Osjećala sam se užasno sretno. Bože, hvala ti za ovu sreću.
Sutradan popodne me Marin nazvao. Stigao je kući i očekuje prijatelje koji se se najavili da će doći vidjeti ga. Uglavnom, osjećao se super, to je najvažnije. Ja sam cijeli da provela kod kuće. Ostali su primijetili moje jako dobro raspoloženje. Nisam im htjela odati razlog, iako su ga svi već znali. Pa Marin Bulić je već dugo vremena razlog mog i dobrog i lošeg raspoloženja.
Došao je i taj posljednji dan u godini. Silvestrovo. 31. prosinac. Kad malo pogledam unazad u godinu koja danas završava, vidim da je bila posebna u mom životu. Doživjela sam pravu ljubav, kakvu do tada nisam upoznala. Doživjela sam i tugu zbog te ljubavi kakvu do sada nisam upoznala. Što će biti dalje, nemam pojma. Sve je to tako nepredvidivo. A i ja sam.
Skupili smo se navečer u kafiću. Popit ćemo piće i idemo u grad. Popodne sam se čula s Marinom, još nije znao hoće li na doček ili ne. Ja sam mu rekla da bolje ide. Bilo bi mi žao da ovu noć provede sam.
-Ne bojiš se što će oko mene biti puno cura - upitao me - i što bi sutra u novinama mogla izići nekakva slika?
-Ne. Vjerujem ti- odgovorila sam kratko.
Sad ću ga nazvati da vidim što je odlučio.
-Ej, Veronika.
-Ideš?
-Iden, evo spreman se.
-Svečano?
-Ništa posebno. A ti?
-Ja sam se obukla primjereno vremenu vani, pošto ćemo uglavnom biti vani. Kad ideš?
-Evo još malo.
-Dobro, lijepo se provedi - rekla sam tiho.
-Šta ti je?
-Ništa, žao mi je što ja neću biti s tobom.
-E, i meni je žaj.
-Ako bi ikako mogla požuriti, svi samo tebe čekamo - prekinuo me Fićo u razgovoru.
-Čuo san - rekao je Marin - sve ih puno pozdravi i čujemo se. Pusa.
-O.K. Pusa.
Izišla sam van i ušla u auto. u gradu je bilo veselo. Pravila sam se i ja vesela, ali nisam bila. Nedostajao mi je Marin, htjela sam biti s njim. Koja sam ja glupača, trebala sam otići u Split. Pa nije preko svijeta. Sad bi bila sretna. Ili ne bih? Sigurno ne bismo slavili zajedno s njegovim prijateljima, ali nema veze, pa nas dvoje bismo bili zajedno. Zar to nije najvažnije?
-Veronika! - iz razmišljanja me vratila Maja - di si ti? Sad će odbrojavanje.
Izvadila sam mobitel iz torbe da mogu odmah poslije ponoći nazvati Marina. A onda je par tisuća ljudi u glas uzvikivalo: deset, devet, osam, sedam, šest, pet, četiri. tri. dva. jedan, nula!
Počeo je vatromet, a meni je zazvonio mobitel.
-Želin biti prvi koji ti čestita Novu godinu - javio se Marin.
-Hvala ti, i ja tebi želim sve najbolje u Novoj.
-Ja želin da ti uvik buden prvi, u svemu.
-E to moraš sa sobom riješiti.
-Volin te Veronika - ignorirao je moje pametovanje.
-I ja tebe.
-Kako se provodite?
-Dobro, samo sam se već smrzla. Idemo sad negdje unutra. A vi?
-Ma onako, dobro, nije loše.
-O.K. uživaj, čujemo se.
-Može, pozdravi cilo društvo i zaželi im sve najbolje.
-Hoću, ćao.
Zagrlila sam i poljubila svoje prijatelje. Fićo je ljubio sve djevojke koje su stajale u blizini. Ostatak noći proveli smo u jednom kafiću u gradu, uz jelo, piće i smijeh. Zaspala sam malo mamurna, pa mi je užasno teško bilo kad me mama zvala u deset sati.
-Sretna ti Nova, samo me pusti na miru.
-Dijete Božje, mobitel ti zvoni već sto puta, ja u kuhinji čujem, a ti ništa.
-Dobro, evo, javit ću se.
Uzela sam mobitel. Bio je to Marin. Pet propuštenih poziva. Šta je tako rano, tako hitno?
Nazvala sam ga.
-Šta ti je?
-Moran te vidit, ja ne mogu više, ajmo danas u Zagreb...
-Halo, halo, polako. Je l' nije malo rano za priču.
-Kako rano? Nema vrimena. Oću da napravimo reprizu Nove godine. Ti i ja sami. Nađemo se u Zagrebu. Molin te, molin te - govorio je brzo.
-Čekaj da se probudim - ja sam još bila mamurna.
-Veronika, cilu noć san razmišlja. Želin biti s tobon, triban te. Molin te dođi u Zagreb.
-Pa ne znam kako ću...
-Molin te - tiho je izgovorio.
-Dobro, dolazim.
-Super. Kad možeš doć?
-Mislim da imam vlak oko tri, tamo sam negdje oko pola šest.
-Odlično. Ja imam avion u jedan. Ti ćeš mi javiti kad točno dolaziš da te dočekam. Može?
-Može.
Ostavila sam mobitel kraj sebe i sjela na krevet. Što je ovo sad bilo? Jesam li ja sanjala? Jesam ja normalna? Jesam ja njemu obećala da ću doći u Zagreb. Isuse, Bože! Što ću sad? Otišla sam u kuhinju, čestitala mami Novu godinu, sjela, rekla joj da idem u Zagreb i začepila uši rukama. Po facama koje je pravila i po onome što sam mogla pročitati s usana, nije baš bila sretna. Malo smo raspravljali, pa je onda došao tata, pa smo onda opet raspravljali, ali sve u svemu dobro sam prošla. Moram priznati da je u prilog mojoj obrani uvelike išlo to što se radi o najpopularnijem nogometašu u zemlji. Sjedili su nasuprot mene.
-Meni se ne sviđa što stalno nekamo putuješ - rekla je mama.
-Ima pravo - pridružio joj se tata.
-Objection! - podigla sam ruku - pa što da radim kad je dečko iz Splita. A Zagreb je nekako na putu, najzgodnije je da se tamo nađemo.
-Pa dokle će to tako'
-Ne znam mama, otkuda znam, ne planiram ništa. Nije pošteno da sve prekinem prije nego što je počelo samo zato što stanujemo na suprotnim krajevima Hrvatske. Ako shvatim da ne ide, onda ću odustati. Ali, ne mogu shvatiti ako ne odem...
-Dobro, dobro, dobro - prekinula me mama.
-Reci mu da nabavi karte za reprezentaciju u trećem mjesecu - rekao mi je tata.
-U trećem mjesecu? Dobro nisi tražio za na godinu - rekla mu je mama.
-Samo ti njemu reci, za čas će to proći.
-Nema frke.
srijeda, 31. ožujka 2010.
utorak, 30. ožujka 2010.
NE MOGU VJEROVATI /58/
-Ne možeš.
-Otkud ti znaš šta ja mogu, šta ja ne mogu? - upitala sam ga.
-Ja znan šta ja mogu.
-Ti si se udario u glavu, tako da se tvoje baš ne računa.
-Kad ćemo se vidit? - ovo je zvučalo ozbiljno.
-Ne znam. Kad se ponovo onesvijestiš.
-Tako bi te sad zagrlia i izljubia.
-Gdje ćeš dočekati Novu?
-Nemam pojma, društvo mi je rezerviralo misto u jednon restoranu, al' ne ide mi se baš. A ti?
-Ja ću sa svojim društvom, ovdje.
-Imam ideju. Ja ću ostati u bolnici, ti dođi kod mene.
-Jak je to udarac bio.
-Najozbiljnije, naviše bi volia s tobon dočekati Novu.
-Dođi kod mene.
-Nažalost, ne mogu. Moji su tu, sutra idemo kući.
-A ne smiješ svojima reći za mene - tiho sam izgovorila.
-Odakle ti to - "kao" iznenađen je upitao.
-Nisam mislila ne smiješ, nego ne želiš.
Sad je razgovor prelazio u ozbiljni.
-Nije istina - rekao je.
-Istina je.
-Nije. Šta si ti rekla svojima?
-Ništa. Šta ću im reći?
-Šta onda meni prigovaraš.
-Imaš pravo. Nema veze, svejedno mi je.
Više mi je odgovarao onaj neozbiljni dio ovog dugog telefonskog razgovora.
-Kako ti može biti svejedno?
-Pa šta sad hoćeš?
-Svejedno ti je 'oš bit sa mnon ili ne? - nije odustajao.
-Naravno da nije, ali šta trebam, moliti te plakati? Pa imam i ja svoj ponos.
-Jel tebi jasno da mi se nikad do sad ni jedna žena nije za tako kratko vrime svidila. A tebe san zavolia za jednu večer.
-Meni nije jasno zašto se onda to bojiš reći pred drugima.
-Je l' to tebi važno, da drugi čuju?
-Naravno da nije. to sam ti već rekla. Ali ovako izgleda kao da nisam dovoljno dobra za ljude s kojima se ti družiš, kao da me se stidiš.
-Gluposti - djelovao je uzrujano.
-Nisu, ali nema veze - i ja sam se uzrujala.
-Dođi, čekat ćemo Novu u bolnici.
Nije se htio uzrujavati, znam, nisam ni ja. Opet je promijenio tijek razgovora. I bolje.
-Nazdravit ćemo infuzijom? - smijala sam se.
-Može - smijeh se čuo i s druge strane - ma nećemo uopće nazdravljat, samo ćemo se ljubit. Daj dođi.
-Znaš da ne mogu. Dođi ti kod mene.
-Da nije ovakva situacija, sigurno bi. Ali sad iz kluba očekuju da mirujen, a ne da putujen. 'Oćeš mi nešto obećat?
-Zavisi šta - bila sam znatiželjna.
-Nemoj mi više nikad to napravit - ozbiljno je rekao.
-Šta?
-To da ne razgovaraš sa mnon pola godine.
-Nadam se da neću imati razlog za to.
Bila sam sretna što mu to moram obećati.
-Zar ti nikad nije došlo da me nazoveš?
-Bar deset puta dnevno - priznala sam.
-Zašto onda nisi?
-Zašto ti mene nisi nikad nazvao? - pitala sam ne odgovorivši.
-Pa kako si me otpilila, nisan zna kako ćeš reagirat, mislia san da ne želiš, a nada san se da ćeš se ti predomisliti i nazvat me.
-Ja sam mislila...ma ne znam više šta sam mislila. Mislila sam da imaš svoj život, svoje društvo, svoju djevojku...
-Koju djevojku - prekinuo me - stalno pričaš o nekakvoj djevojci.
-Pa znam da je puno djevojaka zaljubljeno u tebe, da bi puno njih htjelo biti s tobom.
-To ne znači da bi ja tia biti s njima.
-Hoćeš reći da nisi imao djevojku svo ovo vrijeme?
-Nisan.
-Ne vjerujem. A Andrea Ban? - bila sam uporna.
-Kakva Andrea Ban, šta je tebi?
-Šta, šta je meni. Stalno ste negdje zajedno.
-Ma nije istina. Nemam nikakve veze s njon.
-Mislim da ona drukčije govori.
-Baš me briga šta ona govori. Jesi ti imala momka?
-Nisam.
-Zašto?
-Zato što mi se nitko nije svidio.
-E pa ni meni se niko nije svidia. Kako će mi se svidit neko kad mi se sviđaš ti. Zna san ja da ćemo se mi opet srest.
Moram priznati da mu nisam sto posto vjerovala.
-Misliš. suđeno nam je?
-Mislin.
-Ma da, baš - odgovorila sam ironično.
-Šta je?
-Ništa.
-Nisi mi obećala.
-Obećat ću ti da ću prije nego što bilo šta napravim prvo dobro razjasniti stvari.
-I to je već nešto.
-Sjetiš li se nekad Sljemena? - ispalila sam.
To sam ga htjela pitati cijelo vrijeme, ali nikako nisam mogla izabrati pravi trenutak.
-Kakvo je to pitanje? Naravno. Volia bi da smo Sljeme ponovili puno puta, i nadan se da oćemo. Oćemo?
-Mora baš biti na Sljemenu?
-Može bit bilo di, bit će dobro - smijao se - može i ovdi u bolnici. Kolko već pričamo, mogla si doći.
-Sad ti meni nešto obećaj, pa idemo spavati.
-Može.
-Obećaj mi da ćemo se čuti svaki dan, nemoj da ja iz novina moram saznati gdje si ti i šta radiš.
-Obećavan.
-Super, onda laku noć, lijepo spavaj.
-Laku noć, volin te Veronika.
-Otkud ti znaš šta ja mogu, šta ja ne mogu? - upitala sam ga.
-Ja znan šta ja mogu.
-Ti si se udario u glavu, tako da se tvoje baš ne računa.
-Kad ćemo se vidit? - ovo je zvučalo ozbiljno.
-Ne znam. Kad se ponovo onesvijestiš.
-Tako bi te sad zagrlia i izljubia.
-Gdje ćeš dočekati Novu?
-Nemam pojma, društvo mi je rezerviralo misto u jednon restoranu, al' ne ide mi se baš. A ti?
-Ja ću sa svojim društvom, ovdje.
-Imam ideju. Ja ću ostati u bolnici, ti dođi kod mene.
-Jak je to udarac bio.
-Najozbiljnije, naviše bi volia s tobon dočekati Novu.
-Dođi kod mene.
-Nažalost, ne mogu. Moji su tu, sutra idemo kući.
-A ne smiješ svojima reći za mene - tiho sam izgovorila.
-Odakle ti to - "kao" iznenađen je upitao.
-Nisam mislila ne smiješ, nego ne želiš.
Sad je razgovor prelazio u ozbiljni.
-Nije istina - rekao je.
-Istina je.
-Nije. Šta si ti rekla svojima?
-Ništa. Šta ću im reći?
-Šta onda meni prigovaraš.
-Imaš pravo. Nema veze, svejedno mi je.
Više mi je odgovarao onaj neozbiljni dio ovog dugog telefonskog razgovora.
-Kako ti može biti svejedno?
-Pa šta sad hoćeš?
-Svejedno ti je 'oš bit sa mnon ili ne? - nije odustajao.
-Naravno da nije, ali šta trebam, moliti te plakati? Pa imam i ja svoj ponos.
-Jel tebi jasno da mi se nikad do sad ni jedna žena nije za tako kratko vrime svidila. A tebe san zavolia za jednu večer.
-Meni nije jasno zašto se onda to bojiš reći pred drugima.
-Je l' to tebi važno, da drugi čuju?
-Naravno da nije. to sam ti već rekla. Ali ovako izgleda kao da nisam dovoljno dobra za ljude s kojima se ti družiš, kao da me se stidiš.
-Gluposti - djelovao je uzrujano.
-Nisu, ali nema veze - i ja sam se uzrujala.
-Dođi, čekat ćemo Novu u bolnici.
Nije se htio uzrujavati, znam, nisam ni ja. Opet je promijenio tijek razgovora. I bolje.
-Nazdravit ćemo infuzijom? - smijala sam se.
-Može - smijeh se čuo i s druge strane - ma nećemo uopće nazdravljat, samo ćemo se ljubit. Daj dođi.
-Znaš da ne mogu. Dođi ti kod mene.
-Da nije ovakva situacija, sigurno bi. Ali sad iz kluba očekuju da mirujen, a ne da putujen. 'Oćeš mi nešto obećat?
-Zavisi šta - bila sam znatiželjna.
-Nemoj mi više nikad to napravit - ozbiljno je rekao.
-Šta?
-To da ne razgovaraš sa mnon pola godine.
-Nadam se da neću imati razlog za to.
Bila sam sretna što mu to moram obećati.
-Zar ti nikad nije došlo da me nazoveš?
-Bar deset puta dnevno - priznala sam.
-Zašto onda nisi?
-Zašto ti mene nisi nikad nazvao? - pitala sam ne odgovorivši.
-Pa kako si me otpilila, nisan zna kako ćeš reagirat, mislia san da ne želiš, a nada san se da ćeš se ti predomisliti i nazvat me.
-Ja sam mislila...ma ne znam više šta sam mislila. Mislila sam da imaš svoj život, svoje društvo, svoju djevojku...
-Koju djevojku - prekinuo me - stalno pričaš o nekakvoj djevojci.
-Pa znam da je puno djevojaka zaljubljeno u tebe, da bi puno njih htjelo biti s tobom.
-To ne znači da bi ja tia biti s njima.
-Hoćeš reći da nisi imao djevojku svo ovo vrijeme?
-Nisan.
-Ne vjerujem. A Andrea Ban? - bila sam uporna.
-Kakva Andrea Ban, šta je tebi?
-Šta, šta je meni. Stalno ste negdje zajedno.
-Ma nije istina. Nemam nikakve veze s njon.
-Mislim da ona drukčije govori.
-Baš me briga šta ona govori. Jesi ti imala momka?
-Nisam.
-Zašto?
-Zato što mi se nitko nije svidio.
-E pa ni meni se niko nije svidia. Kako će mi se svidit neko kad mi se sviđaš ti. Zna san ja da ćemo se mi opet srest.
Moram priznati da mu nisam sto posto vjerovala.
-Misliš. suđeno nam je?
-Mislin.
-Ma da, baš - odgovorila sam ironično.
-Šta je?
-Ništa.
-Nisi mi obećala.
-Obećat ću ti da ću prije nego što bilo šta napravim prvo dobro razjasniti stvari.
-I to je već nešto.
-Sjetiš li se nekad Sljemena? - ispalila sam.
To sam ga htjela pitati cijelo vrijeme, ali nikako nisam mogla izabrati pravi trenutak.
-Kakvo je to pitanje? Naravno. Volia bi da smo Sljeme ponovili puno puta, i nadan se da oćemo. Oćemo?
-Mora baš biti na Sljemenu?
-Može bit bilo di, bit će dobro - smijao se - može i ovdi u bolnici. Kolko već pričamo, mogla si doći.
-Sad ti meni nešto obećaj, pa idemo spavati.
-Može.
-Obećaj mi da ćemo se čuti svaki dan, nemoj da ja iz novina moram saznati gdje si ti i šta radiš.
-Obećavan.
-Super, onda laku noć, lijepo spavaj.
-Laku noć, volin te Veronika.
ponedjeljak, 29. ožujka 2010.
NE MOGU VJEROVATI /57/
-Ma da! Ti to ozbiljno?
-Ako časna laže, lažem i ja.
-Nadam se da časna ne laže.
Osjećala sam se tako ponosno.
-Možda je on imao noćne more - rekao je Ivan.
-Ha, ha, kako duhovitog brata imam.
-Ne mogu vjerovati - razmišljala sam naglas.
-Ni ja - rekao je Fićo.
-Znači da me stvarno nije zaboravio. Ne mogu vjerovati.
-Ima li za sve mjesta kod Višnje? - upitao je Ivan.
-Ma ima, snaći ćemo se - odgovorio je Fićo.
-Ne mogu vjerovati - ja sam još uvijek razmišljala o Marinu.
-Mogli smo i kod tebe Fićo - rekao mu je Nikola.
-Ako ste spremni prvo sve pospremiti i napraviti mjesta.
-Ej...-htjela sam im nešto reći.
-Ne možeš vjerovati! - prekinuli su me glasno u glas.
-Uopće nisam to mislila reći. Kreteni.
-Šta si mislila reći? - pitao me Ivan.
-E sad baš neću.
Kad smo došli u stan nazvala sam Branku i Blaža i sve im ispričala.
-Nika, mi smo tebe dovezli, sad bi ti nama trebala napraviti večeru.
-Od čega? Nema ni kruha.
-Znam je di se u ovo doba može kupiti dobro jelo - javio se Fićo.
-Vi jedite, ja idem spavati. Dosta mi je svega za danas.
-Veronika, Veronika- rugao mi se Fićo imitirajući Marina.
-Stvarno ste kreteni.
Legla sam i razmišljala o svemu. O, Bože, hvala ti što si ga spasio. Hvala ti što sam ga vidjela.
Oprostite, ali ne mogu vjerovati...
Kad smo se svi probudili, mislim Fićo se ne bi nikad sam probudio, skuhala sam kavu.
-Hoćeš ti u bolnicu, Veronika? - pitao je Nikola.
-Ma ne - odgovorila sam ozbiljno i tužno.
-Zašto? Nemoj kad dođemo kući da tebi padne na pamet - rekao je Ivan.
-Ne, neću - bila sam odlučna.
Ono sinoć se dogodilo spontano, nisam stigla ni o čemu razmišljati. Sad je već drukčije. Ne znam kako bi se ponašala, o čemu bi uopće s njim pričala. Ne vjerujem da bi mogla sakriti da ga volim, a ne bih baš voljela da to primijeti. Onda ako bi opet netko došao, opet bi se osjećala kao višak, kao netko tko tu ne pripada. Grozan je to osjećaj. Mrzim ga.
-Idemo negdje nešto pojesti i kući - rekao je Ivan.
Kad smo krenuli, vratila sam se još jednom pregledati stan, da se uvjerim da smo sve ostavili onako kako smo našli. Kad sam otvorila vrata Višnjine sobe na glavu mi je pala nekakva plišana igračaka.
-To nije bilo za tebe, ali nema veze - smijao se Fićo, a i Ivan i Nikola. - čekaj da namjestim ponovo.
-E nećeš, izlazi - potjerala sam ga.
Kad smo izlazli iz Zagreba osjećala sam se nekako tužno. Napuštala sam Marina. Još jednom. I po tko zna koji put se pitam hoću li ga opet vidjeti i kada, da li da ga nazovem ili da pustim sve i čekam da se dogodi nešto što će nas ponovo spojiti. Na radiju su počele vijesti. Jedna od glavnih tema nila je o Marinu: sinoćnja nesreća našeg najboljeg nogometaša na sreću završila je bez posljedica. Marin Bulić se osjeća dobro i sutra bi trebao napustiti bolnicu.
-Može i na doček - rekao je Ivan.
Isuse, Bože, Nova godina je za tri dana. Izgubila sam se u vremenu. Gdje li će on stvarno čekati Novu i s kim? Možda je Andrea već izabrala toaletu.
Očekivala sam da će me mama napasti kad dođem kući. Već sam i obranu pripremila. Ali nije. Bila je zabrinuta za Marina.
-Nazovi ga - nagovarala me Maja -pa nećeš sad opet prekinuti sve veze.
-Ma neću, čekaj da se čovjek malo oporavi, sigurno ga sad svi napadaju.
-Nisi ti svi, zovi ti njega dok se nisi predomislila, i nemoj nam onda molim te kukati.
-Jesam ja stvarno tako naporna?
-Ma ne, uopće - Maja je prevrnula očima.
-Vidjet ćemo nju kad se zaljubi - rekla je Branka.
-Pa to smo vidjeli već najmanje sto puta - zaključila je Višnja.
-Šta hoćete? Nikad se nisam tako ponašala - branila se Maja.
-E to je zato što se nikad nisi tako zaljubila - rekla sam joj.
-Može biti - potvrdila je.
Onda smo se dogovorili sve o dočeku Nove. Otići ćemo u grad, tamo će biti doček vani.
Pošla sam u krevet dosta rano, oko deset. Bila sam iscrpljena od svih događanja zadnjih par dana, i lijepih i ružnih. Hvala Bogu i oni ružni su lijepo završili. Morala sam zapisati par rečenica. Osjećaji su bili prejaki, morala sam ih podijeliti sa svojom bilježnicom. I onda mi je zazvonio mobitel. Pogodili ste, bio je to Marin.
-Molim - veselo sam se javila.
-Bog Veronika. Di si?
-Bog, evo me već u krevetu, spremna za spavanje. A ti, još si u bolnici?
-Jesan, sutra ujutro idem kući. Ja san mislia da ćeš mi doć danas.
-Znaš šta, nisam voljela smetati, vjerojatno ti je stalno neko bio..
-Je, ali ja san čeka tebe. Još mi nije jasno kako si sinoć došla. došla si samo zbog mene iz Slavonije? - još se čudio.
-Pa naravno. Užasno sam se uplašila.
-To ti nikad neću zaboravit - zvučalo je kao zakletva.
-Ma daj, milim te - sakrila sam zadovoljstvo.
-Kad ćemo se opet vidit? - upitao me.
-Ne znam. Ti bi volio?
-Jako. A ti? - zvučao je sikreno.
-I ja isto - i ja sam bila iskrena.
-Pa zašto onda nismo zajedno? Cilo ovo vrime san mislia na tebe.
Da cijelo vrijeme!? Ne bih baš rekla. Zar i onda dok se fotografirao s voditeljicom?
-I ja na tebe. Ali očito ima puno stvari koje nas sprječavaju da budemo zajedno.
-Ja mislin da nema, mislin da ti to ne želiš dovoljno, inače bi se sve stvari riješile.
-Stvari se ne rješavaju same po sebi, mi ih moramo riješti, mislim ti.
-Šta ja? - iznenađeno je upitao.
Kao da se ja slikam po novinama!
-Znaš ti šta - mislim da nema potrebe objašnjavati.
-Ja te volin Veronika - ignorirao ej moje izjave.
-Koliko? - vidim ja da od ovoga nema ozbiljnog razgovora.
-Najviše na svitu.
Smijali smo se kao mala djeca.
-Ja tebe volim više - rekla sam mu kroz smijeh.
-Ako časna laže, lažem i ja.
-Nadam se da časna ne laže.
Osjećala sam se tako ponosno.
-Možda je on imao noćne more - rekao je Ivan.
-Ha, ha, kako duhovitog brata imam.
-Ne mogu vjerovati - razmišljala sam naglas.
-Ni ja - rekao je Fićo.
-Znači da me stvarno nije zaboravio. Ne mogu vjerovati.
-Ima li za sve mjesta kod Višnje? - upitao je Ivan.
-Ma ima, snaći ćemo se - odgovorio je Fićo.
-Ne mogu vjerovati - ja sam još uvijek razmišljala o Marinu.
-Mogli smo i kod tebe Fićo - rekao mu je Nikola.
-Ako ste spremni prvo sve pospremiti i napraviti mjesta.
-Ej...-htjela sam im nešto reći.
-Ne možeš vjerovati! - prekinuli su me glasno u glas.
-Uopće nisam to mislila reći. Kreteni.
