I tako ona ode, ali već bude kraj prvog poluvremena. Dobro, bar drugo gledamo u miru. dok se ne posvađamo između sebe. Počnu me i oni zezati za Marina, kako uopće i nije tako dobar igrač kakvm ga svi prikazuju, kako baš i nije tako zgodan koliko ja pričam itd. A baš je zgodan. Stvarno je frajer. Nikad nisam na zid ljepila postere glumaca i pjevača, ni sa 14 godina, ali i sad na zidu imam nekoliko postera Marina. Ne znam kako da vam objasnim, nije to zaljubljenost, jednostavno mu se divim. Dobro, da budem potpuno iskrena, nije da nisam zamišljala kako bih bila sretna da sam na mjestu onih djevojaka (vjerojatno manekenki) na slikama u novinama. Ali brzo bi se vratila u stvarnost shvativši da je to samo gubljenje vremena. Ne znam događa li se to vama, ali ja stalno nešto zamišljam. Nekad se pitam jeli to neki psihički poremećaj. Jer svaki put kad netko kaže nešto neobično ili smiješno, ili kad ja tako nešto kažem ili pomislim, automatski mi se u glavi stvori projekcija tog događaja. I onda mi obavezno netko maše rukom ispred očiju; halo, gdje si ti ili šta si se zamislila? Ma ništa, ništa, odgovarala bi. A i ne slute što se iza tog pogleda u prazno upravo dogodilo. Ma nije to nikakav poremećaj. Ja jednostavno imam bujnu maštu koja svaki dan sve više buja.
E da, neki dan je bio moj rođendan. Dvadeset drugi. Dvadeset drugi. Dva, dva. Te dvije iste znamenke zvučale su mi nekako čudno značajno. Slavili smo kao i sve drugo u kafiću. Cijelo se društvo okupilo, bilo je super. Cure su mi zadnje predale svoj poklon. Bila je to bijela koverta. Svi su se okupili oko mene čekajući svečano otvaranje. Nekako su se zagonetno smiješile. Ništa mi nije bilo jasno.
- Nećete mi valjda pokloniti novac?
Izvadila sam papir i počela čitati: Draga gospođice Veronika. Zadovoljstvo nam je obavijestiti vas da je upravo vaša prijavnica izabrana među brojnim pristiglim za našu rubriku Večera s poznatima. Čestitamo! Osvojili ste večeru s nogometašem Hajduka, Marinom Bulićem.
Ispustila sam papir iz ruku.
- Nema šanse - samo sam to uspjela reći.
Svi su šutjeli, takvu reakciju nisu očekivali. Maja se nakon par sekundi počela smijati, a onda su joj se svi pridružili.
- Šta nema šanse? Šta je tebi? - pitala je Branka.
- Ništa mi nije, samo ne pada mi na pamet da idem u Split. Otkud vam uopće ta ideja, pa na to se prijavljuju samo klinke.
- Uopće nije istina - rekla je Ana - ti to očito nikad nisi ni gledala ni čitala.
- Ma ne zanima me - u tom trenutku sam stvarno bila ljuta.
- Uplašila se - pametno je zaključio Marko.
- Čega? - upitala sam ga.
- Šta ja znam. Šta ti je onda? - pitao je.
- Ništa, glupo mi je to -rekla sam. Oni će meni određivati kamo ću ja ići.
- To uopće nije glupo. Je l' ti on najdraži igrač ili nije? Je l' bi ga voljeti upoznati ili ne? - komnetirala je Višnja - Šta sad izmišljaš?
- Ma nemojte me krivo shvatiti, jako sma vam zahvalna. Ideja vam je odlična, nisam ni sumnjala. Samo sam u šoku. Bez obzira koliko ga volim, nisam sigurna da ga želim osobno upoznati. Bojim se da bi se mogla razočarati. - počela sam se opravdavati ozbiljnim tonom.
- Ma daj, gluposti - rekla je Branka - pa ne ideš se udati za njega. Ideš se zabaviti. uvijek si voljela izazove, šta se sad odjednom bojiš prihvatiti ga.
- Razmisliti ću.
- Nemaš ti kad razmišljati, večera je za tri dana - viknula je Maja.
- Molim!? Ma niste normalni. Ne mogu. Imam ispit, nemam šta obući, mama će mi poludjeti...
- Daj prestani izmišljati - rekla je Maja.
Pretplati se na:
Objavi komentare (Atom)
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.