- Vi o tome pričate kao da idem u grad na kavu, pa nije to samo tako.
- Zašto uvijek sve mora biti jednostavno, to je najlakše. Probaj se suočiti s nečim kompliciranijem u životu - rekla je Višnja poznata po filozofiranju.
- Ti bi kao išla.
- Kao prvo, meni se nikako ne može svidjeti nogometaš. Vjerojatno ograničen i polupismen.
- Evo vidiš je. Nego? Ti ćeš sebi sigurno naći nekog filozofa duge, masne kose i ofucanih cipela.
- Daj dosta vas dvije - viknula je Ana.
- Kad misliš da nije takav - nastavila je Višnja - onda idi, upoznaj ga.
- Ajd' dobro.Idem.
Idem, pa šta bude. Neću se ja natezati tu s njima. Ispadam nekakva strašljiva i stidljiva djevojčica.
Kafićem se prolomio vrisak i pljesak.
- Putuješ prekosutra navečer, busom. Rano ujutro si tamo. Soba je rezervirana, a navečer u istom hotelu je večera. Sutra te dolazimo spakirati - kao napamet izgovorila je Maja.
Isuse Bože, u šta sam se uvalila.
U deset ujutro, kako su rekle, stigle su sve četiri. Pet ako računamo Lanicu. Dok smo pile kavu Branka je počela.
- I, jesi konačno svjesna kamo ideš?
- Kamo ideš? - upitala je mama koja se vrzmala po kuhinji.
- Idem u Split na dva dana.
- Molim!? Kakav Split? Šta ćeš u Splitu?
- Dobila sam za rođendan od cura, znaš ono iz novina kad večeraju s poznatima. E, pa ja ću večerati s Marinom Bulićem.
- Svašta. I za ta dva dana ćeš ići u Split. Bolje uči. Zar ti nemaš ispit sad za koji dan?
Odgovora me spasio tata koji je upravo ušao.
- Bog cure. Kako ste?
- Je l' ti čuješ da ona ide u Split na dva dana - mama ga je brzo obavijstila.
- Kakav Split? Zbog dva dana ćeš putovati cijelu noć? To ti je bezveze.
- Pa koliko smo puta išli na utakmicu i isti se dan vratili?
- Je. Al' bilo nas je puno, ali ti sama...
- I ja kažem - mama je jedva dočekala - svašta vama mladima padne na pamet. Pa di bi ja u tvojim godinama smjela sama na tako daleki put.
- Tata, idem na večeru s Marinom Bulićem.
- Molim!? Pa naravno kćeri, pa to je super. Takva se prilika ne propušta. Šta ti znaš stara?
Ko da je Split ne znam kako daleko. Da ide na neko hodočašće s crkvom, ne bi se bunila. Otkud to Veronika?
Cure su se smijale, mama je odmahivala rukom, a ja sam mu objasnila kako je do toga došlo.
- Dobro. Ovako mu reci - počeo je ozbiljno tata - On bi sigurno bio bolji kao zadnji lijevi. Potrebniji je tamo. Ovaj je užasan. A kad se korneri izvode, on mora biti...
- Halo! - prekinula sam ga - Pa ne mogu ja to njemu govoriti!
- Ne, ne. Ti reci da sam ja reko.
- Dobro. ustvari, najbolje da ti ideš sa mnom.
- Mogao bi.
- Šala, naravno. Idemo mi u moju sobu. Mama ajd' ti malo pričuvaj Lanu.
- Dajte mi dijete. Šta će od vas naučiti. Ništa pametno.
- Prvo garderoba - rekla je Branka čim smo ušli u moju sobu.
Pretplati se na:
Objavi komentare (Atom)
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.