NE MOGU VJEROVATI /61/

-Ajme, nikad te nisan vidia tako sređenu.

-Pa nije bilo prilike za to.

-Izvoli - odmaknuo mi je stolicu.

Stol je bio prekrasno serviran, gorjele su svijeće, bilo je stvarno romantično. Baš kao na filmu. Bilo je servirano svakakvih jela, od plodova mora do nekoliko vrsta mesa, puno priloga i salata. Pili smo vino i uživali.

-Ovo je sve stvarno odlično, ali ja ne mogu više ništa.

-Najela si se?

-Prejela.

Marin se ustao, uzeo nekakav daljinski i ugasio svjetla. Odjednom je počela svirati lagana glazba.

-Molin vas za jedan ples - pružio mi je ruku.

-Vrlo rado.

Stavila sam mu ruke oko vrata, naslonila se na njega i lagano smo se ljuljali u ritmu glazbe.

Pete su mi zapinjale za tepih, pa sam se izula bosa.

-Sve si ovo priredio za mene? - upitala sam ga tiho.

-Nego za koga?

-Hvala ti, Baš sam sretna.

-I ja san sritan šta smo zajedno.

Plesali smo i ljubili se.

-Ej, sad će ponoć - rekao je Marin - dođi.

Iz bara je izvadio šampanjac i donio čaše. Držali smo pune čaše u rukama i gledali na sat. Kad su se kazaljke poklopile, kucnuli smo čaše i poljubili se.

-Želin ti još jednom sve najbolje - rekao je Marin - fala ti šta si ušla u moj život.

Suze su mi krenule, nisam ih mogla kontrolirati.

-Hvala ti što si me pustio u svoj život. - sad sam već na veliko plakala.

-Nemoj - brisao mi je suze.

-Moram.

-Zašto?

-Od sreće valjda.

Uzeo me za ruku i poveo prema sobi. I tu je bilo sve kao na filmu. Onom pravom, romantičnom, ljubavnom. Mislim da svaka djevojka sanja ovakvu noć. Ja sam sanjala. Ali ni u najljepšim snovima nisam mogla zamisliti ovo što sam doživjela. Osjećala sam se važnom, voljenom. Taj osjećaj se ne zaboravlja. Nikad.

Probudila sam se ne znajući ni otprilike koliko je sati. Ako ćemo sve po filmu, sad bi trebala ispružiti ruku, pipati po jastuku kraj sebe, pa onda naglo sjesti pitajući se gdje je onaj s kojim sam provela noć. Ali neću. Čula sam zvuk tuša iz kupaonice,

-Koliko je sati? - pitala sam kad je izišao.

-Dobro ti jutro. Jesi se naspavala.

-Jesam.

-E, to je važno, a ne koliko je sati. Sad će deset. Žuriš negdi?

Legao je kraj mene.

-Ne, ja ostajem u Zagrebu kod tete, sutra ću kući. A ti?

Stavio mi je glavu u krilo (sad već tradicionalno).

-Moran danas. Sutra moran na trening.

Mazila sam mu lice i dodirnula ožiljak na čelu. Brzo sam maknula prste sjećajući se kako je reagirao prošli put.

-Mrzin ga - rekao je tiho.

-Koga?

-Taj ožiljak.

-Zašto?

-Podsića me na nešto ružno.

-Što se dogodilo?

-Kad san bia prvi osnovne, prijatelj i ja smo pretrčavali cestu. Auto se pojavia niotkud, užasno brzo. Mene je samo okrznia, rasika san čelo. A on je misecima leža u bolnici. Nije se znalo oće li uopće više moć hodat. Na sriću hoda, ali i dan danas osića posljedice, A i ja. Ne fizičke. Toliko san bia uplašen da se i danas bojin tog straja. I nikad ne pričan o tome.

Poljubila sam ga. Bila sam sretna jer mi se povjerio. Prvi put da je uopće pričao nešto iz svog života.

-Meni možeš reći sve.

-Znan, fala ti.

-Idem se ja otuširati.

-Može, ja ću naručiti doručak. Želiš nešta posebno?

-Kavu prije svega, molim te. Duplu.

Ostali smo u hotelu do jedan sat. Marin me odvezao do tete,

-Nisi mi ni jednon prigovorila da te ne vodin među ljude - rekao je dok smo se vozili.

-Ne i neću više nikad. Jednostavno kad mi ovo više ne bude odgovaralo, ja ću te obavijestiti. I neću raspravljati o tome. Samo ću se povući.

-Ma daj, zezaš me.

-Ne, uopće, ozbiljno ti kažem.

-Dobro, razgovarat ćemo o tome. Kad ćemo se opet vidit?

-Ne znam, nadam se uskoro,

-I ja se nadan, nešta ćemo već smislit. Reci starom da ne brine za ulaznice, koliko god bude tribalo, samo javite.

Bilo mi je teško rastati se. Prebrzo je sve prošlo. Htjela sam ostati s njim, a znala sam da ne mogu. Još jednom sam ga čvrsto zagrlila i izišla iz auta.

Te kad sam sjela kod tete, uključila sam mobitel. Bilo je naravno desetak propuštenih poziva i nekoliko poruka. Svima sam se javila, ali naravno nisam svima ispričala istu priču.

Sutradan navečer sam došla kući. Praznici i slavlja su prošli, bilo je vrijeme da nastavimo s normalnim životom i vratimo se svatko svojim obavezama. Moja obaveza bio je fakultet, pa sam počela učiti.