-Šta si mislila reći? - pitao me Ivan.
-E sad baš neću.
Kad smo došli u stan nazvala sam Branku i Blaža i sve im ispričala.
-Nika, mi smo tebe dovezli, sad bi ti nama trebala napraviti večeru.
-Od čega? Nema ni kruha.
-Znam je di se u ovo doba može kupiti dobro jelo - javio se Fićo.
-Vi jedite, ja idem spavati. Dosta mi je svega za danas.
-Veronika, Veronika- rugao mi se Fićo imitirajući Marina.
-Stvarno ste kreteni.
Legla sam i razmišljala o svemu. O, Bože, hvala ti što si ga spasio. Hvala ti što sam ga vidjela.
Oprostite, ali ne mogu vjerovati...
Kad smo se svi probudili, mislim Fićo se ne bi nikad sam probudio, skuhala sam kavu.
-Hoćeš ti u bolnicu, Veronika? - pitao je Nikola.
-Ma ne - odgovorila sam ozbiljno i tužno.
-Zašto? Nemoj kad dođemo kući da tebi padne na pamet - rekao je Ivan.
-Ne, neću - bila sam odlučna.
Ono sinoć se dogodilo spontano, nisam stigla ni o čemu razmišljati. Sad je već drukčije. Ne znam kako bi se ponašala, o čemu bi uopće s njim pričala. Ne vjerujem da bi mogla sakriti da ga volim, a ne bih baš voljela da to primijeti. Onda ako bi opet netko došao, opet bi se osjećala kao višak, kao netko tko tu ne pripada. Grozan je to osjećaj. Mrzim ga.
-Idemo negdje nešto pojesti i kući - rekao je Ivan.
Kad smo krenuli, vratila sam se još jednom pregledati stan, da se uvjerim da smo sve ostavili onako kako smo našli. Kad sam otvorila vrata Višnjine sobe na glavu mi je pala nekakva plišana igračaka.
-To nije bilo za tebe, ali nema veze - smijao se Fićo, a i Ivan i Nikola. - čekaj da namjestim ponovo.
-E nećeš, izlazi - potjerala sam ga.
Kad smo izlazli iz Zagreba osjećala sam se nekako tužno. Napuštala sam Marina. Još jednom. I po tko zna koji put se pitam hoću li ga opet vidjeti i kada, da li da ga nazovem ili da pustim sve i čekam da se dogodi nešto što će nas ponovo spojiti. Na radiju su počele vijesti. Jedna od glavnih tema nila je o Marinu: sinoćnja nesreća našeg najboljeg nogometaša na sreću završila je bez posljedica. Marin Bulić se osjeća dobro i sutra bi trebao napustiti bolnicu.
-Može i na doček - rekao je Ivan.
Isuse, Bože, Nova godina je za tri dana. Izgubila sam se u vremenu. Gdje li će on stvarno čekati Novu i s kim? Možda je Andrea već izabrala toaletu.
Očekivala sam da će me mama napasti kad dođem kući. Već sam i obranu pripremila. Ali nije. Bila je zabrinuta za Marina.
-Nazovi ga - nagovarala me Maja -pa nećeš sad opet prekinuti sve veze.
-Ma neću, čekaj da se čovjek malo oporavi, sigurno ga sad svi napadaju.
-Nisi ti svi, zovi ti njega dok se nisi predomislila, i nemoj nam onda molim te kukati.
-Jesam ja stvarno tako naporna?
-Ma ne, uopće - Maja je prevrnula očima.
-Vidjet ćemo nju kad se zaljubi - rekla je Branka.
-Pa to smo vidjeli već najmanje sto puta - zaključila je Višnja.
-Šta hoćete? Nikad se nisam tako ponašala - branila se Maja.
-E to je zato što se nikad nisi tako zaljubila - rekla sam joj.
-Može biti - potvrdila je.
Onda smo se dogovorili sve o dočeku Nove. Otići ćemo u grad, tamo će biti doček vani.
Pošla sam u krevet dosta rano, oko deset. Bila sam iscrpljena od svih događanja zadnjih par dana, i lijepih i ružnih. Hvala Bogu i oni ružni su lijepo završili. Morala sam zapisati par rečenica. Osjećaji su bili prejaki, morala sam ih podijeliti sa svojom bilježnicom. I onda mi je zazvonio mobitel. Pogodili ste, bio je to Marin.
-Molim - veselo sam se javila.
-Bog Veronika. Di si?
-Bog, evo me već u krevetu, spremna za spavanje. A ti, još si u bolnici?
-Jesan, sutra ujutro idem kući. Ja san mislia da ćeš mi doć danas.
-Znaš šta, nisam voljela smetati, vjerojatno ti je stalno neko bio..
-Je, ali ja san čeka tebe. Još mi nije jasno kako si sinoć došla. došla si samo zbog mene iz Slavonije? - još se čudio.
-Pa naravno. Užasno sam se uplašila.
-To ti nikad neću zaboravit - zvučalo je kao zakletva.
-Ma daj, milim te - sakrila sam zadovoljstvo.
-Kad ćemo se opet vidit? - upitao me.
-Ne znam. Ti bi volio?
-Jako. A ti? - zvučao je sikreno.
-I ja isto - i ja sam bila iskrena.
-Pa zašto onda nismo zajedno? Cilo ovo vrime san mislia na tebe.
Da cijelo vrijeme!? Ne bih baš rekla. Zar i onda dok se fotografirao s voditeljicom?
-I ja na tebe. Ali očito ima puno stvari koje nas sprječavaju da budemo zajedno.
-Ja mislin da nema, mislin da ti to ne želiš dovoljno, inače bi se sve stvari riješile.
-Stvari se ne rješavaju same po sebi, mi ih moramo riješti, mislim ti.
-Šta ja? - iznenađeno je upitao.
Kao da se ja slikam po novinama!
-Znaš ti šta - mislim da nema potrebe objašnjavati.
-Ja te volin Veronika - ignorirao ej moje izjave.
-Koliko? - vidim ja da od ovoga nema ozbiljnog razgovora.
-Najviše na svitu.
Smijali smo se kao mala djeca.
-Ja tebe volim više - rekla sam mu kroz smijeh.
nedjelja, 28. ožujka 2010.
NE MOGU VJEROVATI /56/
-Pa kamo je on sad mogao? - gledao je Nikola oko sebe.
-To sliči njemu, idem ja vidjeti da nije izišao van - rekao je Ivan.
Kad je Ivan došao do vrata, Fićo se odnekuda pojavio.
-Nemoj mi samo reći da si ti to malo istražio i da je netko njemu nešto namjerno napravio - rekla sam mu kroz smijeh.
-Vidiš i to bi trebalo istražiti, ne znam kako mi je to promaklo. Ali sad imam nešto važnije za tebe. Dođi.
-Kamo?
-Ideš sa mnom.
-Kamo?
-Kod Marina.
-Kamo?
-Želiš li vidjeti Marina ili ne?
-Kako si to uspio, molim te?
-poslije ću ti ispričati, 'ajde sada, nemamo puno vremena. Potrčali smo prema liftu.
-Ajme, ne mogu vjerovati - bila sam jako uzbuđena - Fićo ti si stvarno legenda.
Fićo me vodio prema Marinovoj sobi. Vani je stajala sestra, časna sestra. Kako ju li je obrlatio.
-Dobro večer.
-Samo tiho i brzo - rekla je sestra i otvorila vrata.
U sobi je bio skoro mrak. Gorjelo je samo jedno prigušeno malo svjetlo. Krevet je bio na sredini sobe. Marin je ležao na leđima i spavao. Glava mu je bila nagnuta u desnu stranu. Lagano sam se približila. Izgledao je iscrpljeno i umorno, ali meni opet prekrasno. Gledala sam ga i nisam mogla kontrolirati suze. Tako sam sretna što ga ponovo vidim poslije toliko vremena, pa makar i u ovakvoj situaciji.
Isuse, kako ga volim. Bojala sam se da ga ne probudim.
Samo sam mu lagano dodirnula ruku i krenula prema vratima.
Nisam vam nikad ispričala kako su me te ruke mazile. Sjećate se onda kad sam vam ispred nosa zatvorila vrata? E da, tada su ove ruke prelazile preko cijelog mog tijela. Kad kažem cijelog, mislim stvarno cijelog. A ja sam uživala u svakom dodiru. I onom na vratu, i onom na grudima i onom...
-Veronika - tiho, jedva izgovarajući me odjednom pozvao.
-Nisam te valjda probudila - šaptala sam i došla ponovo do njega.
-Nisan ima snage otvorit oči, a odma san zna da si ti. Dali su mi nešta za spavanje,
-Onda se odmaraj, neću ti smetati.
Uhvatio me za ruku.
-Ne smetaš, ostani još malo. Otkud ti ovdje, kako su te pustili, bila si u Zagrebu?
-Polako, polako. U sobu su me pustili jer mi je Fićo to sredio, ne znam kako.
Marin se nasmijao.
-A u bolnicu sam došla od kuće, nisam bila u Zagrebu.
-Zbog mene si došla iz Slavonije?
-Naravno, uplašila sam se. Nisam mogla sjediti kod kuće. Morala sam se uvjeriti da je tebi dobro. Ivan me dovezao. Nikola i Fićo su došli s nama.
-Ne mogu virovat da si to napravila.
-Šta? - upitala sam.
-Došla tu samo zbog mene.
-Meni je to dovoljan razlog, zar me dosad nisi upoznao. Boli li te glava?
-Ma ništa ne osjetim. Dobro je sve prošlo.
-Znaš kako sam se uplašila.
-Ne mogu virovat, prva osoba koju san vidia kad san se probudia, ti. Da san zna i prija bi se onesvistia.
-Ma daj, najvažnije je da se sad odmoriš. idem ja - krenula sam,
-Nemoj - opet me uhvatio za ruku i zaustavio.
-Moram, sestra me pustila, a ne smije, ne bih voljela da ima problema zbog mene.
-Ja ću to sredit, ako bude problema, ne boj se.
Cijelo vrijeme je govorio, a nije mogao ni glavu podići.
-Sidi - rukom mi je pokazao na krevet kraj, kraj njega.
Sjela sam na rub kreveta kraj njega. Mogla bi ostati tako cijelu noć. Gledati ga i maziti.
-Opet nas dvoje u čudnoj situaciji - rekao je.
Uhvatila sam ga za ruku.
-Izgleda da mi ne možemo drugačije.
-Fala ti puno šta si došla, jako mi to znači. Jednom si me pitala je l' mi Bog nekad pomoga. Sad san siguran da je.
Vrata su se otvorila.
-Došli su ti roditelji - rekla je sestra.
Ustala sam se.
-Bog Marine, čuvaj se.
Ušli su njegovi mama i tata.
-Bog, fala ti.
Samo sam im se pristojno nasmiješila i otišla. Dok sam zatvarala vrata, čula sam kako ga tata pita tko sam ja. Prijateljica. to je odgovorio. Ne bojte se, neću ponovo analizirati naše odnose. Tko sam ja njemu, što je on meni, što bih ja voljela, bla, bla, bla. Zaista mi je najvažnije bilo da je on dobro.
-Hvala vam puno - rekla sam sestri kad sam izišla. Ne znate što ste mi napravili.
-Znam, Filip mi je ispričao.
Nisma znala što joj je ispričao, pa nisam komentirala.
-Hvala vam još jednom. Poljubila sam je u obraz i otrčala.
Njih trojica su me čekali dolje.
-Jesi sad dobro? - pitao me Ivan.
-Jesam. Sad mi je lakše. Uvjerila sam se da je dobro.
-Idemo sad spavati - rekao je Ivan.
-Sad mi ispričaj kako si uspio - pitala sam Fiću kad smo sjeli u auto.
-Ma, pala je na moj šarm.
-Mogla se samo sažaliti kad te vidjela - zezao ga je Nikola.
-Dobro da tebe nije vidjela, sigurno bi se uplašila - vratio mu je Fićo.
-Daj Fićo, reci mi - prekinula sam ih.
-Ustvari. moram priznati da se nisam morao puno truditi. Taman sam joj počeo objašnjavati, a ona me prekinula i pitala kako se zoveš, Kad sam joj rekao, rekla je da te zovem odmah, dok nitko još nije došao.
-Ne kužim kakve veze ima kako se zovem.
-Ona mu je dala nekakvu injekciju za smirenje, spavanje, što li, a on je počeo nešto govoriti. Ustvari jedino što je nekoliko puta spomenuo bilo je :Veronika.
-To sliči njemu, idem ja vidjeti da nije izišao van - rekao je Ivan.
Kad je Ivan došao do vrata, Fićo se odnekuda pojavio.
-Nemoj mi samo reći da si ti to malo istražio i da je netko njemu nešto namjerno napravio - rekla sam mu kroz smijeh.
-Vidiš i to bi trebalo istražiti, ne znam kako mi je to promaklo. Ali sad imam nešto važnije za tebe. Dođi.
-Kamo?
-Ideš sa mnom.
-Kamo?
-Kod Marina.
-Kamo?
-Želiš li vidjeti Marina ili ne?
-Kako si to uspio, molim te?
-poslije ću ti ispričati, 'ajde sada, nemamo puno vremena. Potrčali smo prema liftu.
-Ajme, ne mogu vjerovati - bila sam jako uzbuđena - Fićo ti si stvarno legenda.
Fićo me vodio prema Marinovoj sobi. Vani je stajala sestra, časna sestra. Kako ju li je obrlatio.
-Dobro večer.
-Samo tiho i brzo - rekla je sestra i otvorila vrata.
U sobi je bio skoro mrak. Gorjelo je samo jedno prigušeno malo svjetlo. Krevet je bio na sredini sobe. Marin je ležao na leđima i spavao. Glava mu je bila nagnuta u desnu stranu. Lagano sam se približila. Izgledao je iscrpljeno i umorno, ali meni opet prekrasno. Gledala sam ga i nisam mogla kontrolirati suze. Tako sam sretna što ga ponovo vidim poslije toliko vremena, pa makar i u ovakvoj situaciji.
Isuse, kako ga volim. Bojala sam se da ga ne probudim.
Samo sam mu lagano dodirnula ruku i krenula prema vratima.
Nisam vam nikad ispričala kako su me te ruke mazile. Sjećate se onda kad sam vam ispred nosa zatvorila vrata? E da, tada su ove ruke prelazile preko cijelog mog tijela. Kad kažem cijelog, mislim stvarno cijelog. A ja sam uživala u svakom dodiru. I onom na vratu, i onom na grudima i onom...
-Veronika - tiho, jedva izgovarajući me odjednom pozvao.
-Nisam te valjda probudila - šaptala sam i došla ponovo do njega.
-Nisan ima snage otvorit oči, a odma san zna da si ti. Dali su mi nešta za spavanje,
-Onda se odmaraj, neću ti smetati.
Uhvatio me za ruku.
-Ne smetaš, ostani još malo. Otkud ti ovdje, kako su te pustili, bila si u Zagrebu?
-Polako, polako. U sobu su me pustili jer mi je Fićo to sredio, ne znam kako.
Marin se nasmijao.
-A u bolnicu sam došla od kuće, nisam bila u Zagrebu.
-Zbog mene si došla iz Slavonije?
-Naravno, uplašila sam se. Nisam mogla sjediti kod kuće. Morala sam se uvjeriti da je tebi dobro. Ivan me dovezao. Nikola i Fićo su došli s nama.
-Ne mogu virovat da si to napravila.
-Šta? - upitala sam.
-Došla tu samo zbog mene.
-Meni je to dovoljan razlog, zar me dosad nisi upoznao. Boli li te glava?
-Ma ništa ne osjetim. Dobro je sve prošlo.
-Znaš kako sam se uplašila.
-Ne mogu virovat, prva osoba koju san vidia kad san se probudia, ti. Da san zna i prija bi se onesvistia.
-Ma daj, najvažnije je da se sad odmoriš. idem ja - krenula sam,
-Nemoj - opet me uhvatio za ruku i zaustavio.
-Moram, sestra me pustila, a ne smije, ne bih voljela da ima problema zbog mene.
-Ja ću to sredit, ako bude problema, ne boj se.
Cijelo vrijeme je govorio, a nije mogao ni glavu podići.
-Sidi - rukom mi je pokazao na krevet kraj, kraj njega.
Sjela sam na rub kreveta kraj njega. Mogla bi ostati tako cijelu noć. Gledati ga i maziti.
-Opet nas dvoje u čudnoj situaciji - rekao je.
Uhvatila sam ga za ruku.
-Izgleda da mi ne možemo drugačije.
-Fala ti puno šta si došla, jako mi to znači. Jednom si me pitala je l' mi Bog nekad pomoga. Sad san siguran da je.
Vrata su se otvorila.
-Došli su ti roditelji - rekla je sestra.
Ustala sam se.
-Bog Marine, čuvaj se.
Ušli su njegovi mama i tata.
-Bog, fala ti.
Samo sam im se pristojno nasmiješila i otišla. Dok sam zatvarala vrata, čula sam kako ga tata pita tko sam ja. Prijateljica. to je odgovorio. Ne bojte se, neću ponovo analizirati naše odnose. Tko sam ja njemu, što je on meni, što bih ja voljela, bla, bla, bla. Zaista mi je najvažnije bilo da je on dobro.
-Hvala vam puno - rekla sam sestri kad sam izišla. Ne znate što ste mi napravili.
-Znam, Filip mi je ispričao.
Nisma znala što joj je ispričao, pa nisam komentirala.
-Hvala vam još jednom. Poljubila sam je u obraz i otrčala.
Njih trojica su me čekali dolje.
-Jesi sad dobro? - pitao me Ivan.
-Jesam. Sad mi je lakše. Uvjerila sam se da je dobro.
-Idemo sad spavati - rekao je Ivan.
-Sad mi ispričaj kako si uspio - pitala sam Fiću kad smo sjeli u auto.
-Ma, pala je na moj šarm.
-Mogla se samo sažaliti kad te vidjela - zezao ga je Nikola.
-Dobro da tebe nije vidjela, sigurno bi se uplašila - vratio mu je Fićo.
-Daj Fićo, reci mi - prekinula sam ih.
-Ustvari. moram priznati da se nisam morao puno truditi. Taman sam joj počeo objašnjavati, a ona me prekinula i pitala kako se zoveš, Kad sam joj rekao, rekla je da te zovem odmah, dok nitko još nije došao.
-Ne kužim kakve veze ima kako se zovem.
-Ona mu je dala nekakvu injekciju za smirenje, spavanje, što li, a on je počeo nešto govoriti. Ustvari jedino što je nekoliko puta spomenuo bilo je :Veronika.
subota, 27. ožujka 2010.
NE MOGU VJEROVATI /55/
-Majko moja šta mu je? - počela sam plakati.
Svi oko mene bili su ozbiljni i zabrinuti.
-Nemoj plakati - Branka je sjela kraj mene.
Marina su odnijeli na nosilima, bez svijesti. Kako je to strašno bilo gledati. Svi su izgledali prestravljeni. Komentator je rekao kako će čim dobije bilo kakve informacije o stanju Marina Bulića odmah obavijestiti gledatelje.
-Sigurno je trenutna nesvjestica, jak je udarac bio, bit će to sve O.K. - rekao je Ivan.
-Ja ću poludjeti, ne mogu čekati.
-Možeš li koga nazvati? - pitala je Višnja.
-Znaš da ne mogu.
Još jednom sam se sjetila da sam nitko i ništa u njegovom životu. Ali to sad nije bilo ni malo važno. Važno je samo da on bude dobro. Ništa više.
-Upravo smo dobili informaciju - javio se komentator - da je Marin Bulić prevezen u Traumatološku kliniku, ali nikakve druge informacije još nemamo. Nadamo se da će sve biti u redu.
-Vozi me - pogledala sam u Ivana.
-Daj Nika, ne vrijedi.
-Ivane, vozi me u Zagreb, poludjet ću.
-Ali šta ti možeš napraviti, sigurno ne možeš ni blizu bolnice.
-Nije važno, ja ovdje ne mogu sjediti. ako ti nećeš, ja ću sama sjesti u auto.
-Nemoj misliti da mi je teško, ali...
-Sjedite u auto i odvezite je! - viknula je Branka - nek idu Nikola i Goran s tobom.
-Ja ću vam dati ključ od stana, pa možete tamo prespavati - rekla je Višnja.
-Blaž, ti budi tu - rekao mu je Ivan - starcima ništa ne javljaj dok ne dođemo tamo - Idemo.
Ustali smo se Nikola, Ivan i ja.
-Idem i ja - rekao je Fićo - ne može Nika na put bez mene.
Društvo nas je ispratilo, krenuli smo. Skupila sam se na zadnjem sjedalu i drhtala od straha. Nisam mogla ništa govoriti. Nisam znala kamo idem i zašto idem, jednostavno sam morala ići. Dečki su m putom pokušavali ohrabriti i oraspoložiti, ali nisu uspjeli. Osjećala sam nekakvu vrstu krivnje. Kako sam ga mogla pustiti da ode kad ga volim? Na radiju smo tražili nove informacije, ali ništa novo se još nije znalo.
Poslije dva i pol sata vožnje stigli smo pred bolnicu.
-I šta sad? - pitao je Nikola.
-Idemo pitati - rekao je Ivan.
Na ulazu je bio portir ili već što mu je bila uloga.
-Recite molim vas, znate li kako je Marin Bulić i može li se kod njega?
-Ne znam kako je, kad su ga dovezli nije bio pri svijesti. Ali dalje ne možete, već je puno ljudi dolazilo. Samo su pustili neku rodbinu i neke iz nogometa.
-Ajme šta ćemo sada? - pitala sam,
-Bojim se Nika da ne možemo više ništa. Bolje da idemo u stan kod Višnje, pa ako bude kakvih novosti, ako budemo saznali da možemo ući, vratit ćemo se. - rekao mi je Ivan.
-Ja ne idem nikamo, vi idite.
-Daj Nika, nemoj tu praviti scene, idemo pa ćemo poslije doći.
Puno ljudi se skupilo u predvorju na ulazu.
-Vidiš, oni su svi zbog njega tu, i ja ću biti.
-Ajde sjest ćemo malo tu i pričekati - rekao je Nikola.
Gledala sam sve te ljude, šta njima Marin znači. Novinari samo čekaju da mogu što prije prenijeti vijest, njima Marin osobno sigurno puno ne znači. Ovim ljudima koji rade u bolnici on je još samo jedan pacijent, njihova svakodnevica. Neki ljudi iz nogometa su tu, njima je bitan igrač, nogometaš. Da su mu roditelji ili rodbina tu, ne bi stajali ovdje. Dakle, meni je ovdje Marin najviše značio. Samo Marin, nikakav nogometaš, nikakva medijska zvijezda.
Bože, samo da bude dobro.
-Hoće li itko išta reći? - upitala sam očajno.
-Morat će - rekao je Ivan - ne mogu pustiti sve ove ljude da cijelu noć tu stoje.
-Sigurno ima neku tešku operaciju, dok nitko ništa ne govori - nastavila sam.
-Ma daj Nika - tješio me Nikola - uopće ne mora značiti. Strpi se još malo, ako nitko ništa ne bude govorio, ići ćemo pitati.
Sjedili smo i uglavnom šutjeli. Meni su kroz glavu prolazile slike lijepih trenutaka provedeni s Marinom. Kako sam mogla biti tako glupa i sve to odbaciti. Ako mu se nešto desi, nikad si neću oprostiti. Nikad.
Odjednom su svi ustali i krenuli prema jednom dijelu hola. I mi smo krenuli brzo za njima.
Na stepenicma je stajao liječnim. Svi su se utišali.
-Dobro večer. Svi pregledi su obavljeni, pa vas konačno možemo obavijestiti o stanju Marina Bulića. Na sreću, on je sasvim dobro. Pri svijesti je. Sve pretrage su obavljene i sve je u redu. Radilo se o jakom udarcu u glavu koji je izazvao jak potres mozga, ali na sreću bez posljedica. Sad mu je potreban samo dobar odmor i mir. Molimo vas sada da napustite našu zgradu. Hvala.
Bože, hvala ti. Tako sam sretna. Krenule su mi suze, od radosti i olakšanja.
-Nemoj sad opet plakati - počeo je Fićo.
-Dosadan si - naravno da sam plakala.
-Ma znao sam da njemu nije ništa.
Sjeli smo još malo dok se gužva ne raziđe.
-Joj, znate kako mi je laknulo - govorila sam Ivanu i Nikoli.
-I meni je - priznao je Ivan - nisam htio pred tobom govoriti, ali baš sam se uplašio.
-Izgledao mi je užasno na onim nosilima - potvrdio je Nikola.
-Sutra ćemo ga nazvati - rekao je Ivan - idemo sada.
-Di je Fićo? - upitao me Nikola.
-Nemam pojma.
Stajali smo par minuta, ali Fićo nije dolazio.
Svi oko mene bili su ozbiljni i zabrinuti.
-Nemoj plakati - Branka je sjela kraj mene.
Marina su odnijeli na nosilima, bez svijesti. Kako je to strašno bilo gledati. Svi su izgledali prestravljeni. Komentator je rekao kako će čim dobije bilo kakve informacije o stanju Marina Bulića odmah obavijestiti gledatelje.
-Sigurno je trenutna nesvjestica, jak je udarac bio, bit će to sve O.K. - rekao je Ivan.
-Ja ću poludjeti, ne mogu čekati.
-Možeš li koga nazvati? - pitala je Višnja.
-Znaš da ne mogu.
Još jednom sam se sjetila da sam nitko i ništa u njegovom životu. Ali to sad nije bilo ni malo važno. Važno je samo da on bude dobro. Ništa više.
-Upravo smo dobili informaciju - javio se komentator - da je Marin Bulić prevezen u Traumatološku kliniku, ali nikakve druge informacije još nemamo. Nadamo se da će sve biti u redu.
-Vozi me - pogledala sam u Ivana.
-Daj Nika, ne vrijedi.
-Ivane, vozi me u Zagreb, poludjet ću.
-Ali šta ti možeš napraviti, sigurno ne možeš ni blizu bolnice.
-Nije važno, ja ovdje ne mogu sjediti. ako ti nećeš, ja ću sama sjesti u auto.
-Nemoj misliti da mi je teško, ali...
-Sjedite u auto i odvezite je! - viknula je Branka - nek idu Nikola i Goran s tobom.
