-Šta?
-Pola godine nisi čula za njega, a sada u pola sata. dva puta. To je neki znak.
-Stvarno je čudno, priznajem.
-Nazovi ga.
-Kako ću, nemam hrabrosti. A ako ode u Italiju, gotovo je.
-Ovo ti je Nika pružena još jedna prilika, nemoj je propustiti.
-Znaš da sam ja stručnjak za to. Ne znam , vidjet ću. A šta Fićo nije mene nazvao.
-Nije znao treba li ti to reći ili ne.
-Baš, nisam ni ja sigurna.
Cijelo vrijeme sam naravno o tome razmišljala. To je stvarno slučajnost, prvo njegov doktor, pa Fićo. Ili je to ipak sudbina?Bog j svoje napravio, sad bih ja trebala uzeti stvar u svoje ruke. A ruke su mi bile tako nesigurne.
Nazvala sam Fiću.
-Sve mi polako ispričaj, nemoj ništa izostaviti.
Ponovio je sve što je Ana rekla.
-I šta je još rekao?
-Ništa više.
-'Ko je bio s njim?
-Nitko, sam.
-Niste valjda bili u istoj trgovini s garderobom?
-Da kupujem istu garderobu k'o on? Daj nemoj me vrijeđati. Tehniku smo gledali.
-Kakvu je facu napravio kad je pitao za mene?
-Onakvu kao kad ti se nešto gadi.
-Marš.
-Kakva ti pitanja postavljaš, kakvu facu, šta ja znam. Nije promijenio facu kad je pitao za tebe,
-Tako - razočarano sam uzdahnula. Koliko ostaje u Zagrebu?
-Nemam pojma, nisam ga pitao.
-Kad ti dolaziš?
-Za par dana, doći ćemo ja i Višnja zajedno.
-Višnja i ja, nemaš pojma.
Došao je i Badnjak. Nisam skupila hrabrosti nazvati Marina. Da manje razmišljam pomogla mi je ova gužva i strka oko priprema za Božić. Kupovina, spremanje, ukrašavanje kuće. Uživala sam
u tome kao malo dijete. Večeras ćemo okititi bor. Braća i ja zajedno, kao kad smo bili djeca. Uvijek kad je post ja sam užasno gladna.
-Tako malu žrtvu ne možeš podnijeti, a kako je...
-Dobro , dobro, znam.
Sad bi mama počela biblijske priče.
-Nisam rekla da ću jesti, samo da mi se jede.
Nikad nije otkrila kako smo Fićo i ja kad smo bili mali na Badnjak prokrijumčarili kolače i u svom skrovištu ih pojeli.
Crkva je bila puna. Kao i uvijek za polnoćku, Tako je svečano, obožavam božićne pjesme.
-Ovo je velika noć - rekao je župnik između ostalog - noć u kojoj se rodio onaj koji nam donosi radost i mir. Donesite i vi nekome radost noćas. Zaboravite ružne stvari, oprostite, zaželite sretan Božić.
Ja sam znala kome trebam čestitati. Čvrsto sam odlučila da ću to noćas napraviti. Nazvat ću ga, ili barem poslati poruku. Pola sata poslije mise prošlo je u čestitanju. Jedva sam čekala da uđem u kafić. Nestrpljivo sam izvadila mobitel. Dobila sam već nekoliko poruka.
Isuse, jedna je bila od Marina.
"Znam da ti ova noć puno znači. I ti meni puno značiš. Sretan ti Božić."
Nisam mogla zaustaviti suze, ne znam jesu li bile od tuge ili radosti.
-Šta je? - pitala me zabrinuto Branka.
Samo sam joj dodala mobitel.
-Ajme, kako je drag, vidiš kako te se sjetio. Ajde, odgovori mu.
"Tvoja čestitka mi je najbolji božićni dar. Sretan Božić, Veronika."
Bila sam presretna. Kako je čovjeku nekad potrebno tako malo da bude sretan. On još uvijek misli na mene. Sutra ću razmišljati što dalje, noćas slavim. U tom trenutku ugledala sam Fiću kako ulazi.
-On definitivno nije normalan - rekla je Ana kroz smijeh.
Fićo je bio u odijelo Djeda božićnjaka, što ne bi bilo ništa čudno da to odijelo nije bilo žuto-bijelo, a ne crveno-bijelo.
-Šta je? - pitao je kad nam se približio - zašto mora biti crveno, mislim je l' postoji neki zakon?
-Pa di si uopće to nabavio? - pitala ga je Maja.
-Sašila mi jedna poznanica u Zagrebu, ona se isto slaže s tim da treba unijeti promjene u neke stvari.
-Odlično - rekla sam - našao si srodnu dušu.
Šutio je, ali se nekako čudno nasmiješio.
-Ej Fićo - dozvala sam ga bliže sebi.
-Marin mi je poslao poruku.
-A je, dobro je.
-Znam da te to baš ne zanima, ali mogao si se malo više oduševiti, zbog mene.
-Ma znao sam ja da će ti poslati poruku.
-Naravno, ti sve znaš.
-Ne, stvarno, rekao mi je.
-'Ko ti je rekao?
-On mi je rekao.
-'Ko?
-Marin Bulić.
-Ubit ću te! Šta ti je rekao? Kad ti je rekao?
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.