u svoj krevet, sad sam se stvarno osjećala umorno.

Probudio me mobitel. Pogledala sam na ekran, bila je to mama.

-Molim?

-Je l' se ti znaš javiti kad odeš?

-Oprosti, zaspala sam, bila sam preumorna.

-Kako je prošao put?

-Dobro, samo malo naporno.

-Kakav je hotel?

-Super, ne brini.

-Je l' Filip otišao kod tetke?

-Da. Pogledala sam na pod, spavao je kao beba.

-Dobro mama, pozdravi sve, čuti ćemo se, tek sam se probudila.