-Ja ću vam dati ključ od stana, pa možete tamo prespavati - rekla je Višnja.
-Blaž, ti budi tu - rekao mu je Ivan - starcima ništa ne javljaj dok ne dođemo tamo - Idemo.
Ustali smo se Nikola, Ivan i ja.
-Idem i ja - rekao je Fićo - ne može Nika na put bez mene.
Društvo nas je ispratilo, krenuli smo. Skupila sam se na zadnjem sjedalu i drhtala od straha. Nisam mogla ništa govoriti. Nisam znala kamo idem i zašto idem, jednostavno sam morala ići. Dečki su m putom pokušavali ohrabriti i oraspoložiti, ali nisu uspjeli. Osjećala sam nekakvu vrstu krivnje. Kako sam ga mogla pustiti da ode kad ga volim? Na radiju smo tražili nove informacije, ali ništa novo se još nije znalo.
Poslije dva i pol sata vožnje stigli smo pred bolnicu.
-I šta sad? - pitao je Nikola.
-Idemo pitati - rekao je Ivan.
Na ulazu je bio portir ili već što mu je bila uloga.
-Recite molim vas, znate li kako je Marin Bulić i može li se kod njega?
-Ne znam kako je, kad su ga dovezli nije bio pri svijesti. Ali dalje ne možete, već je puno ljudi dolazilo. Samo su pustili neku rodbinu i neke iz nogometa.
-Ajme šta ćemo sada? - pitala sam,
-Bojim se Nika da ne možemo više ništa. Bolje da idemo u stan kod Višnje, pa ako bude kakvih novosti, ako budemo saznali da možemo ući, vratit ćemo se. - rekao mi je Ivan.
-Ja ne idem nikamo, vi idite.
-Daj Nika, nemoj tu praviti scene, idemo pa ćemo poslije doći.
Puno ljudi se skupilo u predvorju na ulazu.
-Vidiš, oni su svi zbog njega tu, i ja ću biti.
-Ajde sjest ćemo malo tu i pričekati - rekao je Nikola.
Gledala sam sve te ljude, šta njima Marin znači. Novinari samo čekaju da mogu što prije prenijeti vijest, njima Marin osobno sigurno puno ne znači. Ovim ljudima koji rade u bolnici on je još samo jedan pacijent, njihova svakodnevica. Neki ljudi iz nogometa su tu, njima je bitan igrač, nogometaš. Da su mu roditelji ili rodbina tu, ne bi stajali ovdje. Dakle, meni je ovdje Marin najviše značio. Samo Marin, nikakav nogometaš, nikakva medijska zvijezda.
Bože, samo da bude dobro.
-Hoće li itko išta reći? - upitala sam očajno.
-Morat će - rekao je Ivan - ne mogu pustiti sve ove ljude da cijelu noć tu stoje.
-Sigurno ima neku tešku operaciju, dok nitko ništa ne govori - nastavila sam.
-Ma daj Nika - tješio me Nikola - uopće ne mora značiti. Strpi se još malo, ako nitko ništa ne bude govorio, ići ćemo pitati.
Sjedili smo i uglavnom šutjeli. Meni su kroz glavu prolazile slike lijepih trenutaka provedeni s Marinom. Kako sam mogla biti tako glupa i sve to odbaciti. Ako mu se nešto desi, nikad si neću oprostiti. Nikad.
Odjednom su svi ustali i krenuli prema jednom dijelu hola. I mi smo krenuli brzo za njima.
Na stepenicma je stajao liječnim. Svi su se utišali.
-Dobro večer. Svi pregledi su obavljeni, pa vas konačno možemo obavijestiti o stanju Marina Bulića. Na sreću, on je sasvim dobro. Pri svijesti je. Sve pretrage su obavljene i sve je u redu. Radilo se o jakom udarcu u glavu koji je izazvao jak potres mozga, ali na sreću bez posljedica. Sad mu je potreban samo dobar odmor i mir. Molimo vas sada da napustite našu zgradu. Hvala.
Bože, hvala ti. Tako sam sretna. Krenule su mi suze, od radosti i olakšanja.
-Nemoj sad opet plakati - počeo je Fićo.
-Dosadan si - naravno da sam plakala.
-Ma znao sam da njemu nije ništa.
Sjeli smo još malo dok se gužva ne raziđe.
-Joj, znate kako mi je laknulo - govorila sam Ivanu i Nikoli.
-I meni je - priznao je Ivan - nisam htio pred tobom govoriti, ali baš sam se uplašio.
-Izgledao mi je užasno na onim nosilima - potvrdio je Nikola.
-Sutra ćemo ga nazvati - rekao je Ivan - idemo sada.
-Di je Fićo? - upitao me Nikola.
-Nemam pojma.
Stajali smo par minuta, ali Fićo nije dolazio.
petak, 26. ožujka 2010.
NE MOGU VJEROVATI /54/
-Onda kad smo se vidjeli u Zagrebu.
Govorio je to tako hladno kao da se radi o nečem nevažnom, a meni je to trenutno bilo najvažnije na svijetu. Znao je to, zato je mi je to i radio.
-Lijepo sam ti rekla da mi ispričaš sve u detalje, ne sjećam se da si išta tako spomenuo, stvarno si odvratan.
-Obećao sam mu da ti ništa neću reći.
-Šta je rekao, pričaj sve ili ću te stvarno ubiti.
-Pa ništa, pitao me za tebe, kako si, šta radiš - odugovlačio je Fićo.
-To sam čula prije, 'ajde, 'ajde dalje.
-Pitao me imaš li dečka. Ja sam rekao da si imala na moru.
-Šta? Budalo jedna!
-Ma šalim se, prešutio sam to.
-Nisi ti ništa prešutio, nije mi to bio dečko. Dalje.
-Pitao me spominješ li njega ikad i šta ja, kao stručnjak u ljubavnim vezama mislim, da li ti njega još voliš.
-Ej Fićo, daj ne seri.
-Jesi se ti ispovijedila sad pred Božić? Mislim kako se to izražavaš?
-Daj molim te, ispričaj mi sve.
-Ozbiljno ti kažem, pitao me onako uz osmijeh, kao usput je l' ga ikad spomeneš. Ja sam skužio da je to ustvari njega najviše zanimalo, ali ga je bilo neugodno pitati. Onda sam se sažalio i rekao sam mu da ga možda ne spominješ kao prije, ali da ja znam da se ništa nije promijenilo.
Vidiš kako sam ja to lijepo sročio. Da me Višnja čula, bila bi ponosna na mene.
-I šta je on onda rekao? - bila sam nestrpljiva.
-Ništa, nasmiješio se sretno. Pitao sam ga zašto te ne nazove. Rekao je da stalno razmišlja o tome, ali ne zna kako bi ti reagirala. Onda je rekao da ti mora bar poslati poruku za Božić, pa će vidjeti kako ćeš ti reagirati i ništa više. I da, zamolio me da ti ništa ne govorim.
I ništa više! Ništa!
-Dobro, zadovoljna sam. Jako.
Ostali smo u kafiću skoro do jutra.
Božić je prošao super. Svi su primijetili da sam ja posebno sretna. Nisam im htjela otkriti zašto.
-Šta sad odjednom ne smijem biti raspoložena?
Cijeli sam dan ipak mislila da će me Marin nazvati. Nije. Nisam bila previše razočarana jer još uvijek me sretnom držala ona poruka i Fićina priča. Uvjerila sam samu sebe kako je svima sad velika gužva, pa kad se sve opet smiri, sigurno će nazvati. Stalno sam razmišljala o tome što je Fićo ispričao. Nije me zaboravio, nije se naljutio. Možda mu ona ipak nije djevojka. Znam da vam sigurno idem na živce sa svojom srećom. Ali jeste li vi ikad bili zaljubljeni? Ako jeste, onda me morate razumjeti.
Probudila sam se rano. Danas je drugi dan Božića, ali i zbog još dvije stvari za mene važan dan.
Prva je to što moj brat Ivan slavi imendan i uvijek bude dobra fešta. a drugi je to što se navečer igra nekakva humanitarna malonogometna utakmica u kojoj sudjeluju sve poznate osobe, a među njima naravno, pogađate tko. Prijepodne je prošlo brzo, uglavnom u pripremi fešte. Gosti su došli rano poslijepodne.
-Nika, šta je s tobom i Marinom? - pitala je jedna kuma pred svima.
-Ništa, zašto?
-Ma ništa, super ste mi izgledali zajedno, a sad nisam dugo čula da ga netko spominje.
-Ma pusti ti nju, uvijek nešto izmišlja - počela je mama- da ti vidiš kako je to drag dečko.
-Daj mama. prestani.
-Ne, ne, mama ima pravo - javio se tata.
- Nek se i vas dvoje u nečemu slažete - zezao je Blaž.
Pred večer smo s društvom otišli u kafić i nastavili feštati i naravno gledati utakmicu. Ma nije nikome bila važna utakmice. Svi su je gledali zbog Marina. Ustvari zbog mene. I tako je napokon počela utakmica. Našla sam najbolje mjesto za gledanje TV-a. Ignorirala sam sve šale na moj račun, a večeras su svi imali nekakvu posebnu inspiraciju za to. Nije mi bilo važno ništa osim toga da vidim Marina. Nije bio u prvoj postavi igrača.
-Šta on kao najbolji igrač u državi, a rezerva. - primijetio je Fićo.
-Izgleda da on ne igra ako nema love - nastavio je Blaž.
-Ha, ha, ha, jako ste duhoviti.
I napokon je na teren ušao Marin. Odmah nakon par minuta zabio je gol.
-Nika, jesi ponosna? - pitao me Nikola.
-Naravno. Jeste ljubomorni?
Ponosna, stvarno bi se moglo reći da sam ponosna. Ono, kad pomislim, cijela zemlja gleda u njega, voli njega, a on voli samo mene. Mislim Nadam se.
I dalje su me zezali, ja sam istom mjerom uzvraćala. Umirali smo od smijeha. A onda se odjednom dogodilo nešto strašno. Marin je skočio da bi udario glavom loptu. U tom trenutku jedan se igrač okliznuo i pao odmah pored njega. Marin je umjesto da skoči na parket, jednom nogom zapeo za tog igrača i užasno nezgodno pao preko njega na leđa i točno se vidjelo da je glavom jako udario u pod. Svi su se sletjeli oko njega, a on se nije ustajao.
-Isuse, Bože - samo sam to uspjela reći, ostali su svi šutjeli.
-Ajme, šta mu je?
-Ma nije sigurno ništa - tješio me Goran - ustat će, vidjet ćeš.
Minute su prolazile, oko njega je bilo puno ljudi, ali on se nije ustajao. Nikad u životu nisam osjetila takav užasan strah. To iščekivanje i neizvjesnost bili su prestrašni. Kroz glavu su mi prolazile svakakve ružne misli. Bože, pomozi mu, ne daj da mu se nešto dogodi. Umrijet ću ako mu se nešto dogodi. Na parket su utrčala dva čovjeka s nosilima. Svi su se odmaknuli. Jasno se vidjelo da Marin nije bio pri svijesti.
Govorio je to tako hladno kao da se radi o nečem nevažnom, a meni je to trenutno bilo najvažnije na svijetu. Znao je to, zato je mi je to i radio.
-Lijepo sam ti rekla da mi ispričaš sve u detalje, ne sjećam se da si išta tako spomenuo, stvarno si odvratan.
-Obećao sam mu da ti ništa neću reći.
-Šta je rekao, pričaj sve ili ću te stvarno ubiti.
-Pa ništa, pitao me za tebe, kako si, šta radiš - odugovlačio je Fićo.
-To sam čula prije, 'ajde, 'ajde dalje.
-Pitao me imaš li dečka. Ja sam rekao da si imala na moru.
-Šta? Budalo jedna!
-Ma šalim se, prešutio sam to.
-Nisi ti ništa prešutio, nije mi to bio dečko. Dalje.
-Pitao me spominješ li njega ikad i šta ja, kao stručnjak u ljubavnim vezama mislim, da li ti njega još voliš.
-Ej Fićo, daj ne seri.
-Jesi se ti ispovijedila sad pred Božić? Mislim kako se to izražavaš?
-Daj molim te, ispričaj mi sve.
-Ozbiljno ti kažem, pitao me onako uz osmijeh, kao usput je l' ga ikad spomeneš. Ja sam skužio da je to ustvari njega najviše zanimalo, ali ga je bilo neugodno pitati. Onda sam se sažalio i rekao sam mu da ga možda ne spominješ kao prije, ali da ja znam da se ništa nije promijenilo.
Vidiš kako sam ja to lijepo sročio. Da me Višnja čula, bila bi ponosna na mene.
-I šta je on onda rekao? - bila sam nestrpljiva.
-Ništa, nasmiješio se sretno. Pitao sam ga zašto te ne nazove. Rekao je da stalno razmišlja o tome, ali ne zna kako bi ti reagirala. Onda je rekao da ti mora bar poslati poruku za Božić, pa će vidjeti kako ćeš ti reagirati i ništa više. I da, zamolio me da ti ništa ne govorim.
I ništa više! Ništa!
-Dobro, zadovoljna sam. Jako.
Ostali smo u kafiću skoro do jutra.
Božić je prošao super. Svi su primijetili da sam ja posebno sretna. Nisam im htjela otkriti zašto.
-Šta sad odjednom ne smijem biti raspoložena?
Cijeli sam dan ipak mislila da će me Marin nazvati. Nije. Nisam bila previše razočarana jer još uvijek me sretnom držala ona poruka i Fićina priča. Uvjerila sam samu sebe kako je svima sad velika gužva, pa kad se sve opet smiri, sigurno će nazvati. Stalno sam razmišljala o tome što je Fićo ispričao. Nije me zaboravio, nije se naljutio. Možda mu ona ipak nije djevojka. Znam da vam sigurno idem na živce sa svojom srećom. Ali jeste li vi ikad bili zaljubljeni? Ako jeste, onda me morate razumjeti.
Probudila sam se rano. Danas je drugi dan Božića, ali i zbog još dvije stvari za mene važan dan.
Prva je to što moj brat Ivan slavi imendan i uvijek bude dobra fešta. a drugi je to što se navečer igra nekakva humanitarna malonogometna utakmica u kojoj sudjeluju sve poznate osobe, a među njima naravno, pogađate tko. Prijepodne je prošlo brzo, uglavnom u pripremi fešte. Gosti su došli rano poslijepodne.
-Nika, šta je s tobom i Marinom? - pitala je jedna kuma pred svima.
-Ništa, zašto?
-Ma ništa, super ste mi izgledali zajedno, a sad nisam dugo čula da ga netko spominje.
-Ma pusti ti nju, uvijek nešto izmišlja - počela je mama- da ti vidiš kako je to drag dečko.
-Daj mama. prestani.
-Ne, ne, mama ima pravo - javio se tata.
- Nek se i vas dvoje u nečemu slažete - zezao je Blaž.
Pred večer smo s društvom otišli u kafić i nastavili feštati i naravno gledati utakmicu. Ma nije nikome bila važna utakmice. Svi su je gledali zbog Marina. Ustvari zbog mene. I tako je napokon počela utakmica. Našla sam najbolje mjesto za gledanje TV-a. Ignorirala sam sve šale na moj račun, a večeras su svi imali nekakvu posebnu inspiraciju za to. Nije mi bilo važno ništa osim toga da vidim Marina. Nije bio u prvoj postavi igrača.
-Šta on kao najbolji igrač u državi, a rezerva. - primijetio je Fićo.
-Izgleda da on ne igra ako nema love - nastavio je Blaž.
-Ha, ha, ha, jako ste duhoviti.
I napokon je na teren ušao Marin. Odmah nakon par minuta zabio je gol.
-Nika, jesi ponosna? - pitao me Nikola.
-Naravno. Jeste ljubomorni?
Ponosna, stvarno bi se moglo reći da sam ponosna. Ono, kad pomislim, cijela zemlja gleda u njega, voli njega, a on voli samo mene. Mislim Nadam se.
I dalje su me zezali, ja sam istom mjerom uzvraćala. Umirali smo od smijeha. A onda se odjednom dogodilo nešto strašno. Marin je skočio da bi udario glavom loptu. U tom trenutku jedan se igrač okliznuo i pao odmah pored njega. Marin je umjesto da skoči na parket, jednom nogom zapeo za tog igrača i užasno nezgodno pao preko njega na leđa i točno se vidjelo da je glavom jako udario u pod. Svi su se sletjeli oko njega, a on se nije ustajao.
-Isuse, Bože - samo sam to uspjela reći, ostali su svi šutjeli.
-Ajme, šta mu je?
-Ma nije sigurno ništa - tješio me Goran - ustat će, vidjet ćeš.
Minute su prolazile, oko njega je bilo puno ljudi, ali on se nije ustajao. Nikad u životu nisam osjetila takav užasan strah. To iščekivanje i neizvjesnost bili su prestrašni. Kroz glavu su mi prolazile svakakve ružne misli. Bože, pomozi mu, ne daj da mu se nešto dogodi. Umrijet ću ako mu se nešto dogodi. Na parket su utrčala dva čovjeka s nosilima. Svi su se odmaknuli. Jasno se vidjelo da Marin nije bio pri svijesti.
četvrtak, 25. ožujka 2010.
NE MOGU VJEROVATI /53/
-Ovo mora nešto značiti - počela je Ana.
-Šta?
-Pola godine nisi čula za njega, a sada u pola sata. dva puta. To je neki znak.
-Stvarno je čudno, priznajem.
-Nazovi ga.
-Kako ću, nemam hrabrosti. A ako ode u Italiju, gotovo je.
-Ovo ti je Nika pružena još jedna prilika, nemoj je propustiti.
-Znaš da sam ja stručnjak za to. Ne znam , vidjet ću. A šta Fićo nije mene nazvao.
-Nije znao treba li ti to reći ili ne.
-Baš, nisam ni ja sigurna.
Cijelo vrijeme sam naravno o tome razmišljala. To je stvarno slučajnost, prvo njegov doktor, pa Fićo. Ili je to ipak sudbina?Bog j svoje napravio, sad bih ja trebala uzeti stvar u svoje ruke. A ruke su mi bile tako nesigurne.
Nazvala sam Fiću.
-Sve mi polako ispričaj, nemoj ništa izostaviti.
Ponovio je sve što je Ana rekla.
-I šta je još rekao?
-Ništa više.
-'Ko je bio s njim?
-Nitko, sam.
-Niste valjda bili u istoj trgovini s garderobom?
-Da kupujem istu garderobu k'o on? Daj nemoj me vrijeđati. Tehniku smo gledali.
-Kakvu je facu napravio kad je pitao za mene?
-Onakvu kao kad ti se nešto gadi.
-Marš.
-Kakva ti pitanja postavljaš, kakvu facu, šta ja znam. Nije promijenio facu kad je pitao za tebe,
-Tako - razočarano sam uzdahnula. Koliko ostaje u Zagrebu?
-Nemam pojma, nisam ga pitao.
-Kad ti dolaziš?
-Za par dana, doći ćemo ja i Višnja zajedno.
-Višnja i ja, nemaš pojma.
Došao je i Badnjak. Nisam skupila hrabrosti nazvati Marina. Da manje razmišljam pomogla mi je ova gužva i strka oko priprema za Božić. Kupovina, spremanje, ukrašavanje kuće. Uživala sam
u tome kao malo dijete. Večeras ćemo okititi bor. Braća i ja zajedno, kao kad smo bili djeca. Uvijek kad je post ja sam užasno gladna.
-Tako malu žrtvu ne možeš podnijeti, a kako je...
-Dobro , dobro, znam.
Sad bi mama počela biblijske priče.
-Nisam rekla da ću jesti, samo da mi se jede.
Nikad nije otkrila kako smo Fićo i ja kad smo bili mali na Badnjak prokrijumčarili kolače i u svom skrovištu ih pojeli.
Crkva je bila puna. Kao i uvijek za polnoćku, Tako je svečano, obožavam božićne pjesme.
-Ovo je velika noć - rekao je župnik između ostalog - noć u kojoj se rodio onaj koji nam donosi radost i mir. Donesite i vi nekome radost noćas. Zaboravite ružne stvari, oprostite, zaželite sretan Božić.
Ja sam znala kome trebam čestitati. Čvrsto sam odlučila da ću to noćas napraviti. Nazvat ću ga, ili barem poslati poruku. Pola sata poslije mise prošlo je u čestitanju. Jedva sam čekala da uđem u kafić. Nestrpljivo sam izvadila mobitel. Dobila sam već nekoliko poruka.
Isuse, jedna je bila od Marina.
Nisam mogla zaustaviti suze, ne znam jesu li bile od tuge ili radosti.
-Šta je? - pitala me zabrinuto Branka.
Samo sam joj dodala mobitel.
-Ajme, kako je drag, vidiš kako te se sjetio. Ajde, odgovori mu.
Bila sam presretna. Kako je čovjeku nekad potrebno tako malo da bude sretan. On još uvijek misli na mene. Sutra ću razmišljati što dalje, noćas slavim. U tom trenutku ugledala sam Fiću kako ulazi.
-On definitivno nije normalan - rekla je Ana kroz smijeh.
Fićo je bio u odijelo Djeda božićnjaka, što ne bi bilo ništa čudno da to odijelo nije bilo žuto-bijelo, a ne crveno-bijelo.
-Šta je? - pitao je kad nam se približio - zašto mora biti crveno, mislim je l' postoji neki zakon?
-Pa di si uopće to nabavio? - pitala ga je Maja.
-Sašila mi jedna poznanica u Zagrebu, ona se isto slaže s tim da treba unijeti promjene u neke stvari.
-Odlično - rekla sam - našao si srodnu dušu.
Šutio je, ali se nekako čudno nasmiješio.
-Ej Fićo - dozvala sam ga bliže sebi.
-Marin mi je poslao poruku.
-A je, dobro je.
-Znam da te to baš ne zanima, ali mogao si se malo više oduševiti, zbog mene.
-Ma znao sam ja da će ti poslati poruku.
-Naravno, ti sve znaš.
-Ne, stvarno, rekao mi je.
-'Ko ti je rekao?
-On mi je rekao.
-'Ko?
-Marin Bulić.
-Ubit ću te! Šta ti je rekao? Kad ti je rekao?
-Šta?
-Pola godine nisi čula za njega, a sada u pola sata. dva puta. To je neki znak.
-Stvarno je čudno, priznajem.
-Nazovi ga.
-Kako ću, nemam hrabrosti. A ako ode u Italiju, gotovo je.
-Ovo ti je Nika pružena još jedna prilika, nemoj je propustiti.
-Znaš da sam ja stručnjak za to. Ne znam , vidjet ću. A šta Fićo nije mene nazvao.
-Nije znao treba li ti to reći ili ne.
-Baš, nisam ni ja sigurna.
Cijelo vrijeme sam naravno o tome razmišljala. To je stvarno slučajnost, prvo njegov doktor, pa Fićo. Ili je to ipak sudbina?Bog j svoje napravio, sad bih ja trebala uzeti stvar u svoje ruke. A ruke su mi bile tako nesigurne.
Nazvala sam Fiću.
-Sve mi polako ispričaj, nemoj ništa izostaviti.
Ponovio je sve što je Ana rekla.
-I šta je još rekao?
-Ništa više.
-'Ko je bio s njim?
-Nitko, sam.
-Niste valjda bili u istoj trgovini s garderobom?
-Da kupujem istu garderobu k'o on? Daj nemoj me vrijeđati. Tehniku smo gledali.
-Kakvu je facu napravio kad je pitao za mene?
-Onakvu kao kad ti se nešto gadi.
-Marš.
-Kakva ti pitanja postavljaš, kakvu facu, šta ja znam. Nije promijenio facu kad je pitao za tebe,
-Tako - razočarano sam uzdahnula. Koliko ostaje u Zagrebu?
-Nemam pojma, nisam ga pitao.
-Kad ti dolaziš?
-Za par dana, doći ćemo ja i Višnja zajedno.
-Višnja i ja, nemaš pojma.
Došao je i Badnjak. Nisam skupila hrabrosti nazvati Marina. Da manje razmišljam pomogla mi je ova gužva i strka oko priprema za Božić. Kupovina, spremanje, ukrašavanje kuće. Uživala sam
u tome kao malo dijete. Večeras ćemo okititi bor. Braća i ja zajedno, kao kad smo bili djeca. Uvijek kad je post ja sam užasno gladna.
-Tako malu žrtvu ne možeš podnijeti, a kako je...
-Dobro , dobro, znam.
Sad bi mama počela biblijske priče.
-Nisam rekla da ću jesti, samo da mi se jede.
Nikad nije otkrila kako smo Fićo i ja kad smo bili mali na Badnjak prokrijumčarili kolače i u svom skrovištu ih pojeli.
Crkva je bila puna. Kao i uvijek za polnoćku, Tako je svečano, obožavam božićne pjesme.
-Ovo je velika noć - rekao je župnik između ostalog - noć u kojoj se rodio onaj koji nam donosi radost i mir. Donesite i vi nekome radost noćas. Zaboravite ružne stvari, oprostite, zaželite sretan Božić.
Ja sam znala kome trebam čestitati. Čvrsto sam odlučila da ću to noćas napraviti. Nazvat ću ga, ili barem poslati poruku. Pola sata poslije mise prošlo je u čestitanju. Jedva sam čekala da uđem u kafić. Nestrpljivo sam izvadila mobitel. Dobila sam već nekoliko poruka.
Isuse, jedna je bila od Marina.
"Znam da ti ova noć puno znači. I ti meni puno značiš. Sretan ti Božić."
Nisam mogla zaustaviti suze, ne znam jesu li bile od tuge ili radosti.
-Šta je? - pitala me zabrinuto Branka.
Samo sam joj dodala mobitel.
-Ajme, kako je drag, vidiš kako te se sjetio. Ajde, odgovori mu.
"Tvoja čestitka mi je najbolji božićni dar. Sretan Božić, Veronika."
Bila sam presretna. Kako je čovjeku nekad potrebno tako malo da bude sretan. On još uvijek misli na mene. Sutra ću razmišljati što dalje, noćas slavim. U tom trenutku ugledala sam Fiću kako ulazi.
-On definitivno nije normalan - rekla je Ana kroz smijeh.
Fićo je bio u odijelo Djeda božićnjaka, što ne bi bilo ništa čudno da to odijelo nije bilo žuto-bijelo, a ne crveno-bijelo.
