NE MOGU VJEROVATI /59/

Osjećala sam se užasno sretno. Bože, hvala ti za ovu sreću.

Sutradan popodne me Marin nazvao. Stigao je kući i očekuje prijatelje koji se se najavili da će doći vidjeti ga. Uglavnom, osjećao se super, to je najvažnije. Ja sam cijeli da provela kod kuće. Ostali su primijetili moje jako dobro raspoloženje. Nisam im htjela odati razlog, iako su ga svi već znali. Pa Marin Bulić je već dugo vremena razlog mog i dobrog i lošeg raspoloženja.

Došao je i taj posljednji dan u godini. Silvestrovo. 31. prosinac. Kad malo pogledam unazad u godinu koja danas završava, vidim da je bila posebna u mom životu. Doživjela sam pravu ljubav, kakvu do tada nisam upoznala. Doživjela sam i tugu zbog te ljubavi kakvu do sada nisam upoznala. Što će biti dalje, nemam pojma. Sve je to tako nepredvidivo. A i ja sam.

Skupili smo se navečer u kafiću. Popit ćemo piće i idemo u grad. Popodne sam se čula s Marinom, još nije znao hoće li na doček ili ne. Ja sam mu rekla da bolje ide. Bilo bi mi žao da ovu noć provede sam.

-Ne bojiš se što će oko mene biti puno cura - upitao me - i što bi sutra u novinama mogla izići nekakva slika?

-Ne. Vjerujem ti- odgovorila sam kratko.

Sad ću ga nazvati da vidim što je odlučio.

-Ej, Veronika.

-Ideš?

-Iden, evo spreman se.

-Svečano?

-Ništa posebno. A ti?

-Ja sam se obukla primjereno vremenu vani, pošto ćemo uglavnom biti vani. Kad ideš?

-Evo još malo.

-Dobro, lijepo se provedi - rekla sam tiho.

-Šta ti je?

-Ništa, žao mi je što ja neću biti s tobom.

-E, i meni je žaj.

-Ako bi ikako mogla požuriti, svi samo tebe čekamo - prekinuo me Fićo u razgovoru.

-Čuo san - rekao je Marin - sve ih puno pozdravi i čujemo se. Pusa.

-O.K. Pusa.

Izišla sam van i ušla u auto. u gradu je bilo veselo. Pravila sam se i ja vesela, ali nisam bila. Nedostajao mi je Marin, htjela sam biti s njim. Koja sam ja glupača, trebala sam otići u Split. Pa nije preko svijeta. Sad bi bila sretna. Ili ne bih? Sigurno ne bismo slavili zajedno s njegovim prijateljima, ali nema veze, pa nas dvoje bismo bili zajedno. Zar to nije najvažnije?

-Veronika! - iz razmišljanja me vratila Maja - di si ti? Sad će odbrojavanje.

Izvadila sam mobitel iz torbe da mogu odmah poslije ponoći nazvati Marina. A onda je par tisuća ljudi u glas uzvikivalo: deset, devet, osam, sedam, šest, pet, četiri. tri. dva. jedan, nula!

Počeo je vatromet, a meni je zazvonio mobitel.

-Želin biti prvi koji ti čestita Novu godinu - javio se Marin.

-Hvala ti, i ja tebi želim sve najbolje u Novoj.

-Ja želin da ti uvik buden prvi, u svemu.

-E to moraš sa sobom riješiti.

-Volin te Veronika - ignorirao je moje pametovanje.

-I ja tebe.

-Kako se provodite?

-Dobro, samo sam se već smrzla. Idemo sad negdje unutra. A vi?

-Ma onako, dobro, nije loše.

-O.K. uživaj, čujemo se.

-Može, pozdravi cilo društvo i zaželi im sve najbolje.

-Hoću, ćao.

Zagrlila sam i poljubila svoje prijatelje. Fićo je ljubio sve djevojke koje su stajale u blizini. Ostatak noći proveli smo u jednom kafiću u gradu, uz jelo, piće i smijeh. Zaspala sam malo mamurna, pa mi je užasno teško bilo kad me mama zvala u deset sati.

-Sretna ti Nova, samo me pusti na miru.

-Dijete Božje, mobitel ti zvoni već sto puta, ja u kuhinji čujem, a ti ništa.

-Dobro, evo, javit ću se.

Uzela sam mobitel. Bio je to Marin. Pet propuštenih poziva. Šta je tako rano, tako hitno?

Nazvala sam ga.

-Šta ti je?

-Moran te vidit, ja ne mogu više, ajmo danas u Zagreb...

-Halo, halo, polako. Je l' nije malo rano za priču.

-Kako rano? Nema vrimena. Oću da napravimo reprizu Nove godine. Ti i ja sami. Nađemo se u Zagrebu. Molin te, molin te - govorio je brzo.

-Čekaj da se probudim - ja sam još bila mamurna.

-Veronika, cilu noć san razmišlja. Želin biti s tobon, triban te. Molin te dođi u Zagreb.

-Pa ne znam kako ću...

-Molin te - tiho je izgovorio.

-Dobro, dolazim.

-Super. Kad možeš doć?

-Mislim da imam vlak oko tri, tamo sam negdje oko pola šest.

-Odlično. Ja imam avion u jedan. Ti ćeš mi javiti kad točno dolaziš da te dočekam. Može?

-Može.

Ostavila sam mobitel kraj sebe i sjela na krevet. Što je ovo sad bilo? Jesam li ja sanjala? Jesam ja normalna? Jesam ja njemu obećala da ću doći u Zagreb. Isuse, Bože! Što ću sad? Otišla sam u kuhinju, čestitala mami Novu godinu, sjela, rekla joj da idem u Zagreb i začepila uši rukama. Po facama koje je pravila i po onome što sam mogla pročitati s usana, nije baš bila sretna. Malo smo raspravljali, pa je onda došao tata, pa smo onda opet raspravljali, ali sve u svemu dobro sam prošla. Moram priznati da je u prilog mojoj obrani uvelike išlo to što se radi o najpopularnijem nogometašu u zemlji. Sjedili su nasuprot mene.

-Meni se ne sviđa što stalno nekamo putuješ - rekla je mama.

-Ima pravo - pridružio joj se tata.

-Objection! - podigla sam ruku - pa što da radim kad je dečko iz Splita. A Zagreb je nekako na putu, najzgodnije je da se tamo nađemo.

-Pa dokle će to tako'

-Ne znam mama, otkuda znam, ne planiram ništa. Nije pošteno da sve prekinem prije nego što je počelo samo zato što stanujemo na suprotnim krajevima Hrvatske. Ako shvatim da ne ide, onda ću odustati. Ali, ne mogu shvatiti ako ne odem...

-Dobro, dobro, dobro - prekinula me mama.

-Reci mu da nabavi karte za reprezentaciju u trećem mjesecu - rekao mi je tata.

-U trećem mjesecu? Dobro nisi tražio za na godinu - rekla mu je mama.

-Samo ti njemu reci, za čas će to proći.

-Nema frke.