NE MOGU VJEROVATI /60/

Obavijestila sam cure o putovanju i počela se spremati. Što da ponesem za obući? Tko zna di ćemo biti? Prema dosadašnjem iskustvu trebala bih ponijeti kompletnu skijašku opremu. Za put ću se obući sportski, za tamo nosim nešto malo finije, hlače i visoke cipele. Za svaki slučaj stavila sam i jednu svečanu kratku haljinicu koju sam obukla samo jednom ovo ljeto.

U laku uopće nije bilo ljudi. Naravno, svi normalni ljudi spavaju i odmaraju se od prošle noći. Samo ja putujem. I kondukter. Ali on radi, on mora. Ipak, baš sam sretna, ne mogu dočekati da vidim Marina.

-Stižemo za desetak minuta - poslala sam Marinu poruku.

-Znan, ja već čekan na peronu.

Nisam više mogla sjediti. Ustala sam se, uzela torbu i stala ispred vrata na hodniku. Vlak je ušao u Zagreb, bio je već mrak. Konačno se počeo zaustavljati. Kako je vlak usporavao, moje srce je ubrzavalo svoje otkucaje. Isuse, koliko mu treba da stane. Ne srce, vlak. Iskočila sam čim se zaustavio. Pogledom sam tražila crnog, visokog, prekrasnog Dalmatinca. I ugledala sam ga, išao je prema meni. Potrčala sam mu u susret i bacila mu se zagrljaj.

-Moja Veronika - zagrlio me jako.

Poljubili smo se i ljubili, ljubili, i ljubili.

-Hoćemo ovdje biti cijelu noć? - pitala sam.

-Naravno da ne - smijao se - idemo.

Uzeo je moju torbu, stavio na lijevo rame, desnom me rukom zagrlio i krenuli smo prema izlazu kolodvora. Nije bilo puno ljudi, ali oni koji su bili sa zanimanjem su gledali poznatog hajdukovca i nepoznatu curu koju je zagrlio.

-Imaš neki auto, gdje ti je, kamo idemo?

-Neman auto, idemo pješke - odgovorio je.

-I nije baš neko vrijeme za šetnju - primijetila sam.

-Nije daleko - tješio me.

-Kamo idemo? Reci mi - bila sam uporna.

-U hotel.

Hotel Esplanade je lijevo, desno može biti Sheraton.

-Vodiš me u Sheraton?

-Da, tamo ćemo dočekati našu Novu godinu.

Ajme, super, pomislila sam. U Zagrebu nisam nikad spavala ni u jednom hotelu, pogotovo ne u Sheratonu. Tamo sam samo jednom bila na kavi.

Sheraton je blistao, a i ja sam. Ušli smo unutra, pozdravili recepcionara i krenuli prema liftu.

-Gdje smo?

-Na vrhu - Marin je otključao vrata.

-Izvoli, dobro došla.

-Hvala - ušla sam.

Bio je to apartman. Nešto prekrasno. Moram priznati da nije pripadalo mom svijetu, ali to sad nije bilo važno. Prekrasan dnevni boravak sa stilskim namještajem, velika spavaća soba, velika bliješteća kupaonica sve u bordo-smeđe-zlatnim tonovima.

-Predivno je ovdje.

-Pa ti si zaslužila samo najbolje.

-Čime?

-Pa time što si najbolja.

-Ma daj, ne moraš mi se upucavati, davno sam pala.

-Luda si - smijao se.

Skinula sam jaknu i čizme i sjela na trosjed.

-Ne mogu virovat da nema Filipa s tobon - rekao je Marin.

-On sigurno još spava, jer da se probudio, nazvao bi me.

-Ej, legenda je stvarno.

-Je. Ja ga obožavam.

-A mene?

-I tebe.

Donio je piće i sjeo kraj mene.

-Prvo ćemo nazdraviti našem susretu.

Uzela sam čašu.

-Za nas.

-Za nas.

Popili smo i poljubili se.

-Ne mogu virovat da si tu - rekao je Marin.

-Ni ja, priznajem. Otkud ti to uopće?

-Znaš šta, na dočeku mi je bilo tako nekako prazno, ne mogu ti to opisat. Shvatia san da bez tebe više ništa ne vridi. Čudan neki osjećaj. Znaš kad su me svi pitali šta mi je. Ja san im reka da se još nisan oporavia.

-Nisi im mogao reći istinu?

-Nisan tia, ne bi me razumili. Opet se ljutiš?

-Ne pada mi na pamet. Nisam se došla ovamo ljutiti nego ljubiti.

-Stvarno?

-Stvarno.

Približio se i poljubio me. Legao je i stavio mi glavu u krilo. Pričali smo i smijali se. Bili smo sretni.

-Jesi gladna?

-Pa i jesam.

-Evo sad će večera.

-Idemo na večeru?

-Ne, donit će nam.

Kao na filmu.

-Stignem se otuširati?

-Da, naravno.

Otuširala sam se i stala pred ogledalo da se našminkam.

Jesi sretna Nika?

Jesam.

Sigurno?

Sigurno.

Ova raskoš te čini još sretnijom, priznaj.

Nije istina. Važno mi je da sam s Marinom, nije važno gdje.

Ali kad je već ovdje, drago ti je?

Je, pa šta je u tome loše?

Ništa, samo moraš znati da kad iziđeš na ulicu nestaje sjaja, blještavila, a i Marina (da ne kažem kočije, kočijaša, haljine...).

Baš me briga, nećeš mi pokvariti noć!

-'Oćeš brzo? - viknuo je Marin.

-Evo me.

-Mogu reć' da donesu večeru?

-Možeš.

Našminkala sam se i obukla haljinu. Hvala Bogu pa sam je ponijela. Htjela sam izgledati dobro za Marina. Još sam se jednom pogledala. Sve je bilo na svom mjestu. Nema nikakve bubuljice, nikakve šljive. Dobro, možeš krenuti.

-Večera je servirana.

-Idem.

Izišla sam iz kupaonice. Marin je stajao kraj stola.

-Izgledaš prekrasno - rekao mi je.

-Hvala.

I on se obukao elegantno.