-Šta je? - pitao je kad nam se približio - zašto mora biti crveno, mislim je l' postoji neki zakon?
-Pa di si uopće to nabavio? - pitala ga je Maja.
-Sašila mi jedna poznanica u Zagrebu, ona se isto slaže s tim da treba unijeti promjene u neke stvari.
-Odlično - rekla sam - našao si srodnu dušu.
Šutio je, ali se nekako čudno nasmiješio.
-Ej Fićo - dozvala sam ga bliže sebi.
-Marin mi je poslao poruku.
-A je, dobro je.
-Znam da te to baš ne zanima, ali mogao si se malo više oduševiti, zbog mene.
-Ma znao sam ja da će ti poslati poruku.
-Naravno, ti sve znaš.
-Ne, stvarno, rekao mi je.
-'Ko ti je rekao?
-On mi je rekao.
-'Ko?
-Marin Bulić.
-Ubit ću te! Šta ti je rekao? Kad ti je rekao?
ponedjeljak, 22. ožujka 2010.
NE MOGU VJEROVATI /52/
Luka mi se stvarno svidio, ali koliko god se trudila, nisam mogla započeti s njim ništa više od prijateljstva. Ni ljeto, ni , ni luda zabava nisu mi bili dovoljni da se opustim, zaboravim na Marina i upustim se u avanturu s tim prekrasnim dečkom.
-Vidjet ćemo se valjda još? - rekao mi je Luka na rastanku - javi se kad dođeš u Zagreb.
-Hoću - nasmiješila sam se, a znala sam da neću.
Od jeseni sam se posvetila knjizi i fakultetu. Položila sam dva ispita i upisala četvrtu godinu. To me stvarno veselilo.
A sad je prosinac. Sve je tako bijelo i čisto. Cijela Slavonija je pod snijegom. Vani je užasno hladno. Nisam baš ljubitelj zimskih radosti, pa ne izlazim van ako baš ne moram. Iako do Božića ima dva tjedna, predbožićno raspoloženje je odavno prisutno. To i mene obuzme. Obožavam vrijeme adventa i mise u ranu zoru. I jutros sam išla. Iz toplog kreveta u hladnu crkvu. Brrr.
Dogovorila sam se s Anom da idemo u grad. Moram već početi kupovati poklone za Božić, to je isto jedan od rituala koji obožavam. Kao i onaj kad otvaram one koje ja dobijem.
-Mama, idemo mi - viknula sam joj kad smo polazile.
-Dobro, pazite se.
Znale smo već gdje što trebamo i odmah se bacile na šoping.
-Ja više ne mogu - poslije otprilike dva sata rekla je Ana.
-Ja se i nisam baš umorila, ali dosta nam je za danas, idemo na kavu.
Dok smo prolazili do slobodnog stola, za jednim sam vidjela jednog tatinog prijatelja doktora. Bio je u društvu nekoliko muškaraca.
-Dobar dan - zastala sam da ga pozdravim.
-Bog Veronika, kako si?
-Super, kupujem poklone za ispod bora. A vi?
-Evo imam neke goste, pa smo došli na piće.
-Ja mislim da znam mladu damu - rekao je jedan od njih.
Kad sam ga pogledala skužila sam da je to Marinov doktor iz ekipe, upoznali smo se pred hotelom kad sam došla po Marina.
-Ti si Marinova prijateljica - obratio mi se.
-A vi ste njegov doktor, sjećam se - pružila sam mu ruku- Kako je Marin, nismo se dugo čuli?
-Odlično je, kao i uvijek.
-Drago mi je, pozdravite ga.
-'Ko je to? - upitala me Ana čim smo sjele.
-Doktor iz Hajduka, kad sam otišla po Marina u hotel, upoznali smo se. Prepoznao me.
-Šta si se zamislila?
-Podsjetio me na nešto zaboravljeno.
-Zaboravljeno?
-Naravno da nije.
-Zašto mu to ne kažeš?
-Ma daj Ana, molim te. 'Ko zna di je čovjek, kakav život živi i s kim.
-Pa ako te volio, a svi znamo da je, zašto misliš da je on tebe zaboravio. Možda cijelo vrijeme misli o tebi.
-Misliš?
-Da!
-Ne mogu ja to, previše je vremena prošlo.
-Da mi je vidjeti kako će on reagirati kad mu doktor kaže da si ga pozdravila.
-I meni isto, baš bi volila.
Sjedile smo i planirale kad ćemo ponovo u kupnju. Ani je zazvonio mobitel.
-Fićo - rekla je kad ga je izvadila iz torbe.
-Di si? - javila se.
-Nika i ja u gradu, pijemo kavu.
-Da. Slušam.
I uglavnom je slušala, samo bi povremeno izrekla neku kratku riječ.
-Šta on priča? - pitala sam , išlo mi je već na živce njeno klimanje.
-Ispričat ću ti, šuti.
Poslije nekoliko minuta privodili su razgovor kraju.
-Pozdravi ga - rekla sam.
-Evo pozdravlja te Nika, ajde idimo se. Ćao.
-Kakav on slučaj rješava?
-Samo da znaš.
-Što je bilo?
Odgovoru se nikako nisam nadala.
-Sreo je Marina u gradu i pričao s njim.
Osjetila sam kako me prolaze trnci.
-Molim!?
-Bio je jutros u gradu i u jednoj trgovini sreo Marina. Pozdravili su se, on ga je pitao kako je u selu, gdje si ti, kako si...
-Šta je on rekao'
-Da si našla dečka.
-Šta?
-Šalim se. Rekao je da si dobro, malo u Osijeku, malo kod kuće. rekao je da te pozdravi.
-Šta mu je još rekao?
-Fićo ga je pitao šta ima kod njega. Kaže da je došao u Zagreb na neki razgovor. Dobio je ponudu od jednog kluba iz Italije.
-Molim!?
-Da. Sad pregovara s njima. I ništa više. Rekao je da nas sve puno pozdravi. Fićo ga je pitao kad će opet kod nas. Rekao je da mu nije usput i da nema vremena.
Sad se osjećam užasno. Pozdravio me onako obično kao i sve druge.
A što si drugo očekivala?
-Vidjet ćemo se valjda još? - rekao mi je Luka na rastanku - javi se kad dođeš u Zagreb.
-Hoću - nasmiješila sam se, a znala sam da neću.
Od jeseni sam se posvetila knjizi i fakultetu. Položila sam dva ispita i upisala četvrtu godinu. To me stvarno veselilo.
A sad je prosinac. Sve je tako bijelo i čisto. Cijela Slavonija je pod snijegom. Vani je užasno hladno. Nisam baš ljubitelj zimskih radosti, pa ne izlazim van ako baš ne moram. Iako do Božića ima dva tjedna, predbožićno raspoloženje je odavno prisutno. To i mene obuzme. Obožavam vrijeme adventa i mise u ranu zoru. I jutros sam išla. Iz toplog kreveta u hladnu crkvu. Brrr.
Dogovorila sam se s Anom da idemo u grad. Moram već početi kupovati poklone za Božić, to je isto jedan od rituala koji obožavam. Kao i onaj kad otvaram one koje ja dobijem.
-Mama, idemo mi - viknula sam joj kad smo polazile.
-Dobro, pazite se.
Znale smo već gdje što trebamo i odmah se bacile na šoping.
-Ja više ne mogu - poslije otprilike dva sata rekla je Ana.
-Ja se i nisam baš umorila, ali dosta nam je za danas, idemo na kavu.
Dok smo prolazili do slobodnog stola, za jednim sam vidjela jednog tatinog prijatelja doktora. Bio je u društvu nekoliko muškaraca.
-Dobar dan - zastala sam da ga pozdravim.
-Bog Veronika, kako si?
-Super, kupujem poklone za ispod bora. A vi?
-Evo imam neke goste, pa smo došli na piće.
-Ja mislim da znam mladu damu - rekao je jedan od njih.
Kad sam ga pogledala skužila sam da je to Marinov doktor iz ekipe, upoznali smo se pred hotelom kad sam došla po Marina.
-Ti si Marinova prijateljica - obratio mi se.
-A vi ste njegov doktor, sjećam se - pružila sam mu ruku- Kako je Marin, nismo se dugo čuli?
-Odlično je, kao i uvijek.
-Drago mi je, pozdravite ga.
-'Ko je to? - upitala me Ana čim smo sjele.
-Doktor iz Hajduka, kad sam otišla po Marina u hotel, upoznali smo se. Prepoznao me.
-Šta si se zamislila?
-Podsjetio me na nešto zaboravljeno.
-Zaboravljeno?
-Naravno da nije.
-Zašto mu to ne kažeš?
-Ma daj Ana, molim te. 'Ko zna di je čovjek, kakav život živi i s kim.
-Pa ako te volio, a svi znamo da je, zašto misliš da je on tebe zaboravio. Možda cijelo vrijeme misli o tebi.
-Misliš?
-Da!
-Ne mogu ja to, previše je vremena prošlo.
-Da mi je vidjeti kako će on reagirati kad mu doktor kaže da si ga pozdravila.
-I meni isto, baš bi volila.
Sjedile smo i planirale kad ćemo ponovo u kupnju. Ani je zazvonio mobitel.
-Fićo - rekla je kad ga je izvadila iz torbe.
-Di si? - javila se.
-Nika i ja u gradu, pijemo kavu.
-Da. Slušam.
I uglavnom je slušala, samo bi povremeno izrekla neku kratku riječ.
-Šta on priča? - pitala sam , išlo mi je već na živce njeno klimanje.
-Ispričat ću ti, šuti.
Poslije nekoliko minuta privodili su razgovor kraju.
-Pozdravi ga - rekla sam.
-Evo pozdravlja te Nika, ajde idimo se. Ćao.
-Kakav on slučaj rješava?
-Samo da znaš.
-Što je bilo?
Odgovoru se nikako nisam nadala.
-Sreo je Marina u gradu i pričao s njim.
Osjetila sam kako me prolaze trnci.
-Molim!?
-Bio je jutros u gradu i u jednoj trgovini sreo Marina. Pozdravili su se, on ga je pitao kako je u selu, gdje si ti, kako si...
-Šta je on rekao'
-Da si našla dečka.
-Šta?
-Šalim se. Rekao je da si dobro, malo u Osijeku, malo kod kuće. rekao je da te pozdravi.
-Šta mu je još rekao?
-Fićo ga je pitao šta ima kod njega. Kaže da je došao u Zagreb na neki razgovor. Dobio je ponudu od jednog kluba iz Italije.
-Molim!?
-Da. Sad pregovara s njima. I ništa više. Rekao je da nas sve puno pozdravi. Fićo ga je pitao kad će opet kod nas. Rekao je da mu nije usput i da nema vremena.
Sad se osjećam užasno. Pozdravio me onako obično kao i sve druge.
A što si drugo očekivala?
NE MOGU VJEROVATI /51/
-Idemo se napiti? - prišao mi je Fićo i zagrlio me.
-Ne mogu čak ni to.
-Ma ne brini se, samo kaži i već smo u Splitu.
-Mislim da više nećemo u Split.
Sjeli smo u kafić.
-Dokle moramo tugovati? - prvi je progovorio Fićo.
-Zašto bi' tugovali?
-Pa zbog tužne ljubavne priče.
-Daj Fićo prestani - rekla sam mu.
Marin je stvarno odličan - počela je Branka - tako jednostavan i drag. Ne mogu vjerovati kako je sve ovo dobro podnio. A što je lijep, prekrasan je.
-Je, super je - složila se Ana - ljudi su se oduševili.
-Mi smo ustvari zaslužne što je on danas bio ovdje - rekla je Maja ponosno.
-U pravu si - složila se Ana - da nas nije bilo, ne bi se ni upoznali.
-Ne znam jesam li vam više zahvalna za to - rekla sam im očajna.
-'Ko bi tebi ugodio - rekla je Maja.
-Dobro. Nećemo više o tome, molim vas. Ne spominjite ga više.
-Kako je to divan dečko - mama je počela čim sam ušla na vrata.
Prešutjela sam.
-Di je, je l' otišo?
-Otišli su u grad na drugo poluvrijeme, on, Blaž, Ivan, Goran i Nikola.
-Šta kaže, kako mu je bilo kod nas?
-Kaže da mu se sviđa, valjda ne laže.
-Kažu svi u ulici da ste baš dobar par.
-Kakav par? Šta pričaš ti?
-Šta si sad ljuta?
-Ništa, idem u svoju sobu.
Pričala je nešto dok sam izlazila, nisam je slušala.
Odlučila sam se na veliki korak. Skidam postere sa zida. Odlijepila sam postere, ali nisam imala snage baciti ih, stavila sam ih ispod kreveta. Zid je sad izgledao užasno prazan. Nema veze, naviknut ću se.
Znam, znam, sama sam kriva, sama sam tako odlučila.
Bilo je dana kad sam bila stvarno tužna. Npr. kad bi u novinama vidjela Marina kako je sretan na nekom slavlju. Na jednoj slici je opet bio u društvu Andree Ban. Glupače. Nisu bili sami njih dvoje. Ali, to je to. A i ona se pojavljivala na svim TV programima i u svim novinama. Užasna je. Sva neka umjetna. S uvijek istim izvježbanim osmijehom. Ja stvarno ne znam po čemu je ona tako posebna. Meni nije nikakva. Mrzim ju.
Teško mi je bilo i onaj dan kad je imao rođendan. Tako sam mu htjela čestitati i nešto lijepo pokloniti, a nisam mogla.
Došlo je i vrijeme ljetovanja. Društvo me zezalo zašto ne idem u Split, ali bili smo na Pagu i bilo nam je odlično. Tamo sam upoznala jednog zanimljivog i jako zgodnog dečka. Boravili smo na istoj plaži. Svatko sa svojim društvom. Ubrzo smo postali jedno veliko društvo. Super smo se zabavljali, a Luka i ja smo najviše vremena provodili zajedno.
-Šta ti čekaš? - pitala je Maja dok smo se jedno veče spremali za izlazak.
-Šta, šta čekam?
-Mislim na Luku. Tip se zapalio, a ti se praviš blesava.
-Šta je tebi? Ne smijem se ni s kim ni sprijateljiti.
-Oprosti, ali on očekuje više od toga. Zar ljeto nije pravo vrijeme za takve stvari?
Nisam o tome ni razmišljala. Pa ja volim Marina. Kako bi mogla biti s nekim drugim? A kako on može biti s drugom?
-Ne mogu čak ni to.
-Ma ne brini se, samo kaži i već smo u Splitu.
-Mislim da više nećemo u Split.
Sjeli smo u kafić.
-Dokle moramo tugovati? - prvi je progovorio Fićo.
-Zašto bi' tugovali?
-Pa zbog tužne ljubavne priče.
-Daj Fićo prestani - rekla sam mu.
Marin je stvarno odličan - počela je Branka - tako jednostavan i drag. Ne mogu vjerovati kako je sve ovo dobro podnio. A što je lijep, prekrasan je.
-Je, super je - složila se Ana - ljudi su se oduševili.
-Mi smo ustvari zaslužne što je on danas bio ovdje - rekla je Maja ponosno.
-U pravu si - složila se Ana - da nas nije bilo, ne bi se ni upoznali.
-Ne znam jesam li vam više zahvalna za to - rekla sam im očajna.
-'Ko bi tebi ugodio - rekla je Maja.
-Dobro. Nećemo više o tome, molim vas. Ne spominjite ga više.
-Kako je to divan dečko - mama je počela čim sam ušla na vrata.
Prešutjela sam.
-Di je, je l' otišo?
-Otišli su u grad na drugo poluvrijeme, on, Blaž, Ivan, Goran i Nikola.
-Šta kaže, kako mu je bilo kod nas?
-Kaže da mu se sviđa, valjda ne laže.
-Kažu svi u ulici da ste baš dobar par.
-Kakav par? Šta pričaš ti?
-Šta si sad ljuta?
-Ništa, idem u svoju sobu.
Pričala je nešto dok sam izlazila, nisam je slušala.
Odlučila sam se na veliki korak. Skidam postere sa zida. Odlijepila sam postere, ali nisam imala snage baciti ih, stavila sam ih ispod kreveta. Zid je sad izgledao užasno prazan. Nema veze, naviknut ću se.
Prošlo je od tada šest mjeseci, nisam se navikla. Svako malo bi vadila postere ispod kreveta i gledala u njih. Šest mjeseci bez Marina. "Otprilike" 173 dana. Koliko god sam se trudila ne misliti o njemu, nisam uspjela. Znala sam da će mi biti teško, ali sam zaista mislila da će brže proći. Naravno da svoje osjećaje nisam dijelila s drugima. Čak ni prijateljicama nisam otkrila kako se zapravo osjećam. Iako su one to znale. Predobro me poznaju. I one i ja smo izbjegavale razgovor o tome. Naravno kad bismo bile zajedno, a on se spomenuo na televiziji, uvijek smo komentirale, ali sve onako površno. A on se spominjao skoro svaki dan. Na TV-u, na radiju, u novinama. Pratila sam naravno i sve utakmice.
Nakon njegovog posjeta nismo se više čuli. Ja sam njemu dala do znanja da ne želim imati veze s njim, a on je to poštovao. Malo je reći sto puta sam uzela mobitel i htjela ga nazvati, a onda odustala. Bojala sam se da će mi reći da mu je dosta predomišljanja, da sad om ne želi ništa sa mnom, da sam dosadna itd. I tako je prošao tjedan, pa drugi, pa treći. Ja ga nisam nazvala, a nije on mene. U kafiću su uokvirene stajale fotografije od Marinovog posjeta našem selu. Dugo se još o njemu pričalo, sve najbolje.Znam, znam, sama sam kriva, sama sam tako odlučila.
Bilo je dana kad sam bila stvarno tužna. Npr. kad bi u novinama vidjela Marina kako je sretan na nekom slavlju. Na jednoj slici je opet bio u društvu Andree Ban. Glupače. Nisu bili sami njih dvoje. Ali, to je to. A i ona se pojavljivala na svim TV programima i u svim novinama. Užasna je. Sva neka umjetna. S uvijek istim izvježbanim osmijehom. Ja stvarno ne znam po čemu je ona tako posebna. Meni nije nikakva. Mrzim ju.
Teško mi je bilo i onaj dan kad je imao rođendan. Tako sam mu htjela čestitati i nešto lijepo pokloniti, a nisam mogla.
Došlo je i vrijeme ljetovanja. Društvo me zezalo zašto ne idem u Split, ali bili smo na Pagu i bilo nam je odlično. Tamo sam upoznala jednog zanimljivog i jako zgodnog dečka. Boravili smo na istoj plaži. Svatko sa svojim društvom. Ubrzo smo postali jedno veliko društvo. Super smo se zabavljali, a Luka i ja smo najviše vremena provodili zajedno.
-Šta ti čekaš? - pitala je Maja dok smo se jedno veče spremali za izlazak.
-Šta, šta čekam?
-Mislim na Luku. Tip se zapalio, a ti se praviš blesava.
-Šta je tebi? Ne smijem se ni s kim ni sprijateljiti.
-Oprosti, ali on očekuje više od toga. Zar ljeto nije pravo vrijeme za takve stvari?
Nisam o tome ni razmišljala. Pa ja volim Marina. Kako bi mogla biti s nekim drugim? A kako on može biti s drugom?
NE MOGU VJEROVATI /50/
Igralište je bilo puno ljudi. Ne znam kad je zadnji puta ovako bilo. Svi su naravno došli zbog Marina. A onda se čulo sa razglasa: velikim pljeskom pozdravimo dragog gosta iz Splita, Marina Bulića! Prolomio se pljesak, a on je izišao s našim igračima na teren, s njihovim dresom na sebi. Uslijedilo je slikanje. Samo naši s njim, pa onda i protivnički tim, pa suci. Kad je bilo vrijeme da utakmica počne Marin je stao na centar i stručno rečeno izveo početni udarac. Onda se rukovao s nekoliko najbližih igrača i polako krenuo prema izlazu. Dobio je velike ovacije. On je podigao ruke iznad glave i zapljeskao. Mahnuo je ljudima na sve strane i izišao.
Gledala sam ga, bio je u centru pažnje, svi su gledali samo u njega, svi su mu se divili. A ja sam sjedila među svim tim ljudima i nikome nisam bila važna. Nemojte me krivo shvatiti, nisam ljubomorna, drago mi je zbog njega. Shvatila sam da bi tako bilo uvijek kad bi bila s njim. Sve bi se vrtjelo oko njega, a ja bih tu negdje u sjeni čekala, a nitko ne bi ni znao tko sam i koga čekam. To mi je pomoglo. Ja ipak nisam za takvu vezu. ODUSTAJEM!
Pogledala sam gdje je i vidjela da je opet okružen ljudima, potpisuje se i slika. Bili su tamo i moja braća i prijatelji. Kad se gužva oko njih razišla došli su do nas. Marin je sjeo pored mene.
-Kako si pristao na to?
-Lipo su me zamolili, nije mi bilo teško.
-Super, sve si razveselio.
-Samo tebe nisan - zaključio je.
-Zašto to misliš? - pravila sam se blesava.
-Vidin po tebi, nisi raspoložena.
-Ma ne, čini ti se. - prozirno sam lagala.
Mislim da se moje raspoloženje moglo i iz aviona primijetiti. Sreća pa sam imala sunčane naočale na očima, pa se tužni pogled sakrio iza njih.
-Volia bi da možemo bit malo sami.
Pogledala sam okolo. Nitko nije gledao utakmicu, svi su gledali Marina.
-Danas nema šanse.
-Dogovoria san se s tvojon braćon, idemo na drugo poluvrime u Vinkovce.
-Super.
-Ideš s nama?
-Ne bi' hvala, samo vi idite.
-Ma daj, ako želiš ostat ću, ne moram ići.
-Sat prije ili kasnije stvarno malo znači. Idite na utakmicu, meni se ne da.
-Ne želiš bit sa mnon?
-Ma ne, ne da mi se sad ići.
-Idemo? - upitao je Ivan.
Svi su krenuli prema autu. Ljudi su mu još jednom zapljeskali, on im je mahao. Otišao se pozdraviti s mojim tatom.
-Nećeš ga valjda pustiti tek tako da ode - upitala je za to vrijeme Ana,
-Moram.
-Daj Nika, jesi sigurna? - i Branka je pitala.
-Ne znam više, nemojte me ništa pitati.
-Ja ni neću - rekla je Maja - ideš mi na živce.
-Hvala ti na svemu - rekla sam mu dok smo išli prema autu.
-Ne, fala tebi, super mi je bilo. Stvarno ti je lipo živit na selu.
-Sad će tjednima o tebi pričati, napravio si opće veselje.
-Meni bi bilo draže da san tebe usrećia - rekao je, čini mi se iskreno.
-Ma, ne boj se ti za mene.
-Kad ćemo se opet vidit?
-Ne znam, možda nas opet život spoji.
-Čekat ćeš da nas nešto spoji? Nećeš ništa poduzet?
-Žao mi je, ne mogu.
-Meni je još više žaj.
Pogledala sam ga, bio je iskren.
-Idi, čekaju te - požurivala sam ga.
Pozdravio se s Anom, Brankom i Majom. Došao je i Fićo da se pozdravi.
-Vidimo se - rekao mu je Fićo.
-Nadan se. Čuvaj mi Veroniku.
-Je l' da ti ja izgledan najsigurnije?
-Je, je - smijao se Marin.
Uhvatio me za ruku i nekako tužno pogledao.
-Nadan se da ti je asocijacija na Sljeme ista ka meni.
Uuuu, ovo me pogodilo u sridu. Ali, ne dam se. Šutjela sam. Poljubio me u obraz i krenuo prema autu. Stao je još prije nego što je sjeo i pogledao me.
-Bog Veronika.
-Bog.
Čekao je nešto više, znam. Ja u ovom trenutku nemam baš ništa. Shvatio je i sjeo u auto.
-Isuse, stvarno nisi normalna - rekla je Ana.
-Daj, zaustavi ga - vikala je Branka.
Maja je odmahnula rukom, a ja sam samo šutjela,
A ŠTA VI GLEDATE? AKO STE MISLILI DA ČITATE NEKI SRCEDRAPAJUĆI LJUBAVNI ROMAN, PREVARILI STE SE. ŽAO MI JE.
Gledala sam ga, bio je u centru pažnje, svi su gledali samo u njega, svi su mu se divili. A ja sam sjedila među svim tim ljudima i nikome nisam bila važna. Nemojte me krivo shvatiti, nisam ljubomorna, drago mi je zbog njega. Shvatila sam da bi tako bilo uvijek kad bi bila s njim. Sve bi se vrtjelo oko njega, a ja bih tu negdje u sjeni čekala, a nitko ne bi ni znao tko sam i koga čekam. To mi je pomoglo. Ja ipak nisam za takvu vezu. ODUSTAJEM!
Pogledala sam gdje je i vidjela da je opet okružen ljudima, potpisuje se i slika. Bili su tamo i moja braća i prijatelji. Kad se gužva oko njih razišla došli su do nas. Marin je sjeo pored mene.
-Kako si pristao na to?
-Lipo su me zamolili, nije mi bilo teško.
-Super, sve si razveselio.
-Samo tebe nisan - zaključio je.
-Zašto to misliš? - pravila sam se blesava.
-Vidin po tebi, nisi raspoložena.
-Ma ne, čini ti se. - prozirno sam lagala.
Mislim da se moje raspoloženje moglo i iz aviona primijetiti. Sreća pa sam imala sunčane naočale na očima, pa se tužni pogled sakrio iza njih.
-Volia bi da možemo bit malo sami.
Pogledala sam okolo. Nitko nije gledao utakmicu, svi su gledali Marina.
-Danas nema šanse.
-Dogovoria san se s tvojon braćon, idemo na drugo poluvrime u Vinkovce.
-Super.
-Ideš s nama?
-Ne bi' hvala, samo vi idite.
-Ma daj, ako želiš ostat ću, ne moram ići.
-Sat prije ili kasnije stvarno malo znači. Idite na utakmicu, meni se ne da.
-Ne želiš bit sa mnon?
-Ma ne, ne da mi se sad ići.
-Idemo? - upitao je Ivan.
Svi su krenuli prema autu. Ljudi su mu još jednom zapljeskali, on im je mahao. Otišao se pozdraviti s mojim tatom.
-Nećeš ga valjda pustiti tek tako da ode - upitala je za to vrijeme Ana,
-Moram.
-Daj Nika, jesi sigurna? - i Branka je pitala.
-Ne znam više, nemojte me ništa pitati.
-Ja ni neću - rekla je Maja - ideš mi na živce.
-Hvala ti na svemu - rekla sam mu dok smo išli prema autu.
-Ne, fala tebi, super mi je bilo. Stvarno ti je lipo živit na selu.
-Sad će tjednima o tebi pričati, napravio si opće veselje.
-Meni bi bilo draže da san tebe usrećia - rekao je, čini mi se iskreno.
-Ma, ne boj se ti za mene.
-Kad ćemo se opet vidit?
-Ne znam, možda nas opet život spoji.
-Čekat ćeš da nas nešto spoji? Nećeš ništa poduzet?
-Žao mi je, ne mogu.
-Meni je još više žaj.
Pogledala sam ga, bio je iskren.
-Idi, čekaju te - požurivala sam ga.
Pozdravio se s Anom, Brankom i Majom. Došao je i Fićo da se pozdravi.
-Vidimo se - rekao mu je Fićo.
-Nadan se. Čuvaj mi Veroniku.
-Je l' da ti ja izgledan najsigurnije?
-Je, je - smijao se Marin.
Uhvatio me za ruku i nekako tužno pogledao.
-Nadan se da ti je asocijacija na Sljeme ista ka meni.
Uuuu, ovo me pogodilo u sridu. Ali, ne dam se. Šutjela sam. Poljubio me u obraz i krenuo prema autu. Stao je još prije nego što je sjeo i pogledao me.
-Bog Veronika.
-Bog.
Čekao je nešto više, znam. Ja u ovom trenutku nemam baš ništa. Shvatio je i sjeo u auto.
-Isuse, stvarno nisi normalna - rekla je Ana.
-Daj, zaustavi ga - vikala je Branka.
Maja je odmahnula rukom, a ja sam samo šutjela,
A ŠTA VI GLEDATE? AKO STE MISLILI DA ČITATE NEKI SRCEDRAPAJUĆI LJUBAVNI ROMAN, PREVARILI STE SE. ŽAO MI JE.
nedjelja, 21. ožujka 2010.
NE MOGU VJEROVATI /49/
-Ručak je na stolu, dolazite! - vikao je Ivan iz hodnika i tako prekinuo igru riječima i živcima.
-Evo odmah.
Uhvatila sam Marina za ruku.
-Molim te oprosti, izdrži još malo. Sad kad smo već ovdje, moramo biti raspoloženi.
-Ne, oprosti ti meni, nema problema.
Izvukao je ruku iz moje. To me pogodilo, ali sam se pravila da ništa nisam primijetila. Zašto sve ne može biti jednostavno, zašto se sve moralo ovako zakomplicirati. Ili sam ja sve zakomplicirala?
-Voliš kulen? - pitala ga je mama kad smo sjeli za stol.
-Volim , iako ga nisan baš puno jea.
-Izvoli, ovo je naš domaći.
-Ja ne znam kako bi bilo da je Veronika dovela nekog igrača Dinama - počeo je tata.
-Šta kako bi bilo, šta pričaš bezveze ko da je važno gdje igra i šta radi - upala je mama.
Počelo je, pomislila sam. I Ivan i Blaž i ja pogledali smo prema Marinu dajući mu do znanja da je počelo ono na čega smo ga upozoravali.
-Ma mislio sam o čemu bi razgovarali - objasnio je tata - ja o Dinamu ne znam ni blizu toliko koliko o Hajduku. Znaš ti otkad ja navijam za Hajduk?
I onda je počela dobro znana priča o mom tati i Hajduku. Marin je pozorno slušao. Pošto sam ja tu priču znala napamet, okrenula sam se svojim mislima. Osjećala sam kao da nisam potpuno svjesna što mi se događa. Čovjek kojeg obožavam je tu radi mene, a ja se pravim kao da to ne znam. Kao da je Pepeljuga (naravno) kad je obula cipelu rekla ma dobro, može je obući i jedna od njih dviju (ružne maćehine kćeri), razvući će se. Bojim se samo da ću sutra biti svjesnija toga, ali bit će kasno. Bože, što da radim? Neće ni on mene dugo moliti da budemo zajedno. Shvatit će da od toga nema ništa i odustat će od mene. Stvarno ne znam što da radim. Opet su se pojavile one dvije male Veronike, crna i bijela,
-Ja stvarno ne znam čemu toliko razmišljanje - počela je crna - zašto ne iskoristiš ono što možeš? Koliko ti imaš godina? Kad misliš uživati, ako ne sada? Zašto je bitno kome će on reći da si mu djevojka ili neće? Bitno je da ti to znaš. Idi za njim, vidiš da te voli.
-Zar ne bi trebala još malo razmisliti - javila se bijela - nije ti to zadnja prilika u životu pa da je moraš iskoristiti. Imaš 22 godine, još si mlada, nauživat ćeš se. Moraš znati što si točno u njegovom životu, a i on mora točno znati što želi.
Postoji li netko između vas dvije?
-Na sve smo utakmice išli - vratila sam se za stol.
Pojeli smo juhu i kuhano meso, a još nije bio kraj priče o Hajduku.
-A najbolje je bilo kad smo rođak i ja sedamdeset i prve išli u Novi Sad gledati Hajduk-Vojvodina. Nas dvojica sami. S Hajdukove zastave izrezali zvijezdu petokraku...
-Onda se čudi sinovima kad rade gluposti - upala je mama.
Marin se odlično uklopio u muški dio obitelji. Hajduk i nogomet bili su neiscrpna tema. Mama je također bila zadovoljna. Dobro se najeo, pohvalio njenu kuhinju, bio je drag i pristojan dečko. Baš ih je bilo lijepo vidjeti ovako sretne. Ja im nisam ni bila potrebna. Ustala sam se i otišla presvući, nitko nije ni primjetio.
-Prošlo je pola pet, kad vi mislite ići? - pitala sam kad sam se vratila u kuhinju.
-Evo baš smo mislili krenuti - rekao je Blaž.
-Jeste mislili mene povesti?
-Naravno - rekao je Marin kroz smijeh.
S mamom se pozdravio u dvorištu.
-Fala van za sve, ručak je bia odličan.
-Molim i drugi put - blistala je.
-Ne znan oće li me Veronika pozvat drugi put.
-Pusti ti Veroniku, ja te pozivam. Kad god si blizu, svrati.
-Fala van još jednom.
Samo sam je gledala, ne bi vrijedilo da sam išta rekla.
-Idemo, idemo, zakasnit ćemo- požurivao nas je tata.
-Pa šta će biti ako zakasnimo? - ništa mi nije bilo jasno.
-Marin će ući s našima na početku - objasnio mi je ozbiljno tata.
-Molim? Šta je vama?
Pogledala sam upitno u Marina.
-Samo ćemo se slikati, nije problem.
-Daj požurite - viknuo je Ivan iz auta.
Bože, oni su se svi zaljubili u njega.
Ja sam sjela sa curama na tribine, a oni su otišli u prostorije kluba.
-Kako je bilo - pitala je Maja.
-Svima odlično, osim meni.
-Zašto?
-Odlučila sam da ne mogu biti s njim, a kad ga gledam, jedino to želim.
-Ne znam što bi ti rekla Nika - počela je Branka - svi smo se oduševili s njim, ali razumijem i tebe.
-Evo odmah.
Uhvatila sam Marina za ruku.
-Molim te oprosti, izdrži još malo. Sad kad smo već ovdje, moramo biti raspoloženi.
-Ne, oprosti ti meni, nema problema.
Izvukao je ruku iz moje. To me pogodilo, ali sam se pravila da ništa nisam primijetila. Zašto sve ne može biti jednostavno, zašto se sve moralo ovako zakomplicirati. Ili sam ja sve zakomplicirala?
-Voliš kulen? - pitala ga je mama kad smo sjeli za stol.
-Volim , iako ga nisan baš puno jea.
-Izvoli, ovo je naš domaći.
-Ja ne znam kako bi bilo da je Veronika dovela nekog igrača Dinama - počeo je tata.
-Šta kako bi bilo, šta pričaš bezveze ko da je važno gdje igra i šta radi - upala je mama.
Počelo je, pomislila sam. I Ivan i Blaž i ja pogledali smo prema Marinu dajući mu do znanja da je počelo ono na čega smo ga upozoravali.
-Ma mislio sam o čemu bi razgovarali - objasnio je tata - ja o Dinamu ne znam ni blizu toliko koliko o Hajduku. Znaš ti otkad ja navijam za Hajduk?
I onda je počela dobro znana priča o mom tati i Hajduku. Marin je pozorno slušao. Pošto sam ja tu priču znala napamet, okrenula sam se svojim mislima. Osjećala sam kao da nisam potpuno svjesna što mi se događa. Čovjek kojeg obožavam je tu radi mene, a ja se pravim kao da to ne znam. Kao da je Pepeljuga (naravno) kad je obula cipelu rekla ma dobro, može je obući i jedna od njih dviju (ružne maćehine kćeri), razvući će se. Bojim se samo da ću sutra biti svjesnija toga, ali bit će kasno. Bože, što da radim? Neće ni on mene dugo moliti da budemo zajedno. Shvatit će da od toga nema ništa i odustat će od mene. Stvarno ne znam što da radim. Opet su se pojavile one dvije male Veronike, crna i bijela,
-Ja stvarno ne znam čemu toliko razmišljanje - počela je crna - zašto ne iskoristiš ono što možeš? Koliko ti imaš godina? Kad misliš uživati, ako ne sada? Zašto je bitno kome će on reći da si mu djevojka ili neće? Bitno je da ti to znaš. Idi za njim, vidiš da te voli.
-Zar ne bi trebala još malo razmisliti - javila se bijela - nije ti to zadnja prilika u životu pa da je moraš iskoristiti. Imaš 22 godine, još si mlada, nauživat ćeš se. Moraš znati što si točno u njegovom životu, a i on mora točno znati što želi.
Postoji li netko između vas dvije?
-Na sve smo utakmice išli - vratila sam se za stol.
Pojeli smo juhu i kuhano meso, a još nije bio kraj priče o Hajduku.
-A najbolje je bilo kad smo rođak i ja sedamdeset i prve išli u Novi Sad gledati Hajduk-Vojvodina. Nas dvojica sami. S Hajdukove zastave izrezali zvijezdu petokraku...
-Onda se čudi sinovima kad rade gluposti - upala je mama.
Marin se odlično uklopio u muški dio obitelji. Hajduk i nogomet bili su neiscrpna tema. Mama je također bila zadovoljna. Dobro se najeo, pohvalio njenu kuhinju, bio je drag i pristojan dečko. Baš ih je bilo lijepo vidjeti ovako sretne. Ja im nisam ni bila potrebna. Ustala sam se i otišla presvući, nitko nije ni primjetio.
-Prošlo je pola pet, kad vi mislite ići? - pitala sam kad sam se vratila u kuhinju.
-Evo baš smo mislili krenuti - rekao je Blaž.
-Jeste mislili mene povesti?
-Naravno - rekao je Marin kroz smijeh.
S mamom se pozdravio u dvorištu.
-Fala van za sve, ručak je bia odličan.
-Molim i drugi put - blistala je.
-Ne znan oće li me Veronika pozvat drugi put.
-Pusti ti Veroniku, ja te pozivam. Kad god si blizu, svrati.
-Fala van još jednom.
Samo sam je gledala, ne bi vrijedilo da sam išta rekla.
-Idemo, idemo, zakasnit ćemo- požurivao nas je tata.
-Pa šta će biti ako zakasnimo? - ništa mi nije bilo jasno.
-Marin će ući s našima na početku - objasnio mi je ozbiljno tata.
-Molim? Šta je vama?
Pogledala sam upitno u Marina.
-Samo ćemo se slikati, nije problem.
-Daj požurite - viknuo je Ivan iz auta.
Bože, oni su se svi zaljubili u njega.
Ja sam sjela sa curama na tribine, a oni su otišli u prostorije kluba.
-Kako je bilo - pitala je Maja.
-Svima odlično, osim meni.
-Zašto?
-Odlučila sam da ne mogu biti s njim, a kad ga gledam, jedino to želim.
-Ne znam što bi ti rekla Nika - počela je Branka - svi smo se oduševili s njim, ali razumijem i tebe.
subota, 20. ožujka 2010.
NE MOGU VJEROVATI /48/
-Jesi preživio? - pitala sam ga kad smo ušli u kuću.
-Pa dobro - počeo je tata - to je sam sat tako, prvi put, drugi put već neće biti tako.
Mislila sam ga pitati otkud mu to da će drugi put uopće biti, ali prešutjela sam, Marin isto.
-Ma nije to ništa, ljudi su stvarno simpatični. Svi koje san upozna su jednostavni i otvoreni, a nisu naporni i dosadni.
-Nisu naporni?
-Joj, znaš kakvih napornih ljudi ima, ovo je stvarno ništa. Imate lipu kuću.
-Hvala - rekla mu je mama.
-Ideš vidjeti moju sobu?
-Može.
Jedva sam čekala da zatvorim vrata sobe.
-Hvala ti - rekla sam ga gledajući ga u oči.
-Zašto? - upitao me zbunjeno.
-Što sve ovo tako dobro podnosiš.
-Šta ti je? Baš mi je dobro. zanimljivo mi je sve. Dok si ti tu, sve mi je super, Sve što ima veze s tobon mi je dobro.
-Nemoj se ljutiti, ali ja nisam promijenila mišljenje od sinoć.
-Da, znan, primjetia san i žaj mi je.
Šutjeli smo.
-Soba je pravi odraz tebe - zaključio je gledajući okolo.
-Kako?
-Neobična i posebna.
Tek tada je skužio svoje postere na zidu. Počeo se smijati.
-Šta je smiješno? To stoji već godinama tu.
-Ja bi volia imati tvoj poster kraj svog kreveta.
-Kad ja postanem slavna, poklonit ću ti jedan.
Sjeli smo na moj krevet.
-Ovo je moja najdraža igračka - bacila sam na njega plišanog medvjedića- Zove se Marin i spava sa mnom.
-Da mi je bit na njegovon mistu - rekao je "kao" u šali.
-Kad budeš sa mnom tako dugo kao on, možda i hoćeš.
-Smin te poljubit? - stavio je medvjedića ispred lica kao da on govori.
-Ne smiješ.
-Molin te - približavao mi se.
Sad je između naših lica stajao samo medvjedić Marin. Odmaknuo ga je i usne su nam se spojile u poljubac. Nisam mogla odoljeti. Isti tren sam zaboravila sve drugo.
-Veronika, volin te.
-I ja tebe.
Zagrlio me jako. Kako da to sad prekinem kad se nikad nisam osjećala tako dobro. Dođe mi da zaboravim svoj ponos, i njegove laži, i onu pjevačicu.
Probaj razmišljati o nečem drugom Nika.
Ne mogu.
Kako sad ne možeš? Pa to ti je uža specijalnost.
Moraš.
Znam.
-Pazi - vratila sam se u stvarnost - netko bi mogao naići.
-Učiš? - pitao me kad je vidio nekoliko bilježnica na mom krevetu.
-Ne, u te zapisujem svašta.
-Smin vidit?
-Pa dobro - počeo je tata - to je sam sat tako, prvi put, drugi put već neće biti tako.
Mislila sam ga pitati otkud mu to da će drugi put uopće biti, ali prešutjela sam, Marin isto.
-Ma nije to ništa, ljudi su stvarno simpatični. Svi koje san upozna su jednostavni i otvoreni, a nisu naporni i dosadni.
-Nisu naporni?
-Joj, znaš kakvih napornih ljudi ima, ovo je stvarno ništa. Imate lipu kuću.
-Hvala - rekla mu je mama.
-Ideš vidjeti moju sobu?
-Može.
Jedva sam čekala da zatvorim vrata sobe.
-Hvala ti - rekla sam ga gledajući ga u oči.
-Zašto? - upitao me zbunjeno.
-Što sve ovo tako dobro podnosiš.
-Šta ti je? Baš mi je dobro. zanimljivo mi je sve. Dok si ti tu, sve mi je super, Sve što ima veze s tobon mi je dobro.
-Nemoj se ljutiti, ali ja nisam promijenila mišljenje od sinoć.
-Da, znan, primjetia san i žaj mi je.
Šutjeli smo.
-Soba je pravi odraz tebe - zaključio je gledajući okolo.
-Kako?
-Neobična i posebna.
Tek tada je skužio svoje postere na zidu. Počeo se smijati.
-Šta je smiješno? To stoji već godinama tu.
-Ja bi volia imati tvoj poster kraj svog kreveta.
-Kad ja postanem slavna, poklonit ću ti jedan.
Sjeli smo na moj krevet.
-Ovo je moja najdraža igračka - bacila sam na njega plišanog medvjedića- Zove se Marin i spava sa mnom.
-Da mi je bit na njegovon mistu - rekao je "kao" u šali.
-Kad budeš sa mnom tako dugo kao on, možda i hoćeš.
-Smin te poljubit? - stavio je medvjedića ispred lica kao da on govori.
-Ne smiješ.
-Molin te - približavao mi se.
Sad je između naših lica stajao samo medvjedić Marin. Odmaknuo ga je i usne su nam se spojile u poljubac. Nisam mogla odoljeti. Isti tren sam zaboravila sve drugo.
-Veronika, volin te.
-I ja tebe.
Zagrlio me jako. Kako da to sad prekinem kad se nikad nisam osjećala tako dobro. Dođe mi da zaboravim svoj ponos, i njegove laži, i onu pjevačicu.
Probaj razmišljati o nečem drugom Nika.
Ne mogu.
Kako sad ne možeš? Pa to ti je uža specijalnost.
Moraš.
Znam.
-Pazi - vratila sam se u stvarnost - netko bi mogao naići.
-Učiš? - pitao me kad je vidio nekoliko bilježnica na mom krevetu.
-Ne, u te zapisujem svašta.
-Smin vidit?
-A ne, to tebi ne bi bilo zanimljivo.
Ni slučajno nije smio otvoriti te bilježnice, njegovo ime je bilo napisano na svakoj drugoj stranici.
Pokazala sam mu svoje albume. Od onih kad sam bila beba do najnovijih. Komentirali smo slike i smijali se.
-Ti stvarno jako lipo živiš - zaključio je.
Na jednoj od novijih fotografija stajala sam zagrljena s jednim dečkom, tada mojim dečkom.
-Je l' ti to momak? - pitao me.
-Bio je.
-Više nije?
-Ne, više nije. Zašto?
-Znaš ti zašto.
-Mislim da smo o tome sinoć pokušali razgovarati, ali nismo uspjeli. Vidiš kako je meni kad gledam tvoje slike po novinama. Uvijek s drugom curom. Ti se meni smiješ. Ja to jednostavno tako ne mogu. Sad je sve super, ovdje smo među mojima, ali čim iziđemo iz mog sela sve će biti drukčije. Ovdje nema nikog poznatog, nema novinara, nitko te ne može vidjeti sa mnom.
-To nije tako, znaš da nije.
-Nažalost Marine, tako je.
Šutio je, nije više pokušavao dokazati suprotno. Raspoloženje nam je palo. Šutjeli smo. On je ležao na boku, a ja sam sjedila njemu okrenuta leđima buljeći u prazno ispred sebe. Odjednom sam osjetila njegovu ruku na leđima. Istog trena sam zadrhtala. Zavukao je ruku ispod moje majice i mazio mi leđa. Prošli su me trnci, nisam mogla disati, a kamoli nešto reći. A trebala sam reći da prestane. Znao je to naravno i nastavio svojim prstima šetati po mojim leđima.
Razmišljaj o nečemu drugom.
Što bi mama rekla da zna što radiš u svojoj sobi? To je to! Ustala sam se,
-Oprosti - rekao je.
-Oprošteno - rekla sam i stala još uvijek okrenuta leđima.
Ustao se, stao iza mene i stavio mi ruke oko struka. Lice je prislonio na moje.
-Znan da ne misliš tako ka šta govoriš - šaptao je.
-To je najmanje važno. Ono što govorim je najbolje.
-Kako za koga.
petak, 19. ožujka 2010.
NE MOGU VJEROVATI /47/
-Kako ćete proći danas? - pitao ga je Blaž.
-Nadan se pobjedit. Idete gledati?
-Da nisi ti ovdje, išli bi. Ovako ćemo mi tebe voditi na našu utakmicu ovdje u selu. Može?
-Naravno.
Marin se raspričao s dečkima o nogometu, Hajduku, transferima, trenerima. Branka mi se približila.
-Isuse, Nika, prekrasan je - šaptala je.
-Znam - odgovorila sam joj šapatom.
-Vidi se iz aviona da te voli.
-Daj molim te, nemoj.
-Znaš kako te gleda, baš onako pravo zaljubljeno, I ti bi se mogla malo potruditi.
-Šta je tebi?
-Ništa, samo ti kažem, ne puštaj to. Tako se nešto ne događa svima.
Goran je donio fotoaparat i svi smo se slikali s Marinom.
-Možemo jednu nas dvoje sami? - upitao me oprezno.
-Naravno.
Približila sam mu se, a on me zagrlio. Goran nas je uslikao, a on je ostavio ruku na mom ramenu.
U Brankinom sam pogledu vidjela zadovoljstvo.
-Znaš li koliko smo se mi naslušali priča o tebi? - rekao mu je Fićo - Ona je samo o tebi pričala.
-Kad bi gledali utakmicu - nastavio je Goran - nitko nije smio reći ništa protiv tebe, ubila bi.
Privukao me sebi, poljubio u obraz i umirao od smijeha.
-Pa šta, šta je?
-A kad te jednom ozlijedio jedan na utakmici - nadovezao se Blaž - kako je on skočila i psovala. Da je bila tamo, ubila bi onoga sigurno.
-Trebao bi ju zaposliti kao tjelohranitelja, nitko ti ništa ne bi smio - rekao je Ivan.
-Smio bi proći kroz centar Zagreba i da im taj dan zabiješ tri gola u Maksimiru - smijao se Fićo.
-Stvarno Veronika? - upitao me kroz smijeh.
-Ako dobro platiš, nema problema.
-A tek koliko smo mi morale slušati priče o tebi - rekla je Maja - dokaz ti je ona večera na koju smo ti je poslali.
-Daj prestanite, šta ste me napali.
-E, pa fala van što ste mi ju poslali na tu večeru - rekao joj je Marin.
Bilo mi je čudno, ali ugodno kako je Marin to jednostavno, bez ustezanja rekao, ali nisam htjela na glas komentirati.
-Zahvali ti meni - počeo je Fićo u svom stilu - da nije bilo mene, ne bi je večer poslije vidio, a to je koliko sam ja skužio bilo presudno.
-Šta je vama? Šta pričate o meni kao da me nema tu?
Pričali smo Marinu svoje dogodovštine iz djetinjstva i škole. Smijali smo se. Vidjela sam da se on skroz opustio i da se stvarno dobro zabavlja. Pogledala sam na sat, bilo je već skoro dva.
-Mi bi trebali na ručak - rekla sam.
-Da stvarno - potvrdio je Blaž - mama će nas ubiti.
-Idemo mi onda, pa se vidimo u pet na utakmici - rekao je Ivan društvu.
Blaž je izišao prvi i odmah se vratio.
-Vani je puno djece, čekaju te - obratio se Marinu - ako želiš da im kažem da odu, reci.
-Ma ne, nema problema, idemo.
Izišli smo, a Marina je okružio čopor djece. Dosta ih je bilo u Hajdukovom dresu s njegovim imenom na leđima. Strpljivo im se potpisivao na papir, na dres, na loptu, odgovarao na pitanja, slikao se s njima. Bio je prava atrakcija.
-Kako je zgodan, stvarno je faca, još bolje izgleda uživo nego na slikama - rekla je Maja promatrajući ga.
-Je stvarno - nastavila je Ana - a kako je jednostavan i dobar.
-A tek kako je zaljubljen u Niku - upala je i Branka.
-Sestro, stvarno - počeo je Ivan - nemoj se praviti blesava. Tip je sto posto zatreskan u tebe. Baš bi dolazio u selendru i trpio nepoznate ljude cijeli dan, a mogao je spavati kod kuće. To sve radi zbog tebe.
-Razmišljam šta bi ja sad pametno trebao reći - počeo je zamišljeno Fićo - ja sam sve to rekao davno prije vas. Inače, sam ja daleko ispred vas što se puno stvari tiče.
-Mode pogotovo - rekla sam mu.
U tom trenutku sam primijetila da nam se približava župnik.
-Velečasni, jeste i vi došli po autogram? - pitao ga je Fićo dok se približavao.
-Znaš da on navija za Dinamo - rekao je Blaž.
Njih dvojica su se oko toga uvijek zezali.
-Danas kad oni izgube u Vinkovcima, odosmo mi na prvo mjesto.
-Naravno da neće izgubiti, a prvo mjesto možete samo sanjati.
-Ja to kažem jer nemaju najboljeg igrača - rekao je župnik smješkajući se.
-To je istina, ali nekako će - odgovorila sam mu.
Goran je otišao po Marina, djeca ga ne bi cijeli dan pustila.
-Doći će on danas na utakmicu, pustite ga sad. Jedva ga je izvukao.
-Marine, ovo je naš župnik - predstavila sam ga.
-Koji navija za Dinamo - upao je Blaž.
-Ali jako volim tebe kao igrača - rekao je župnik Marinu.
-Uua, ulizuje se - vikao je Fićo.
-Fala van, drago mi je - rekao mu je Marin.
-Veronika je svoju ljubav prema tebi prenijela na sve nas - nastavio je župnik.
-Ne mogu vjerovati - uhvatila sam se za glavu, sad će i on početi - Mi moramo na ručak.
Svi su se nasmijali. A ja sam mislila ozbiljno.
-Idemo - rekao je Ivan.
-Da te upozorimo - počeo je Blaž kad smo sjeli u auto - morat ćeš slušati povijest Hajduka u
izvedbi našeg starog i upadice u njegovu priču by naša stara. Morat ćeš pojesti sve kako bi ona bila sretna.
-O.K., nema problema, za ovo drugo pogotovo, gladan san.
Ivan nas je provozao kroz selo da mu pokažemo kako izgleda i gdje se št0 nalazi.
-Pa, veliko je to selo, dugačko - zaključio je iznenađeno Marin.
Naše selo je stvarno dugačko. Pravo slavonsko, ušoreno. Kuća svakakvih, od starih šokačkih malih do najmodernijih u svim duginim bojama. Provozali smo se i pogledali sve od naše škole, svih igrališta , bazena.
-Super je, baš mi se sviđa.
-Ne moraš ti to radi mene govoriti- zezala sam ga.
-Ne, ozbiljno, iznenadia san se. Stvarno mi se sviđa.
Pred kućom nas je čekao cijeli komšiluk. O ne, pomislila sam, sad smo jadni.
-Ko je ovo? - pitao je Marin.
-To je naše susjedstvo, došli su te vidjeti.
Opet se rukovao i pozdravio sa svima. Nisam primjetila da mu je to dosadno ili naporno. Mama i tata su se sami predstavili. Mama ga je naravno odmah pitala je li gladan, bila je sretna kad je odgovorio da je.
-Je l' da kako je lijepa naša Veronika - rekla mu je jedna baka iz susjedstva.
-Je, jako je lipa - potvrdio je Marin ozbiljno.
Ja sam se smijala. Sve mi je izgledalo tako komično. On se tako dobro snalazio sa svima, glumi ili trpi, ne znam, ali stvarno je drag. Tko bi ga prije mjesec dana mogao zamisliti da priča s babama iz moje ulice. Da je to uslikati pa objaviti u nekom časopisu, to bi bila fora.
Marin Bulić i obožavateljice.
-Nadan se pobjedit. Idete gledati?
-Da nisi ti ovdje, išli bi. Ovako ćemo mi tebe voditi na našu utakmicu ovdje u selu. Može?
-Naravno.
Marin se raspričao s dečkima o nogometu, Hajduku, transferima, trenerima. Branka mi se približila.
-Isuse, Nika, prekrasan je - šaptala je.
-Znam - odgovorila sam joj šapatom.
-Vidi se iz aviona da te voli.
-Daj molim te, nemoj.
-Znaš kako te gleda, baš onako pravo zaljubljeno, I ti bi se mogla malo potruditi.
-Šta je tebi?
-Ništa, samo ti kažem, ne puštaj to. Tako se nešto ne događa svima.
Goran je donio fotoaparat i svi smo se slikali s Marinom.
-Možemo jednu nas dvoje sami? - upitao me oprezno.
-Naravno.
Približila sam mu se, a on me zagrlio. Goran nas je uslikao, a on je ostavio ruku na mom ramenu.
U Brankinom sam pogledu vidjela zadovoljstvo.
-Znaš li koliko smo se mi naslušali priča o tebi? - rekao mu je Fićo - Ona je samo o tebi pričala.
-Kad bi gledali utakmicu - nastavio je Goran - nitko nije smio reći ništa protiv tebe, ubila bi.
Privukao me sebi, poljubio u obraz i umirao od smijeha.
-Pa šta, šta je?
-A kad te jednom ozlijedio jedan na utakmici - nadovezao se Blaž - kako je on skočila i psovala. Da je bila tamo, ubila bi onoga sigurno.
-Trebao bi ju zaposliti kao tjelohranitelja, nitko ti ništa ne bi smio - rekao je Ivan.
-Smio bi proći kroz centar Zagreba i da im taj dan zabiješ tri gola u Maksimiru - smijao se Fićo.
-Stvarno Veronika? - upitao me kroz smijeh.
-Ako dobro platiš, nema problema.
-A tek koliko smo mi morale slušati priče o tebi - rekla je Maja - dokaz ti je ona večera na koju smo ti je poslali.
-Daj prestanite, šta ste me napali.
-E, pa fala van što ste mi ju poslali na tu večeru - rekao joj je Marin.
Bilo mi je čudno, ali ugodno kako je Marin to jednostavno, bez ustezanja rekao, ali nisam htjela na glas komentirati.
-Zahvali ti meni - počeo je Fićo u svom stilu - da nije bilo mene, ne bi je večer poslije vidio, a to je koliko sam ja skužio bilo presudno.
-Šta je vama? Šta pričate o meni kao da me nema tu?
Pričali smo Marinu svoje dogodovštine iz djetinjstva i škole. Smijali smo se. Vidjela sam da se on skroz opustio i da se stvarno dobro zabavlja. Pogledala sam na sat, bilo je već skoro dva.
-Mi bi trebali na ručak - rekla sam.
-Da stvarno - potvrdio je Blaž - mama će nas ubiti.
-Idemo mi onda, pa se vidimo u pet na utakmici - rekao je Ivan društvu.
Blaž je izišao prvi i odmah se vratio.
-Vani je puno djece, čekaju te - obratio se Marinu - ako želiš da im kažem da odu, reci.
-Ma ne, nema problema, idemo.
Izišli smo, a Marina je okružio čopor djece. Dosta ih je bilo u Hajdukovom dresu s njegovim imenom na leđima. Strpljivo im se potpisivao na papir, na dres, na loptu, odgovarao na pitanja, slikao se s njima. Bio je prava atrakcija.
-Kako je zgodan, stvarno je faca, još bolje izgleda uživo nego na slikama - rekla je Maja promatrajući ga.
-Je stvarno - nastavila je Ana - a kako je jednostavan i dobar.
-A tek kako je zaljubljen u Niku - upala je i Branka.
-Sestro, stvarno - počeo je Ivan - nemoj se praviti blesava. Tip je sto posto zatreskan u tebe. Baš bi dolazio u selendru i trpio nepoznate ljude cijeli dan, a mogao je spavati kod kuće. To sve radi zbog tebe.
-Razmišljam šta bi ja sad pametno trebao reći - počeo je zamišljeno Fićo - ja sam sve to rekao davno prije vas. Inače, sam ja daleko ispred vas što se puno stvari tiče.
-Mode pogotovo - rekla sam mu.
U tom trenutku sam primijetila da nam se približava župnik.
-Velečasni, jeste i vi došli po autogram? - pitao ga je Fićo dok se približavao.
-Znaš da on navija za Dinamo - rekao je Blaž.
Njih dvojica su se oko toga uvijek zezali.
-Danas kad oni izgube u Vinkovcima, odosmo mi na prvo mjesto.
-Naravno da neće izgubiti, a prvo mjesto možete samo sanjati.
-Ja to kažem jer nemaju najboljeg igrača - rekao je župnik smješkajući se.
-To je istina, ali nekako će - odgovorila sam mu.
Goran je otišao po Marina, djeca ga ne bi cijeli dan pustila.
-Doći će on danas na utakmicu, pustite ga sad. Jedva ga je izvukao.
-Marine, ovo je naš župnik - predstavila sam ga.
-Koji navija za Dinamo - upao je Blaž.
-Ali jako volim tebe kao igrača - rekao je župnik Marinu.
-Uua, ulizuje se - vikao je Fićo.
-Fala van, drago mi je - rekao mu je Marin.
-Veronika je svoju ljubav prema tebi prenijela na sve nas - nastavio je župnik.
-Ne mogu vjerovati - uhvatila sam se za glavu, sad će i on početi - Mi moramo na ručak.
Svi su se nasmijali. A ja sam mislila ozbiljno.
-Idemo - rekao je Ivan.
-Da te upozorimo - počeo je Blaž kad smo sjeli u auto - morat ćeš slušati povijest Hajduka u
izvedbi našeg starog i upadice u njegovu priču by naša stara. Morat ćeš pojesti sve kako bi ona bila sretna.
-O.K., nema problema, za ovo drugo pogotovo, gladan san.
Ivan nas je provozao kroz selo da mu pokažemo kako izgleda i gdje se št0 nalazi.
-Pa, veliko je to selo, dugačko - zaključio je iznenađeno Marin.
Naše selo je stvarno dugačko. Pravo slavonsko, ušoreno. Kuća svakakvih, od starih šokačkih malih do najmodernijih u svim duginim bojama. Provozali smo se i pogledali sve od naše škole, svih igrališta , bazena.
-Super je, baš mi se sviđa.
-Ne moraš ti to radi mene govoriti- zezala sam ga.
-Ne, ozbiljno, iznenadia san se. Stvarno mi se sviđa.
Pred kućom nas je čekao cijeli komšiluk. O ne, pomislila sam, sad smo jadni.
-Ko je ovo? - pitao je Marin.
-To je naše susjedstvo, došli su te vidjeti.
Opet se rukovao i pozdravio sa svima. Nisam primjetila da mu je to dosadno ili naporno. Mama i tata su se sami predstavili. Mama ga je naravno odmah pitala je li gladan, bila je sretna kad je odgovorio da je.
-Je l' da kako je lijepa naša Veronika - rekla mu je jedna baka iz susjedstva.
-Je, jako je lipa - potvrdio je Marin ozbiljno.
Ja sam se smijala. Sve mi je izgledalo tako komično. On se tako dobro snalazio sa svima, glumi ili trpi, ne znam, ali stvarno je drag. Tko bi ga prije mjesec dana mogao zamisliti da priča s babama iz moje ulice. Da je to uslikati pa objaviti u nekom časopisu, to bi bila fora.
Marin Bulić i obožavateljice.
četvrtak, 18. ožujka 2010.
NE MOGU VJEROVATI /46/
-Nemoj me samo istuć danas u autu.
-E to ti ne mogu obećati. Evo, šta bi ti sad rekao za ovoga ispred, pa pješke bi brže išla. Obišla sam ga. Putem prema Vukovaru pričala sam mu o ratnim događanjima u selima kroz koje smo prolazili. Nažalost u gradu su još uvijek vidljivi tragovi rata. Obišli smo cijeli grad, sva ona mjesta koja svima zvuče poznato iz vremena kad su po njima svakodnevno padale tisuće granata. Otišli smo i na groblje hrvatskih branitelja.
-Kako je ovo tužno - rekao je dok smo šetali grobljem.
-Užasno, sve su to bili mladi ljudi.
Kad gledam ovo, shvatim kako su moji problemi smiješni. Zašto ne uživam u onome što mi se pruža u životu. Sad bih najradije zagrlila Marina i rekla mu da ga volim. Ali ne mogu se pomaknuti.
-Idemo sad na kavu.
Sjeli smo na terasu s koje se pružao pogled na ogroman i prekrasan Dunav. Dok smo se vozili, uglavnom smo pričali o gradu i ratu, nismo imali vremena ni razmišljati o našoj situaciji. Sad kad smo sjeli, znala sam da će se ta tema načeti.
-Fala ti za ovo, stvarno ne znam kad bi ima priliku ovako detaljno obići Vukovar.
-Ma nema na čemu.
-Lipo izgledaš Veronika - rekao je sa smješkom.
-Hvala , i ti - rekla sam i ja, ali bez smješka.
-Jesi još ljuta na mene?
-Nisam ni bila ljuta.
-Nego?
-Jesi ti mene uopće slušao?
-Jesan, želiš da budemo prijatelji.
-Očito me nisi dobro slušao. Ne želim, ali mi ništa drugo ne preostaje.
-Veronika, molin te...
-Molim ja tebe da više o tome ne pričamo. Sad se pripremi, idemo kod mene.
-Koliko nam triba do tamo?
-Malo više od pola sata.
-Dobro voziš - rekao mi je.
-Zar si sumnjao?
-Ne, naravno.
Smijali smo se. To je dobro. Ne smijem dopustiti da nam bilo što pokvari raspoloženje.
Užasno sam osjećala njegovu blizinu. Stalno sam bila kao u nekakvom grču. Pravila sam se da ne primjećujem da me stalno gleda. Isuse, Bože, sigurno gleda onu groznu stvar na mom licu. Da smo bar u Engleskoj, sjedio bi mi s druge strane.
-Šta me gledaš? - nisam mogla izdržati.
-Zar ne smin?
-To nije odgovor.
-Zaželia san te se, volin te gledati, lipa si mi.
-Dobro, dobro, dosta laskanja.
Dobro je, ne spominje bubuljicu.
A na radiju je onda Oliver zapjevao Moj galebe. Pogledala sam ga. Samo mi se zagonetno nasmiješio. Kako sam glupa! Trebala sam se praviti da ništa ne primjećujem i gledati ravno kuda vozim. Ovim jednim okretanjem glave ja sam njemu dala na znanje da se dobro sjećam našeg prvog poljupca. Da mi sve to užasno puno znači i da ga ustvari jako volim i da sva ona moja priča nema nikakvog smisla. Hvala Bogu, konačno smo stigli.
-Evo nas, dobro došao u moje selo.
-Kako ti znaš koje je tvoja kuća? Ovdje sve kuće isto izgledaju.
-Pa po broju - smijali smo se - ma to ti se čini, pogledaj malo bolje.
Nailazili smo na ljude koji su stajali vani.
-Šta ti sve njih znaš? - pitao me kad je vidio da ih pozdravljam.
-Naravno. Ali sad znaju da si ti sa mnom, moraš im i ti mahati.
Onda je i on mahao svima koje je vidio da stoje pred kućama. Bilo mu je smiješno i zabavno. Ugledala sam Aninog tatu pred njihovom kućom. Zaustavila sam auto, on je prišao. Otvorila sam prozor.
-Bog, evo nas.
-Neka, neka, drago mi je.
-Marine, ovo je tata moje prijateljice Ane.
Marin mu je pružio ruku.
-Dobro došao kod nas - rekao mu je Anin tata - drago mi je što si došao, nadam se da će ti se svidjeti kod nas na selu.
-Fala van, već mi se sviđa.
Vozili smo se dalje prema centru sela.
-Di sad idemo? - pitao me Marin
-Idemo u kafić, tamo nas čekaju moji prijatelji.
Parkirala sam auto u blizini kafića. Bilo je tamo dosta ljudi.
-Izvoli - rekla sam mu kad sam ugasila auto.
-Fala.
Izišli smo iz auta. Svi su gledali u nas.
-Bog svima - rekla sam - ovo je Marin.
Oni koji su bili bliže prišli su i rukovali se s njim, neki su mahnuli, neki glasno pozdravili, a Marin se pristojno smješkao i pozdravljao. Vjerojatno je na to već bio navikao. Fićo je stajao ispred kafića.
-Filip znaš - rekla sam mu.
-Da, Bog, kako si?
-Super. A ti? Kako ti se sviđa kod nas?
-Čuj, kako mu se sviđa, tek je došao, pitat ćemo ga poslije - rekla sam Fići.
-Daj, taman sam mislio biti fin i pristojan, ti me prekidaš.
-Svima je nama jasno da ti nisi takav, pa se ne moraš truditi.
Marin se smijao.
-Dobro, evo. Zao mi te stvarno.
-Zašto? - pitao ga je Marin kroz smijeh.
-Zato što si došao ovdje.
-Šta je tako strašno?
-Ništa, ništa.
-Daj Fićo, pusti čovjeka na miru. Mora upoznati i ljude sa sela.
Fićo je otvorio vrata kafića i ušao prvi. Kad je Marin stao na vrata iz kafića se prolomio ogroman pljesak uz pokoji vrisak. Stao je izneneđen. Nije znao šta da radi. Ušla sam i rukom im pokazala da se utišaju.
-Šta je, a meni nema pljeska?
-Ti i nisi neka faca - viknula je Maja.
-Da nije mene, Marin sad ne bi bio tu.
-Dobro Nika, ti si baš faca - rekao je Marko.
Bilo je tu stvarno puno ljudi. Marin se strpljivo rukovao sa svima.
-Ovo su moja braća, Ivan i Blaž.
-Drago mi je da san vas upozna, Veronika mi je pričala o vama.
-Ovo su moje najbolje prijateljice, Ana, Branka i Maja.
-Dobro nam došao - rekla mu je Branka u ime svih - stvarno smo sretni što si tu.
-Meni je drago da san upozna Veronikine prijatelje.
Sjeli smo s njima.
-Je l' vikala u autu? - pitala je Maja.
-Opasna je - smijao se Marin.
-Jesi prije bio u Slavoniji? - pitala ga je Ana.
-Ne, ustvari bi san samo kad smo igrali utakmice u Osijeku i Vinkovcima, inače ne.
A danas san i Vukovar obiša.
-I, kako ti se sviđa u Slavoniji?
-Lipo je, ali neobično ravno. Ta ogromna polja nemaju kraja. A cesta, mislin da bi zaspa za volanom kako je monotono.
Smijali smo se njegovom čuđenju ravnici.
-E to ti ne mogu obećati. Evo, šta bi ti sad rekao za ovoga ispred, pa pješke bi brže išla. Obišla sam ga. Putem prema Vukovaru pričala sam mu o ratnim događanjima u selima kroz koje smo prolazili. Nažalost u gradu su još uvijek vidljivi tragovi rata. Obišli smo cijeli grad, sva ona mjesta koja svima zvuče poznato iz vremena kad su po njima svakodnevno padale tisuće granata. Otišli smo i na groblje hrvatskih branitelja.
-Kako je ovo tužno - rekao je dok smo šetali grobljem.
-Užasno, sve su to bili mladi ljudi.
Kad gledam ovo, shvatim kako su moji problemi smiješni. Zašto ne uživam u onome što mi se pruža u životu. Sad bih najradije zagrlila Marina i rekla mu da ga volim. Ali ne mogu se pomaknuti.
-Idemo sad na kavu.
Sjeli smo na terasu s koje se pružao pogled na ogroman i prekrasan Dunav. Dok smo se vozili, uglavnom smo pričali o gradu i ratu, nismo imali vremena ni razmišljati o našoj situaciji. Sad kad smo sjeli, znala sam da će se ta tema načeti.
-Fala ti za ovo, stvarno ne znam kad bi ima priliku ovako detaljno obići Vukovar.
-Ma nema na čemu.
-Lipo izgledaš Veronika - rekao je sa smješkom.
-Hvala , i ti - rekla sam i ja, ali bez smješka.
-Jesi još ljuta na mene?
-Nisam ni bila ljuta.
-Nego?
-Jesi ti mene uopće slušao?
-Jesan, želiš da budemo prijatelji.
-Očito me nisi dobro slušao. Ne želim, ali mi ništa drugo ne preostaje.
-Veronika, molin te...
-Molim ja tebe da više o tome ne pričamo. Sad se pripremi, idemo kod mene.
-Koliko nam triba do tamo?
-Malo više od pola sata.
-Dobro voziš - rekao mi je.
-Zar si sumnjao?
-Ne, naravno.
Smijali smo se. To je dobro. Ne smijem dopustiti da nam bilo što pokvari raspoloženje.
Užasno sam osjećala njegovu blizinu. Stalno sam bila kao u nekakvom grču. Pravila sam se da ne primjećujem da me stalno gleda. Isuse, Bože, sigurno gleda onu groznu stvar na mom licu. Da smo bar u Engleskoj, sjedio bi mi s druge strane.
-Šta me gledaš? - nisam mogla izdržati.
-Zar ne smin?
-To nije odgovor.
-Zaželia san te se, volin te gledati, lipa si mi.
-Dobro, dobro, dosta laskanja.
Dobro je, ne spominje bubuljicu.
A na radiju je onda Oliver zapjevao Moj galebe. Pogledala sam ga. Samo mi se zagonetno nasmiješio. Kako sam glupa! Trebala sam se praviti da ništa ne primjećujem i gledati ravno kuda vozim. Ovim jednim okretanjem glave ja sam njemu dala na znanje da se dobro sjećam našeg prvog poljupca. Da mi sve to užasno puno znači i da ga ustvari jako volim i da sva ona moja priča nema nikakvog smisla. Hvala Bogu, konačno smo stigli.
-Evo nas, dobro došao u moje selo.
-Kako ti znaš koje je tvoja kuća? Ovdje sve kuće isto izgledaju.
-Pa po broju - smijali smo se - ma to ti se čini, pogledaj malo bolje.
Nailazili smo na ljude koji su stajali vani.
-Šta ti sve njih znaš? - pitao me kad je vidio da ih pozdravljam.
-Naravno. Ali sad znaju da si ti sa mnom, moraš im i ti mahati.
Onda je i on mahao svima koje je vidio da stoje pred kućama. Bilo mu je smiješno i zabavno. Ugledala sam Aninog tatu pred njihovom kućom. Zaustavila sam auto, on je prišao. Otvorila sam prozor.
-Bog, evo nas.
-Neka, neka, drago mi je.
-Marine, ovo je tata moje prijateljice Ane.
Marin mu je pružio ruku.
-Dobro došao kod nas - rekao mu je Anin tata - drago mi je što si došao, nadam se da će ti se svidjeti kod nas na selu.
-Fala van, već mi se sviđa.
Vozili smo se dalje prema centru sela.
-Di sad idemo? - pitao me Marin
-Idemo u kafić, tamo nas čekaju moji prijatelji.
Parkirala sam auto u blizini kafića. Bilo je tamo dosta ljudi.
-Izvoli - rekla sam mu kad sam ugasila auto.
-Fala.
Izišli smo iz auta. Svi su gledali u nas.
-Bog svima - rekla sam - ovo je Marin.
Oni koji su bili bliže prišli su i rukovali se s njim, neki su mahnuli, neki glasno pozdravili, a Marin se pristojno smješkao i pozdravljao. Vjerojatno je na to već bio navikao. Fićo je stajao ispred kafića.
-Filip znaš - rekla sam mu.
-Da, Bog, kako si?
-Super. A ti? Kako ti se sviđa kod nas?
-Čuj, kako mu se sviđa, tek je došao, pitat ćemo ga poslije - rekla sam Fići.
-Daj, taman sam mislio biti fin i pristojan, ti me prekidaš.
-Svima je nama jasno da ti nisi takav, pa se ne moraš truditi.
Marin se smijao.
-Dobro, evo. Zao mi te stvarno.
-Zašto? - pitao ga je Marin kroz smijeh.
-Zato što si došao ovdje.
-Šta je tako strašno?
-Ništa, ništa.
-Daj Fićo, pusti čovjeka na miru. Mora upoznati i ljude sa sela.
Fićo je otvorio vrata kafića i ušao prvi. Kad je Marin stao na vrata iz kafića se prolomio ogroman pljesak uz pokoji vrisak. Stao je izneneđen. Nije znao šta da radi. Ušla sam i rukom im pokazala da se utišaju.
-Šta je, a meni nema pljeska?
-Ti i nisi neka faca - viknula je Maja.
-Da nije mene, Marin sad ne bi bio tu.
-Dobro Nika, ti si baš faca - rekao je Marko.
Bilo je tu stvarno puno ljudi. Marin se strpljivo rukovao sa svima.
-Ovo su moja braća, Ivan i Blaž.
-Drago mi je da san vas upozna, Veronika mi je pričala o vama.
-Ovo su moje najbolje prijateljice, Ana, Branka i Maja.
-Dobro nam došao - rekla mu je Branka u ime svih - stvarno smo sretni što si tu.
-Meni je drago da san upozna Veronikine prijatelje.
Sjeli smo s njima.
-Je l' vikala u autu? - pitala je Maja.
-Opasna je - smijao se Marin.
-Jesi prije bio u Slavoniji? - pitala ga je Ana.
-Ne, ustvari bi san samo kad smo igrali utakmice u Osijeku i Vinkovcima, inače ne.
A danas san i Vukovar obiša.
-I, kako ti se sviđa u Slavoniji?
-Lipo je, ali neobično ravno. Ta ogromna polja nemaju kraja. A cesta, mislin da bi zaspa za volanom kako je monotono.
Smijali smo se njegovom čuđenju ravnici.
srijeda, 17. ožujka 2010.
NE MOGU VJEROVATI /45/
-Reka san ti zašto.
-Dobro, nećemo više o tome.
-Da san zna da će ovako bit, ne bi dolazia.
-Žao mi je.
A šta je mislio da ću se jednostavno ušuljati u njegovu sobu i šutjeti.
-I šta ćemo sad?
-Prespavat ćemo, ujutro ćemo sigurno biti vedriji. Doći ću po tebe i kad te dovedem u selo, ponašati ćemo se kao pravi prijatelji.
-Ipak me vodiš u selo?
-Objesili bi me da te ne dovedem. Moram.
Sjedili smo i pokušavali pričati o nekakvim običnim stvarima, ali sve je to bilo nekako na silu, reda radi.
-Idemo se malo provozati. Može?
-Može.
Vozili smo se kroz Vinkovce. Objašnjavala sam mu gdje se što nalazi.
-Ovdje je bila moja srednja škola, a ovdje kafić u kojem smo provodili isto toliko vremena koliko i u školi. Gospođo, ovo je pješački, a ne korzo! - "pričala" sam ženi koju sam čekala da prijeđe pješački - Pogledaj ti nju.
Marin se smijao,
-Možda žena ne može brže.
-Onda nek' ne hoda po cesti.
-Luda si - rekao je kroz smijeh.
Prešli smo Bosut i odvezli se do stadiona.
-Je l' grad bia jako oštećen u ratu?
-Je, dosta. Ali ljudi su to nekako brzo poslije popravili.
-Kolko je Vukovar daleko?
-Blizu je. Hoćeš da idemo sutra ujutro tamo na kavu?
-Ako ti nije teško, volia bi. Bia sam sa ekipom dva puta, ali sve nešto na brzinu.
-Znaš da mi nije teško.
-Baš si srce.
-Znam.
Nasmijali smo se poslije dugo vremena.
Odvezla sam ga pred hotel. Opet smo šutjeli. Odjednom mi se približio, okrenuo mi lice prema sebi i poljubio me. Nisam se ni pokušala oduprijeti. Toliko o mojoj dosljednosti. Stvarno sam jadna. Odjednom se i odmaknuo.
-Oprosti - rekao je ozbiljno.
Samo sam šutjela i gledala ispred sebe.
-Kad ćeš doći ujutro po mene?
-Može u osam?
-Može. Laku noć.
-Laku noć.
Izišao j, još jednom mi mahnuo i ušao u hotel. Vozila sam se kući i razmišljala o to poljupcu. Kako sam glupa, Pravim se pametna, a on to sve sruši jednim poljupcem. Izdržat ću još sutra, a onda više nitko od mene neće praviti budalu. Dopustila sam mu to već nekoliko puta, više ne.
Svratila sam u kafić. Fićo je sjedio s dečkima.
-I, di je?
-Sutra će doći.
-Je l' on zna šta ga ovdje čeka?
-Ne zna , naravno. Da zna, sigurno ne bi došao.
-Ja uvježbavam zbor, izvodimo himnu kad stigne.
-Daj, budalo.
-A u ime mjesne zajednice drug Marko će održati pozdravni govor.
-Ti Fićo nisi normalan.
Cijelo je društvo umiralo od smijeha.
-Jesi ti Niko angažirala KUD, ono da se spreme u nošnje, da mu nešto otplešu.
-Meni je najvažnije da se ti lijepo spremiš, mislim, uopće ne sumnjam u to.
Ana i Maja su me čekale.
-Šta sad ne valja? - naravno da je Ana odmah skužila.
-Ma ne znam što bih vam rekla. Ništa ne valja. Pokušali smo razjasniti neke stvari, ali nismo uspjeli, Ustvari, on uopće nema volje za to. Njemu je ovako dobro. Ja sam rekla da ja tako ne želim živjeti.
-A šta on?
-Ništa, svejedno mu je.
-Ne mogu vjerovati - rekla je Maja.
-Vjeruj. Nije se potrudio dokazati suprotno.
-Hoće doći sutra?
-Hoće. Šta misliš šta bi bilo da ne dođe, Ubio bi me neko. Rekla sam mu da ćemo se ponašati kao prijatelji. Što ustvari i jesmo.
-Čuj prijatelji, daj Nika, prestani - rekla je Maja.
-Ma znam, ali sutra ćemo izdržati. Vodim ga ujutro u Vukovar na kavu i onda dolazimo. Mogli bi nas vi ovdje čekati. Ja vam javim kad budemo dolazili.
Legla sam u krevet, ali nikako nisam mogla zaspati. Opet sam pritisnula REW u memoriji i cijeli film vratila na početak. Sjetila sam se Splita, našeg prvog susreta, pa drugog, pa trećeg. A onda Zagreba. Bože, stvarno nam je prekrasno kad smo zajedno. I sad nakon svega; NIŠTA.
O, Bože zašto se to baš meni moralo dogoditi. Maja je stručnjak za takve stvari.
Svjetlo izvana obasjavalo je poster na zidu. Gledala sam u njega i protiv svoje volje počela plakati.
Znate li vi možda još nekoga 'ko toliko kuka?
Probudila sam se u sedam. Nisam imala volje ni za što, ali nisam sad mogla sve otkazati. Kad sam se pogledala u ogledalo, skoro sam pala u nesvijest. Na sred desnog obraza izbila mi je ogromna bubuljica. Jesam vam rekla. Uvijek kad ne treba. Ako je sad budem dirala, bit će još gore. Stavila sam korektor i puder, ali opet se vidjela. Ajme, užas.
-Pogledaj! - rekla sam mami kad sam izišla.
-Šta? - gledala je zbunjeno u mene.
-Kako šta, pa ovo na licu.
-Šta na licu?
Pokazala sam prstom užas na obrazu.
Ništa se ne vidi.
-Ništa se ne vidi? Pa šta ti onda vidiš, ako to ne vidiš.
Spremila sam se na brzinu i odmah krenula. Mama mi je nešto govorila.
-Dobro, dobro.
Nisam registrirala. Valjda nije važno. Vozeći se prema gradu razmišljala sam samo o tome kako bih voljela da se mogu ponašati normalno, da mogu zaboraviti sve što je bilo i provasti lijepi dan s prijateljem. Vrijeme je bilo prekrasno. Da je bar sve kao vrijeme. Došla sam pred hotel par minuta prije osam. Marin je stajao vani. U svijtelim trapericama i bijeloj uskoj majici.
Ne moram vam ni reći da je izgledao pre-kra-sno.
-Dobro jutro - rekao je dok je sjedao u auto.
-Dobro jutro.
-Jesi se naspavala?
Samo da znaš, pomislila sam.
-Jesam. A ti?
-Pa tako i nisam baš nešto.
-Šta je, ne odgovara ti slavonska klima?
-Ma ne to, ne odgovara mi nešto drugo.
Prešutjela sam.
-Dobro, nećemo više o tome.
-Da san zna da će ovako bit, ne bi dolazia.
-Žao mi je.
A šta je mislio da ću se jednostavno ušuljati u njegovu sobu i šutjeti.
-I šta ćemo sad?
-Prespavat ćemo, ujutro ćemo sigurno biti vedriji. Doći ću po tebe i kad te dovedem u selo, ponašati ćemo se kao pravi prijatelji.
-Ipak me vodiš u selo?
-Objesili bi me da te ne dovedem. Moram.
Sjedili smo i pokušavali pričati o nekakvim običnim stvarima, ali sve je to bilo nekako na silu, reda radi.
-Idemo se malo provozati. Može?
-Može.
Vozili smo se kroz Vinkovce. Objašnjavala sam mu gdje se što nalazi.
-Ovdje je bila moja srednja škola, a ovdje kafić u kojem smo provodili isto toliko vremena koliko i u školi. Gospođo, ovo je pješački, a ne korzo! - "pričala" sam ženi koju sam čekala da prijeđe pješački - Pogledaj ti nju.
Marin se smijao,
-Možda žena ne može brže.
-Onda nek' ne hoda po cesti.
-Luda si - rekao je kroz smijeh.
Prešli smo Bosut i odvezli se do stadiona.
-Je l' grad bia jako oštećen u ratu?
-Je, dosta. Ali ljudi su to nekako brzo poslije popravili.
-Kolko je Vukovar daleko?
-Blizu je. Hoćeš da idemo sutra ujutro tamo na kavu?
-Ako ti nije teško, volia bi. Bia sam sa ekipom dva puta, ali sve nešto na brzinu.
-Znaš da mi nije teško.
-Baš si srce.
-Znam.
Nasmijali smo se poslije dugo vremena.
Odvezla sam ga pred hotel. Opet smo šutjeli. Odjednom mi se približio, okrenuo mi lice prema sebi i poljubio me. Nisam se ni pokušala oduprijeti. Toliko o mojoj dosljednosti. Stvarno sam jadna. Odjednom se i odmaknuo.
-Oprosti - rekao je ozbiljno.
Samo sam šutjela i gledala ispred sebe.
-Kad ćeš doći ujutro po mene?
-Može u osam?
-Može. Laku noć.
-Laku noć.
Izišao j, još jednom mi mahnuo i ušao u hotel. Vozila sam se kući i razmišljala o to poljupcu. Kako sam glupa, Pravim se pametna, a on to sve sruši jednim poljupcem. Izdržat ću još sutra, a onda više nitko od mene neće praviti budalu. Dopustila sam mu to već nekoliko puta, više ne.
Svratila sam u kafić. Fićo je sjedio s dečkima.
-I, di je?
-Sutra će doći.
-Je l' on zna šta ga ovdje čeka?
-Ne zna , naravno. Da zna, sigurno ne bi došao.
-Ja uvježbavam zbor, izvodimo himnu kad stigne.
-Daj, budalo.
-A u ime mjesne zajednice drug Marko će održati pozdravni govor.
-Ti Fićo nisi normalan.
Cijelo je društvo umiralo od smijeha.
-Jesi ti Niko angažirala KUD, ono da se spreme u nošnje, da mu nešto otplešu.
-Meni je najvažnije da se ti lijepo spremiš, mislim, uopće ne sumnjam u to.
Ana i Maja su me čekale.
-Šta sad ne valja? - naravno da je Ana odmah skužila.
-Ma ne znam što bih vam rekla. Ništa ne valja. Pokušali smo razjasniti neke stvari, ali nismo uspjeli, Ustvari, on uopće nema volje za to. Njemu je ovako dobro. Ja sam rekla da ja tako ne želim živjeti.
-A šta on?
-Ništa, svejedno mu je.
-Ne mogu vjerovati - rekla je Maja.
-Vjeruj. Nije se potrudio dokazati suprotno.
-Hoće doći sutra?
-Hoće. Šta misliš šta bi bilo da ne dođe, Ubio bi me neko. Rekla sam mu da ćemo se ponašati kao prijatelji. Što ustvari i jesmo.
-Čuj prijatelji, daj Nika, prestani - rekla je Maja.
-Ma znam, ali sutra ćemo izdržati. Vodim ga ujutro u Vukovar na kavu i onda dolazimo. Mogli bi nas vi ovdje čekati. Ja vam javim kad budemo dolazili.
Legla sam u krevet, ali nikako nisam mogla zaspati. Opet sam pritisnula REW u memoriji i cijeli film vratila na početak. Sjetila sam se Splita, našeg prvog susreta, pa drugog, pa trećeg. A onda Zagreba. Bože, stvarno nam je prekrasno kad smo zajedno. I sad nakon svega; NIŠTA.
O, Bože zašto se to baš meni moralo dogoditi. Maja je stručnjak za takve stvari.
Svjetlo izvana obasjavalo je poster na zidu. Gledala sam u njega i protiv svoje volje počela plakati.
Znate li vi možda još nekoga 'ko toliko kuka?
Probudila sam se u sedam. Nisam imala volje ni za što, ali nisam sad mogla sve otkazati. Kad sam se pogledala u ogledalo, skoro sam pala u nesvijest. Na sred desnog obraza izbila mi je ogromna bubuljica. Jesam vam rekla. Uvijek kad ne treba. Ako je sad budem dirala, bit će još gore. Stavila sam korektor i puder, ali opet se vidjela. Ajme, užas.
-Pogledaj! - rekla sam mami kad sam izišla.
-Šta? - gledala je zbunjeno u mene.
-Kako šta, pa ovo na licu.
-Šta na licu?
Pokazala sam prstom užas na obrazu.
Ništa se ne vidi.
-Ništa se ne vidi? Pa šta ti onda vidiš, ako to ne vidiš.
Spremila sam se na brzinu i odmah krenula. Mama mi je nešto govorila.
-Dobro, dobro.
Nisam registrirala. Valjda nije važno. Vozeći se prema gradu razmišljala sam samo o tome kako bih voljela da se mogu ponašati normalno, da mogu zaboraviti sve što je bilo i provasti lijepi dan s prijateljem. Vrijeme je bilo prekrasno. Da je bar sve kao vrijeme. Došla sam pred hotel par minuta prije osam. Marin je stajao vani. U svijtelim trapericama i bijeloj uskoj majici.
Ne moram vam ni reći da je izgledao pre-kra-sno.
-Dobro jutro - rekao je dok je sjedao u auto.
-Dobro jutro.
-Jesi se naspavala?
Samo da znaš, pomislila sam.
-Jesam. A ti?
-Pa tako i nisam baš nešto.
-Šta je, ne odgovara ti slavonska klima?
-Ma ne to, ne odgovara mi nešto drugo.
Prešutjela sam.
utorak, 16. ožujka 2010.
NE MOGU VJEROVATI /44/
-Reci.
Promatrala sam ga. Bože, kako je lijep!
-Šta?
-Šta moramo razjasnit?
Kakve divne oči ima.
-Ne znam odakle bih počela. Meni je s tobom super. To nije problem, mislim to kad smo nas dvoje zajedno. Problem je sve oko nas. Ono što se događa prije i poslije naših susreta. To kao da su dvije različite priče koje nemaju ništa zajedničko. Ja tako ne mogu. Kako ti možeš provesti cijeli dan sa mnom, spavati sa mnom, reći mi da poslije četiri ne smiješ nigdje, a zatim se ludo provodiš po gradu do ko zna koje doba noći i to s drugom djevojkom. Zašto mi lažeš?
-Ispa je nesporazum. Nisi me tila saslušat.
Ova tamna kosa mu tako dobro pristaje.
-Ma šta te imam slušati. Da te nisam vidila, ti to ne bi ni spomenuo.
Ima tako dobar ten.
-Nije istina. Sad me moraš slušat. Jedan prijatelj iz kluba je ima rođendan. Nagovorili su trenera da nas malo pusti. Ja za to ništa nisan zna jer nisan putova s njima. Trener je popustia tek kasno. Meni se nije ni išlo, ali su me nagovorili. To ti je cila priča. Naravno da san se sitia tebe, ali šta san moga. Da te zoven, dok bi se spremila i ja otiša po tebe, već bi vrime isteklo.
A tek usne.
-To je cijela priča? A gdje je glavni lik?
-Ko? Misliš Andrea?
Andrea. Nije rekao Andrea Ban. To bi zvučalo službeno, činilo bi se kao da se znaju samo iz viđenja. Ovako zvuči kao da su prisni, što sigurno i jesu.
-Naravno da mislim na nju.
Lakše bi bilo da nije tako zgodan.
-Ma ona ti nije ništa. Znamo se već neko vrime i ništa više.
-Nije mi baš tako izgledalo kad sam ušla.
-Ozbiljno ti kažen, neman ništa s njon.
Ja njega volim.
-Oprosti, ali ne mogu ti vjerovati. Ako si navikao da ti cure sve vjeruju i sve opraštaju, žao mi je. Ja nisam takva.
-O čemu ti pričaš? - smrknuto je upitao.
Isuse, obožavam ga.
-Prestani se praviti blesav. Hoću reći da ne dopuštam da me netko pravi budalom. Ma nije važno -sad me već sve ovo počelo nervirati.
-Ona je slučajno bila tamo. Uopće me ne zanima. Kad san te vidia tamo, skoro san umra. Nisan moga virovat u toliku slučajnost. Posli san poludia, kad si otišla onako ljuta. Stalno san mislia kako ćeš me nazvati ili bar poslati poruku, Danima san čeka, a ti ništa.
Probaj ga zamisliti kako povraća.
-Onda si od tuge opet pozvao tudjevojku.
-Koju djevojku?
-Zagrlio si tu Andreu na nekom otvorenju, bilo je u novinama.
Ne pomaže.
-Ona je vodila program. Slučajno je stala do mene.
-Previše slučajnosti. Pisalo je ispod slike nešto kao da ste u sretnoj vezi.
-Ma daj Veronika, pa ne smiš virovat svemu šta novine pišu.
Ne, uopće ne pomaže.
-Oprosti, ali ne mogu ni tebi.
-Možeš Veronika. Viruj mi da te volin.
Ne gadi mi se ni malo, žao mi ga je.
-Volim i ja tebe. Ali to ovaj put izgleda nije najvažnije. Joj, znaš kako m je ovo sve teško.
-Onda nemoj pričat o tome, ajmo pričat nešto veselije.
-Ne možemo to vječno izbjegavati.
-Šta? Daj molim te, opusti se. Jedva san čeka da te vidin, a ti tako.
-Stvarno si jedva čekao da me vidiš?
-Naravno, pa ja nisan ni triba doć danas ovdi. Doša san radi tebe, Cilo vrime od one prve večere, a pogotovo nakon Sljemena razmišljam samo o tebi.
-Ne sumnjam ja da se ja tebi sviđam, ali ni u šta drugo nisam sigurna. Šta sam ja tebi?
-Kako misliš?
-Jesam ti djevojka?
-Pa ono, jesi - bio je nesiguran.
-Pa ono, jesam, Kakav odgovor. 'Ko to zna? Zašto to nisi rekao onom doktoru?
-Kako misliš?
-Mislim da te je sramota reći da sam ti ja djevojka . Ne bi volio da te netko sa mnom vidi. Viđaš druge djevojka, a onda ti to nije prava ljubav koliko god ti bio siguran da je.
-Veronika, ja te samo želin zaštititi. Nemaš pojma kako ljudi mogu biti okrutni, Viruj mi doživia san to puno puta, A novinari, to da se ne priča. Ne bi volia da te neko zbog mene vriđa, da ti ne da mira, da nemaš svoj mir.
-Ja to nisam tako doživjela. Dok god ti meni ne dokažeš suprotno, ne mogu biti s tobom. Morat ćemo biti prijatelji.
-Šta to pričaš? Ja s tobon ne mogu biti prijatelj.
Uhvatio me za ruku.
-Zašto moraš biti tako tvrdoglava?
-Uopće nisam tvrdoglava, samo sam realna. Kako ti nije jasno da ne mogu to podnijeti.
Oči su mi bile pune suza. Da sam rekla još jednu riječ, rasplakala bi se.
Šutjeli smo. On je prvi prekinuo neugodnu tišinu.
-Kako moš zaboravit ono šta je bilo u Zagrebu?
-'Ko kaže da mogu?
-Ali želiš.
-Naravno da ne želim, šta pričaš gluposti. Ti mene jednostavno ne želiš razumjeti.
-Da ti mene voliš, ne bi sad ovo sve pričala.
-Da ti mene voliš, rekao bi svima da sam ti djevojka, a ne se s drugima zagrljen slikao po novinama. A šta je onda svima trebam reći kad mi te slike pokazuju?
Ovo je sad već preraslo u svađu. Nažalost.
Promatrala sam ga. Bože, kako je lijep!
-Šta?
-Šta moramo razjasnit?
Kakve divne oči ima.
-Ne znam odakle bih počela. Meni je s tobom super. To nije problem, mislim to kad smo nas dvoje zajedno. Problem je sve oko nas. Ono što se događa prije i poslije naših susreta. To kao da su dvije različite priče koje nemaju ništa zajedničko. Ja tako ne mogu. Kako ti možeš provesti cijeli dan sa mnom, spavati sa mnom, reći mi da poslije četiri ne smiješ nigdje, a zatim se ludo provodiš po gradu do ko zna koje doba noći i to s drugom djevojkom. Zašto mi lažeš?
-Ispa je nesporazum. Nisi me tila saslušat.
Ova tamna kosa mu tako dobro pristaje.
-Ma šta te imam slušati. Da te nisam vidila, ti to ne bi ni spomenuo.
Ima tako dobar ten.
-Nije istina. Sad me moraš slušat. Jedan prijatelj iz kluba je ima rođendan. Nagovorili su trenera da nas malo pusti. Ja za to ništa nisan zna jer nisan putova s njima. Trener je popustia tek kasno. Meni se nije ni išlo, ali su me nagovorili. To ti je cila priča. Naravno da san se sitia tebe, ali šta san moga. Da te zoven, dok bi se spremila i ja otiša po tebe, već bi vrime isteklo.
A tek usne.
-To je cijela priča? A gdje je glavni lik?
-Ko? Misliš Andrea?
Andrea. Nije rekao Andrea Ban. To bi zvučalo službeno, činilo bi se kao da se znaju samo iz viđenja. Ovako zvuči kao da su prisni, što sigurno i jesu.
-Naravno da mislim na nju.
Lakše bi bilo da nije tako zgodan.
-Ma ona ti nije ništa. Znamo se već neko vrime i ništa više.
-Nije mi baš tako izgledalo kad sam ušla.
-Ozbiljno ti kažen, neman ništa s njon.
Ja njega volim.
-Oprosti, ali ne mogu ti vjerovati. Ako si navikao da ti cure sve vjeruju i sve opraštaju, žao mi je. Ja nisam takva.
-O čemu ti pričaš? - smrknuto je upitao.
Isuse, obožavam ga.
-Prestani se praviti blesav. Hoću reći da ne dopuštam da me netko pravi budalom. Ma nije važno -sad me već sve ovo počelo nervirati.
-Ona je slučajno bila tamo. Uopće me ne zanima. Kad san te vidia tamo, skoro san umra. Nisan moga virovat u toliku slučajnost. Posli san poludia, kad si otišla onako ljuta. Stalno san mislia kako ćeš me nazvati ili bar poslati poruku, Danima san čeka, a ti ništa.
Probaj ga zamisliti kako povraća.
-Onda si od tuge opet pozvao tudjevojku.
-Koju djevojku?
-Zagrlio si tu Andreu na nekom otvorenju, bilo je u novinama.
Ne pomaže.
-Ona je vodila program. Slučajno je stala do mene.
-Previše slučajnosti. Pisalo je ispod slike nešto kao da ste u sretnoj vezi.
-Ma daj Veronika, pa ne smiš virovat svemu šta novine pišu.
Ne, uopće ne pomaže.
-Oprosti, ali ne mogu ni tebi.
-Možeš Veronika. Viruj mi da te volin.
Ne gadi mi se ni malo, žao mi ga je.
-Volim i ja tebe. Ali to ovaj put izgleda nije najvažnije. Joj, znaš kako m je ovo sve teško.
-Onda nemoj pričat o tome, ajmo pričat nešto veselije.
-Ne možemo to vječno izbjegavati.
-Šta? Daj molim te, opusti se. Jedva san čeka da te vidin, a ti tako.
-Stvarno si jedva čekao da me vidiš?
-Naravno, pa ja nisan ni triba doć danas ovdi. Doša san radi tebe, Cilo vrime od one prve večere, a pogotovo nakon Sljemena razmišljam samo o tebi.
-Ne sumnjam ja da se ja tebi sviđam, ali ni u šta drugo nisam sigurna. Šta sam ja tebi?
-Kako misliš?
-Jesam ti djevojka?
-Pa ono, jesi - bio je nesiguran.
-Pa ono, jesam, Kakav odgovor. 'Ko to zna? Zašto to nisi rekao onom doktoru?
-Kako misliš?
-Mislim da te je sramota reći da sam ti ja djevojka . Ne bi volio da te netko sa mnom vidi. Viđaš druge djevojka, a onda ti to nije prava ljubav koliko god ti bio siguran da je.
-Veronika, ja te samo želin zaštititi. Nemaš pojma kako ljudi mogu biti okrutni, Viruj mi doživia san to puno puta, A novinari, to da se ne priča. Ne bi volia da te neko zbog mene vriđa, da ti ne da mira, da nemaš svoj mir.
-Ja to nisam tako doživjela. Dok god ti meni ne dokažeš suprotno, ne mogu biti s tobom. Morat ćemo biti prijatelji.
-Šta to pričaš? Ja s tobon ne mogu biti prijatelj.
Uhvatio me za ruku.
-Zašto moraš biti tako tvrdoglava?
-Uopće nisam tvrdoglava, samo sam realna. Kako ti nije jasno da ne mogu to podnijeti.
Oči su mi bile pune suza. Da sam rekla još jednu riječ, rasplakala bi se.
Šutjeli smo. On je prvi prekinuo neugodnu tišinu.
-Kako moš zaboravit ono šta je bilo u Zagrebu?
-'Ko kaže da mogu?
-Ali želiš.
-Naravno da ne želim, šta pričaš gluposti. Ti mene jednostavno ne želiš razumjeti.
-Da ti mene voliš, ne bi sad ovo sve pričala.
-Da ti mene voliš, rekao bi svima da sam ti djevojka, a ne se s drugima zagrljen slikao po novinama. A šta je onda svima trebam reći kad mi te slike pokazuju?
Ovo je sad već preraslo u svađu. Nažalost.
ponedjeljak, 15. ožujka 2010.
NE MOGU VJEROVATI /43/
Tata ga je planirao voditi po svojim poljima, braća u svoje društvo. Župnik me pitao hoću li ga dovesti na misu. Svi su imali nekakve planove, osim mene. Ja nisam znala što ću. Kako ću glumiti prijatelja osobi s kojom sam spavala prije dvadesetak dana, čovjeku u kojeg sam zaljubljena, kojeg obožavam. Stalno sam se prisjećala kako smo uživali zajedno u Zagrebu, kako smo se voljeli. Pitala sam se sjeća li se on toga, je li mu značilo isto što i meni. Osjećala sam da je. Koliko mu značim pokazuje i to što dolazi kod mene. A onda opet, kad se sjetim onog u onom kafiću, smuči mi se. Gdje mu je gospođica Andrea? Možda će i ona doći s njim. Što sad on ustvari hoće od mene? Pa ne možemo ni tako. Kad mu se ukaže prilika biti sa mnom, to iskoristi, a što se događa prije i poslije toga, to nije važno, to se ne spominje. E ja više neću tako.
Volim ga i previše, ali ako ne možemo razjasniti neke stvari, onda ćemo morati biti samo prijatelji.
Ili ništa.
Bolje ništa.
Svečano prisežem sad pred vama: neću promijeniti mišljenje kad ga vidim!
Marin me nazvao oko sedam. Rekao je da su upravo stigli u hotel. Dogovorili smo se da ću doći po njega u osam.
-Ja sam ti natočio gorivo - rekao mi je Ivan.
-Molim!? - nisam mogla vjerovati.
Uvijek se moram s njima natezati za auto, sad mi je odjednom i gorivo natočio. Kako taj čovjek pozitivno djeluje na moju okolinu. Moram to iskoristiti dok traje.
Na brzinu sam se spremila i krenula. Na brzinu, ali sam dva dana prije birala što ću obući.
Htjela sam izgledati dobro, a opet ne pretjerati. Nisam htjela da pomisli da sam se posebno za njega uređivala. Šminka? Diskretno. Puder, maskara, rumenilo i malo sjajila na usne.
Nazvala me Branka:
-Hoćete doći ovdje večeras?
-Ne znam, mislim da ćemo ostati gradu. Sutra ćemo doći.
-Dobro, javi ako se predomisliš.
-O.K. Ćao.
Kako sam se približavala gradu, srce mi je jače lupalo. Bojala sam se susreta s njim. Ustvari, bojala sam se sebe, svoje reakcije. Parkirala sam pred hotel, duboko uzdahnula i čekala.
Isuse, evo ga.
Što sam ja ono vama obećala?
Znam, znam, neću pokleknuti.
Nije me vidio. Izišla sam iz auta. Leptirići su počeli svoj ples u mom želucu, a lijepo sam ih zamolila da ostanu mirni.
-Dobro došao u Slavoniju - rekla sam dok sam mu se približavala.
-Fala.
Pružili smo si ruke i gledali se u oči nekoliko trenutaka. Nisam mu se htjela približiti. Odupirala sam se, ali nešto kao magnet me vuklo prema njemu. Koljena su mi klecala, a srce skoro eksplodiralo. U zadnji tren sam izbjegla poljubac i samo naslonila glavu na njegovo rame. Zagrlio me čvrsto. Kako je to dobar osjećaj.
-Isuse, kako si mi falila - šapnuo je.
Poljubio me u kosu. Uživala sam, ali sam skužila da opet krećemo u krivom smjeru. Morala sam to prekinuti. Evo još samo malo. Ajme, nemam snage. Tako je dobro. Tri, četiri, sad. Odmaknula sam se. Jedva.
-Oprosti, ne možemo se praviti da je sve u redu. Zar nismo rekli da ćemo biti prijatelji?
-Veronika, molin te - mislio je reći, daj šta pričaš gluposti.
U tom trenutku naišao je neki čovjek.
-Ej, Marine.
-Veronika, ovo je naš doktor, Doktore, ovo je moja prijateljica Veronika.
-Drago mi je - pružila sam ruku.
-I ja se idem naći s jednim prijateljem - rekao je doktor.
-E pa prijatelju, gdje ćemo?
-Veronika...
-Daj nećemo tu stajati, idemo negdje sjesti.
Sjeli smo u auto.
-Di me voziš? Kod sebe u selo?
-Mislila sam da večeras ostanemo u gradu. Vodim te na večeru, želim u miru razgovarati. Sutra ćemo kod mene. Tamo nećemo imati mira.
-Zašto?
-Nemaš ti pojma u šta si se uvalio. Samo što nisu objesili transparent dobrodošlice.
-Ma da, Ti to ozbiljno?
-Ja ti kažem. Ti si zadnjih dana glavna tema u selu. Znaš ti koji je to događaj za njih.
-Za tebe nije?
-Ne znam što bih rekla.
-Nije ti drago da me vidiš?
-Naravno da je. Idiot! - viknula sam kad je jedan auto skrenuo iz sporedne naglo pred mene.
Počeo se smijati.
-Uvik tako glasno reagiraš?
-Da, po tome sam poznata, ne mogu si pomoći.
Došli smo u restoran i sjeli u jedan kut. Kad je koobar otišao upitao me ponovo.
-Nije ti drago da me vidiš?
-Rekla sam ti da je. Ja se ne mogu praviti da je sve super.
-Ma ne pravin se ja ništa. Znan, puno toga triba razjansit, ali nisan moga glumit da nisan sritan šta te vidin.
-Drago mi je što se slažemo da puno stvari treba razjasniti.
Bili smo ozbiljni oboje. Ni meni ni njemu nije odgovarala ovakva atmosfera, ali nam je bilo jasno da jednom moramo i ozbiljno razgovarati.
Volim ga i previše, ali ako ne možemo razjasniti neke stvari, onda ćemo morati biti samo prijatelji.
Ili ništa.
Bolje ništa.
Svečano prisežem sad pred vama: neću promijeniti mišljenje kad ga vidim!
Marin me nazvao oko sedam. Rekao je da su upravo stigli u hotel. Dogovorili smo se da ću doći po njega u osam.
-Ja sam ti natočio gorivo - rekao mi je Ivan.
-Molim!? - nisam mogla vjerovati.
Uvijek se moram s njima natezati za auto, sad mi je odjednom i gorivo natočio. Kako taj čovjek pozitivno djeluje na moju okolinu. Moram to iskoristiti dok traje.
Na brzinu sam se spremila i krenula. Na brzinu, ali sam dva dana prije birala što ću obući.
Htjela sam izgledati dobro, a opet ne pretjerati. Nisam htjela da pomisli da sam se posebno za njega uređivala. Šminka? Diskretno. Puder, maskara, rumenilo i malo sjajila na usne.
Nazvala me Branka:
-Hoćete doći ovdje večeras?
-Ne znam, mislim da ćemo ostati gradu. Sutra ćemo doći.
-Dobro, javi ako se predomisliš.
-O.K. Ćao.
Kako sam se približavala gradu, srce mi je jače lupalo. Bojala sam se susreta s njim. Ustvari, bojala sam se sebe, svoje reakcije. Parkirala sam pred hotel, duboko uzdahnula i čekala.
Isuse, evo ga.
Što sam ja ono vama obećala?
Znam, znam, neću pokleknuti.
Nije me vidio. Izišla sam iz auta. Leptirići su počeli svoj ples u mom želucu, a lijepo sam ih zamolila da ostanu mirni.
-Dobro došao u Slavoniju - rekla sam dok sam mu se približavala.
-Fala.
Pružili smo si ruke i gledali se u oči nekoliko trenutaka. Nisam mu se htjela približiti. Odupirala sam se, ali nešto kao magnet me vuklo prema njemu. Koljena su mi klecala, a srce skoro eksplodiralo. U zadnji tren sam izbjegla poljubac i samo naslonila glavu na njegovo rame. Zagrlio me čvrsto. Kako je to dobar osjećaj.
-Isuse, kako si mi falila - šapnuo je.
Poljubio me u kosu. Uživala sam, ali sam skužila da opet krećemo u krivom smjeru. Morala sam to prekinuti. Evo još samo malo. Ajme, nemam snage. Tako je dobro. Tri, četiri, sad. Odmaknula sam se. Jedva.
-Oprosti, ne možemo se praviti da je sve u redu. Zar nismo rekli da ćemo biti prijatelji?
-Veronika, molin te - mislio je reći, daj šta pričaš gluposti.
U tom trenutku naišao je neki čovjek.
-Ej, Marine.
-Veronika, ovo je naš doktor, Doktore, ovo je moja prijateljica Veronika.
-Drago mi je - pružila sam ruku.
-I ja se idem naći s jednim prijateljem - rekao je doktor.
-E pa prijatelju, gdje ćemo?
-Veronika...
-Daj nećemo tu stajati, idemo negdje sjesti.
Sjeli smo u auto.
-Di me voziš? Kod sebe u selo?
-Mislila sam da večeras ostanemo u gradu. Vodim te na večeru, želim u miru razgovarati. Sutra ćemo kod mene. Tamo nećemo imati mira.
-Zašto?
-Nemaš ti pojma u šta si se uvalio. Samo što nisu objesili transparent dobrodošlice.
-Ma da, Ti to ozbiljno?
-Ja ti kažem. Ti si zadnjih dana glavna tema u selu. Znaš ti koji je to događaj za njih.
-Za tebe nije?
-Ne znam što bih rekla.
-Nije ti drago da me vidiš?
-Naravno da je. Idiot! - viknula sam kad je jedan auto skrenuo iz sporedne naglo pred mene.
Počeo se smijati.
-Uvik tako glasno reagiraš?
-Da, po tome sam poznata, ne mogu si pomoći.
Došli smo u restoran i sjeli u jedan kut. Kad je koobar otišao upitao me ponovo.
-Nije ti drago da me vidiš?
-Rekla sam ti da je. Ja se ne mogu praviti da je sve super.
-Ma ne pravin se ja ništa. Znan, puno toga triba razjansit, ali nisan moga glumit da nisan sritan šta te vidin.
-Drago mi je što se slažemo da puno stvari treba razjasniti.
Bili smo ozbiljni oboje. Ni meni ni njemu nije odgovarala ovakva atmosfera, ali nam je bilo jasno da jednom moramo i ozbiljno razgovarati.
nedjelja, 14. ožujka 2010.
NE MOGU VJEROVATI /42/
Poslije par sekundi, koje su mi se učinile užasno dugima, rekao je nezainteresirano.
-Žaj mi je.
-I meni - rekla sam,
-Je l' možemo bar bit prijatelji?
E ovo nisam očekivala, kakvi sad prijatelji. Dobro me nije pitao da mu budem kuma na vjenčanju.
-Naravno.
A što sad da mu kažem.
-Onda bi te nešta pita. Mogu?
-Možeš. Šta?
-Je l' primaš prijatelja na kavu?
-Molim? - ništa mi nije bilo jasno.
-Pa sićaš se da si mi rekla da ću valjda jednom doći kod tebe u selo. Dolazimo prekosutra u Vinkovce.
Pravila sam se da ne znam ništa, ne mogu mu otkriti da pratim svaki njegov korak.
-Ja ne igran, nego bi doša kod tebe, ako me primaš.
Isuse, Bože.
-Naravno da te primam, zar si sumnjao - nisam ni malo razmišljala, a trebala sam - Kad stižete?
-Ne znam točno, javit ću ti.
-Dobro, dogovoreno.
-Dobro prijateljice.
Ton mu je sad bio puno vedriji, a ovo prijateljice je posebno naglasio. Potpuno je jasno bilo i meni i njemu da od našeg prijateljstva ne može biti ništa. Pomiješalo se tu puno drugih osjećaja. Ali važno je sad bilo samo da će on doći, da ću ga vidjeti, pa makar kao prijatelja.
-Izgledaš ko da si dobila na lotu - rekla mi je mama.
-Skoro da je tako.
-Šta je bilo?
-Pitao me Marin Bulić je l' može doći kod nas na kavu.
-Isuse, Bože! Stvarno? Šta si mu rekla?
-Da ne može.
-Ma daj. Otkud to da dolazi?
-Igraju u Vinkovcima, ustvari on ne igra, on će doći kod nas.
Svi ukućani su s oduševljenjem primili vijest o dolasku gosta. Ubrzo se vijest proširila selom.
Svi su bili uzbuđeni što velika zvijezda dolazi. Nazvao me Fićo.
-Ako je istina, stižem i ja. Ne smijem to propustiti.
-Ne mogu vjerovati. 'Ko ti je rekao?
-Maja.
-Naravno.
Zadnjih par dana sam se malo smirila. Nekako sam počela manje razmišlajti o njemu. I evo me sad. Sad sam opet na početku. Kao kad u videoigrici izgubiš život i vraćaš se na start kako bi ponovno pokušao prijeći sve prepreke. Nema mi druge. Startam ponovo. Nadam se da ću ovaj put uspjeti doći dalje i skupiti puno više bodova.
Bila sam tako sretna, uzbuđena i uplašena. Marin me nazvao sutradan da stižu prekosutra navečer u Vinkovce. Rekao mi je gdje odsjedaju i dogovorili smo se da ću doći tamo.
Svi u selu su pričali o tome. Marin je bio glavna tema svih razgovora. iz nogometnog kluba su me pitali da li bi on htio bar malo biti na utakmici u subotu. Obećala sam da ću ga dovesti.
Mama je stalno ispitivala što bi mogla kuhati,
-Znaš da je to meni tako svejedno.
To njeno biranje jela me zamaralo. Stalno je kukala kako je uvijek u kuhinji, kako joj je dosta svega. A ustvari je uživala u tome.
-Uzmi bilježnicu i izaberi kolač - zapovijedila je mama.
Bila je tako ponosna na svoju bilježnicu s receptima. Neke je čak i sama sastavila. Počela sam listati. Išleri, Markiza, Banana kolač, Slavica, Kolač s višnjama, Pita od maka, Kolač od metra, Tirolske štruce, Juliška, Švarcvald torta, Japanski vjetar...
-Joj mama, nemam pojma. Pravi koji god hoćeš. Meni je svejedno.
-Najlakše je tako. Šta bi tek da ga moraš praviti?
-Dobro.
Opet sam počela listati. Znam ja kakav bi recept meni trebao:
-Žaj mi je.
-I meni - rekla sam,
-Je l' možemo bar bit prijatelji?
E ovo nisam očekivala, kakvi sad prijatelji. Dobro me nije pitao da mu budem kuma na vjenčanju.
-Naravno.
A što sad da mu kažem.
-Onda bi te nešta pita. Mogu?
-Možeš. Šta?
-Je l' primaš prijatelja na kavu?
-Molim? - ništa mi nije bilo jasno.
-Pa sićaš se da si mi rekla da ću valjda jednom doći kod tebe u selo. Dolazimo prekosutra u Vinkovce.
Pravila sam se da ne znam ništa, ne mogu mu otkriti da pratim svaki njegov korak.
-Ja ne igran, nego bi doša kod tebe, ako me primaš.
Isuse, Bože.
-Naravno da te primam, zar si sumnjao - nisam ni malo razmišljala, a trebala sam - Kad stižete?
-Ne znam točno, javit ću ti.
-Dobro, dogovoreno.
-Dobro prijateljice.
Ton mu je sad bio puno vedriji, a ovo prijateljice je posebno naglasio. Potpuno je jasno bilo i meni i njemu da od našeg prijateljstva ne može biti ništa. Pomiješalo se tu puno drugih osjećaja. Ali važno je sad bilo samo da će on doći, da ću ga vidjeti, pa makar kao prijatelja.
-Izgledaš ko da si dobila na lotu - rekla mi je mama.
-Skoro da je tako.
-Šta je bilo?
-Pitao me Marin Bulić je l' može doći kod nas na kavu.
-Isuse, Bože! Stvarno? Šta si mu rekla?
-Da ne može.
-Ma daj. Otkud to da dolazi?
-Igraju u Vinkovcima, ustvari on ne igra, on će doći kod nas.
Svi ukućani su s oduševljenjem primili vijest o dolasku gosta. Ubrzo se vijest proširila selom.
Svi su bili uzbuđeni što velika zvijezda dolazi. Nazvao me Fićo.
-Ako je istina, stižem i ja. Ne smijem to propustiti.
-Ne mogu vjerovati. 'Ko ti je rekao?
-Maja.
-Naravno.
Zadnjih par dana sam se malo smirila. Nekako sam počela manje razmišlajti o njemu. I evo me sad. Sad sam opet na početku. Kao kad u videoigrici izgubiš život i vraćaš se na start kako bi ponovno pokušao prijeći sve prepreke. Nema mi druge. Startam ponovo. Nadam se da ću ovaj put uspjeti doći dalje i skupiti puno više bodova.
Bila sam tako sretna, uzbuđena i uplašena. Marin me nazvao sutradan da stižu prekosutra navečer u Vinkovce. Rekao mi je gdje odsjedaju i dogovorili smo se da ću doći tamo.
Svi u selu su pričali o tome. Marin je bio glavna tema svih razgovora. iz nogometnog kluba su me pitali da li bi on htio bar malo biti na utakmici u subotu. Obećala sam da ću ga dovesti.
Mama je stalno ispitivala što bi mogla kuhati,
-Znaš da je to meni tako svejedno.
To njeno biranje jela me zamaralo. Stalno je kukala kako je uvijek u kuhinji, kako joj je dosta svega. A ustvari je uživala u tome.
-Uzmi bilježnicu i izaberi kolač - zapovijedila je mama.
Bila je tako ponosna na svoju bilježnicu s receptima. Neke je čak i sama sastavila. Počela sam listati. Išleri, Markiza, Banana kolač, Slavica, Kolač s višnjama, Pita od maka, Kolač od metra, Tirolske štruce, Juliška, Švarcvald torta, Japanski vjetar...
-Joj mama, nemam pojma. Pravi koji god hoćeš. Meni je svejedno.
-Najlakše je tako. Šta bi tek da ga moraš praviti?
-Dobro.
Opet sam počela listati. Znam ja kakav bi recept meni trebao:
8 toplih zagrljaja, 6 nježnih dodira, 10 dugih poljubaca izmiksati i dodati puno osjećaja.
Fil: nježnost i radost prokuhati i dodati veliki osmijeh.
Kad se ohladi, dodati povjerenje i sve posuti s puno iskrenosti.
-Čuješ ti mene?
-Evo čupavce - uzviknula sam.
-Ma daj, to je preobično - razočarala se mama.
-Doboš torta.
-Može!
Hvala Bogu.
subota, 13. ožujka 2010.
NE MOGU VJEROVATI /41/
-Imaš pravo, nije baš napeto. Ne znam šta bi' ti rekao.
-Nemoj ništa, svi mi nešto govore, dosta mi je već svega.
Sljedećih tjedan dana provela sam u Osijeku. Imala sam dosta obaveza na faksu, učila sam i sve mi je to pomoglo da manje razmišljam o Marinu i o onome što sam propustila u životu. Ako sam propustila. U nedjelju je bio izravan prijenos Hajdukove utakmice. Sjedila sam s tatom i gledala.
Pravila sam se nezainteresirano, a cijelo sam vrijeme samo čekala da se broj deset pojavi na ekranu.
-Malo mi je nesiguran danas - rekao je tata.
-'Ko?
-Kako ko, pa Bulić.
-Aha, nemam pojma, meni su svi loši.
-Ima već žuti, a ponaša se ko da ne smije dati još jedan.
Ja sam šutjela, nisam mogla komentirati kad ništa osim njega nisam primijetila. Hvala Bogu pa mama nije bila s nama.
-Idiot! Taj tvoj je stvarno idiot!
-Zašto?
-Šta zašto? Jesam ja rekao. Kakav faul! Dobio je još jedan žuti, ide van, a ni sljedeću neće moći igati.
-Di igraju sljedeću?
-U Vinkovcima.
-Molim!? Neće igrati u Vinkovcima?
Ovo je bio najveći udarac do sada. Stalno mi je u podsvijesti bilo kako će morati doći u Vinkovce i onda ću ga vidjeti. A sada? Šta sada? Ništa.
Istrčala sam iz kuće i otišla kod Fićine mame. Tamo je bila i moja mama. Bolje ću slušati njihove priče, nego da moram razmišljati o Marinu.
-Je l' gotova utakmica? - pitala me mama.
-Nije.
-Pa šta si ti onda došla?
-Isuse, je l' ne smijem?
-Kako to da nisi gledala do kraja? - bila je uporna.
-Nije mi se dalo, dosadna je utakmica.
-A Marin, i on ti je dosadan?
-On je izišao, ne igra i dosta priče o njemu.
-Zato ona i ne gleda više - zezala me susjeda.
One su nastavile započetu priču. Slušala sam ih, ali nisam se mogla koncetrirati, stalno sam razmišljala o tome kako mi je propala idealna prilika da vidim Marina.
Da, iako ima djevojku i iako me prevario, ja sam jedva čekala da ga vidim. Onda sam sama sebe zapitala; dobro, dokle ćeš ti tako živjeti, sama sebe sažaljevati, patiti. Ako nešto ne ide, ne ide. Moraš biti svjesna toga. Probala si. Ne ide. Jasno?
-Čuješ ti mene - misli mi je prekinula mama.
-Šta?
Pitala me za jednu curu iz mog razreda i tako sam se uključila u razgovor i zaboravila na svoje jade. Predvečer me nazvala Ana da iziđemo na piće.
-Stvarno ne mogu, nemam volje, ne da mi se.
Htjela sam što prije zaspati. Kad sam se skidala za tuširanje, pogledala sam u ogledalo.
Promatrala sam se u grudnjaku i gaćicama. Nije ona ni po čemu bolja od mene. Napravila sam izazovnu manekensku pozu. Onako kako gospodična često pozira, Ruke u kosi, usne napućene. Ma daj Nika, nemoj praviti budalu od sebe. Neću. Ali imam uži struk. Definitivno.
Došla je i srijeda. Dogovorila sam se s mamom da ćemo napraviti generalno čišćenje jednog dijela kuće. Ustale smo rano i nakon kave odmah krenule na posao. Zadnja sam dva dana uspjela manje misliti o Marinu. Dosta je bilo žalovanja. Odlučila sam se boriti za svoja prava. Kakva prava ima prevarena žena? Nemam pojma. Svi se bore za neka prava, radnici, umirovljenici, homoseksualci, pa zašto ne bi i mi.
-Veronika - zvala me mama iz drugog kraja kuće - mislim da ti zvoni mobitel.
Otrčala sam u sobu. Bila je Ana. Dogovorile smo se naći poslije njenog posla u gradu. Samo što sam izišla iz sobe, mobitel je opet zazvonio. Šta li je zaboravila?
Vratila sam se, uzela mobitel, a na ekranu je pisalo: Marin. Srce mi je počelo divlje lupati, sva sam se uznemirila. Sjedi, duboko diši, smiri se. Sjela sam na krevet.
Udahni. Izdahni. Udahni. Izdahni.
-Molim?
-Bog Veronika - rekao je smirenim, tihim glasom.
-Bog Marine, drago mi je da te čujem. - i ja sam nastojala ostati smirena.
-Kako si? - zvučao je kao da već zna da nisam dobro i unaprijed me žali.
-Dobro hvala, a ti? - ne znam jesam li ga razočarala odgovorom.
-Pa zna san bit i bolje, ali dobro. Šta radiš?
-Evo kod kuće sam , nešto spremam. Ti? - bila sam službena.
-Ništa, sad ću na trening. Zašto mi se nisi javila?
-Ne znam.
-Nisi me se sitila zadnja tri tjedna? Vidiš ja san se tebe svaki dan sitia.
Njegov glas bio je tako ozbiljan, nije mi se to baš sviđalo.
-Naravno da sam se sjetila. Razišli smo se onako bezveze, pa nisam znala...
-Ja nisan tia da se tako raziđemo, to si ti tila - prekinuo me, a to mi se isto nije sviđalo.
-A šta sam ja trebala? Pa bio si sa svojom djevojkom. Ne volim kad me se laže - sad sam i ja uozbiljila glas.
-Ja ti nisan laga, nisi dopustila da ti objasnin.
-Znaš šta, mislim da ovaj razgovor nema smisla. ne vrijedi.
-Misliš da ne vridi?
-Mislim da ne.
Misliš da ne? Glupačo jedna! Misliš da ne?
Jedva sam suzdržavala suze. Koliko puta sam razmišljala što bih mu rekla da priča s njim. Sad kad pričamo iz mojih usta izlaze riječi koje nisu bile ni u kakvom scenariju. Ja uopće ne mislim tako. Što mi je?
-Nemoj ništa, svi mi nešto govore, dosta mi je već svega.
Sljedećih tjedan dana provela sam u Osijeku. Imala sam dosta obaveza na faksu, učila sam i sve mi je to pomoglo da manje razmišljam o Marinu i o onome što sam propustila u životu. Ako sam propustila. U nedjelju je bio izravan prijenos Hajdukove utakmice. Sjedila sam s tatom i gledala.
Pravila sam se nezainteresirano, a cijelo sam vrijeme samo čekala da se broj deset pojavi na ekranu.
-Malo mi je nesiguran danas - rekao je tata.
-'Ko?
-Kako ko, pa Bulić.
-Aha, nemam pojma, meni su svi loši.
-Ima već žuti, a ponaša se ko da ne smije dati još jedan.
Ja sam šutjela, nisam mogla komentirati kad ništa osim njega nisam primijetila. Hvala Bogu pa mama nije bila s nama.
-Idiot! Taj tvoj je stvarno idiot!
-Zašto?
-Šta zašto? Jesam ja rekao. Kakav faul! Dobio je još jedan žuti, ide van, a ni sljedeću neće moći igati.
-Di igraju sljedeću?
-U Vinkovcima.
-Molim!? Neće igrati u Vinkovcima?
Ovo je bio najveći udarac do sada. Stalno mi je u podsvijesti bilo kako će morati doći u Vinkovce i onda ću ga vidjeti. A sada? Šta sada? Ništa.
Istrčala sam iz kuće i otišla kod Fićine mame. Tamo je bila i moja mama. Bolje ću slušati njihove priče, nego da moram razmišljati o Marinu.
-Je l' gotova utakmica? - pitala me mama.
-Nije.
-Pa šta si ti onda došla?
-Isuse, je l' ne smijem?
-Kako to da nisi gledala do kraja? - bila je uporna.
-Nije mi se dalo, dosadna je utakmica.
-A Marin, i on ti je dosadan?
-On je izišao, ne igra i dosta priče o njemu.
-Zato ona i ne gleda više - zezala me susjeda.
One su nastavile započetu priču. Slušala sam ih, ali nisam se mogla koncetrirati, stalno sam razmišljala o tome kako mi je propala idealna prilika da vidim Marina.
Da, iako ima djevojku i iako me prevario, ja sam jedva čekala da ga vidim. Onda sam sama sebe zapitala; dobro, dokle ćeš ti tako živjeti, sama sebe sažaljevati, patiti. Ako nešto ne ide, ne ide. Moraš biti svjesna toga. Probala si. Ne ide. Jasno?
-Čuješ ti mene - misli mi je prekinula mama.
-Šta?
Pitala me za jednu curu iz mog razreda i tako sam se uključila u razgovor i zaboravila na svoje jade. Predvečer me nazvala Ana da iziđemo na piće.
-Stvarno ne mogu, nemam volje, ne da mi se.
Htjela sam što prije zaspati. Kad sam se skidala za tuširanje, pogledala sam u ogledalo.
Promatrala sam se u grudnjaku i gaćicama. Nije ona ni po čemu bolja od mene. Napravila sam izazovnu manekensku pozu. Onako kako gospodična često pozira, Ruke u kosi, usne napućene. Ma daj Nika, nemoj praviti budalu od sebe. Neću. Ali imam uži struk. Definitivno.
Došla je i srijeda. Dogovorila sam se s mamom da ćemo napraviti generalno čišćenje jednog dijela kuće. Ustale smo rano i nakon kave odmah krenule na posao. Zadnja sam dva dana uspjela manje misliti o Marinu. Dosta je bilo žalovanja. Odlučila sam se boriti za svoja prava. Kakva prava ima prevarena žena? Nemam pojma. Svi se bore za neka prava, radnici, umirovljenici, homoseksualci, pa zašto ne bi i mi.
-Veronika - zvala me mama iz drugog kraja kuće - mislim da ti zvoni mobitel.
Otrčala sam u sobu. Bila je Ana. Dogovorile smo se naći poslije njenog posla u gradu. Samo što sam izišla iz sobe, mobitel je opet zazvonio. Šta li je zaboravila?
Vratila sam se, uzela mobitel, a na ekranu je pisalo: Marin. Srce mi je počelo divlje lupati, sva sam se uznemirila. Sjedi, duboko diši, smiri se. Sjela sam na krevet.
Udahni. Izdahni. Udahni. Izdahni.
-Molim?
-Bog Veronika - rekao je smirenim, tihim glasom.
-Bog Marine, drago mi je da te čujem. - i ja sam nastojala ostati smirena.
-Kako si? - zvučao je kao da već zna da nisam dobro i unaprijed me žali.
-Dobro hvala, a ti? - ne znam jesam li ga razočarala odgovorom.
-Pa zna san bit i bolje, ali dobro. Šta radiš?
-Evo kod kuće sam , nešto spremam. Ti? - bila sam službena.
-Ništa, sad ću na trening. Zašto mi se nisi javila?
-Ne znam.
-Nisi me se sitila zadnja tri tjedna? Vidiš ja san se tebe svaki dan sitia.
Njegov glas bio je tako ozbiljan, nije mi se to baš sviđalo.
-Naravno da sam se sjetila. Razišli smo se onako bezveze, pa nisam znala...
-Ja nisan tia da se tako raziđemo, to si ti tila - prekinuo me, a to mi se isto nije sviđalo.
-A šta sam ja trebala? Pa bio si sa svojom djevojkom. Ne volim kad me se laže - sad sam i ja uozbiljila glas.
-Ja ti nisan laga, nisi dopustila da ti objasnin.
-Znaš šta, mislim da ovaj razgovor nema smisla. ne vrijedi.
-Misliš da ne vridi?
-Mislim da ne.
Misliš da ne? Glupačo jedna! Misliš da ne?
Jedva sam suzdržavala suze. Koliko puta sam razmišljala što bih mu rekla da priča s njim. Sad kad pričamo iz mojih usta izlaze riječi koje nisu bile ni u kakvom scenariju. Ja uopće ne mislim tako. Što mi je?
Pretplati se na:
Postovi (Atom)
