NE MOGU VJEROVATI /31/

Čim sam se probudila, potražila sam mobitel. Nije bilo nikakve poruke. Ležala sam i buljila u poster na zidu. Ja sam si malo previše umislila. Tko zna s kim je on sinoć bio. Tko zna kome priča iste priče. Sigurno je sjedio s nekom, recimo umjetnom plavušom u nekom finom baru s ogromnim udobnim crvenim foteljama. Onako zavaljeni svatko u svoju fotelju izmjenjivali su nježne poglede i dodirivali si ispružene ruke. Gdje si bio ove dvije večeri, nisi se javio, upitala ga je. Ma nigdje posebno, imao sam nekih obaveza...

Kako sam mogla biti tako naivna!?

U sobu je uletjela mama.

-Dobro jutro.

Bacila mi je novine na krevet.

-Šta je to?

-Prolistaj, pa ćeš vidjeti.

-Ne da mi se.

-Šta ti se ne da? A znala si se smješkati tamo.

Isuse Bože, pa to su slike s naše večere. Zgrabila sam novine.

-Super ste ispali.

-On je, ali ja, katastrofa.

-Izmišljaš, baš ste zgodni.

Pogledala sam onu sliku na kojoj me zagrlio. Sjetila sam se osjećaja, njegove ruke. Izgledamo baš raspoloženo i sretno. I bila sam sretna do sinoć. Sad sam ljuta.
U tekstu je otprilike pisalo kako su usrećili jednu Slavonku upoznavši je s omiljenim igračem, bla, bla, bla. Nemate vi pojma šta ste napravili. Zbog vas sam ja sada očajna. Najradije ne bih ni izlazila iz kreveta. Da mi netko hoće donijeti kavu u krevet, definitivno ne bih ustajala.
Što će reći plavuša kad vidi, ako vidi novine?
Nek zna i ona kako je to kad te lažu. U tom trenutku zazvonio mi je mobitel. Skočila sam kao luda. Ali bila je to samo Maja.

-Molim?

-Jesi vidjela novine? Kako dobro izgledate zajedno. Vi ste se već i onda grlili?

-Daj molim te, prestani.

-Šta je sad?

-Poslala sam mu sinoć poruku i nije mi vratio.

-Pa šta? Šta je to sad tako tragično. Tko zna di je bio, šta je radio, pa nije mogao odgovoriti.

-U tome i je štos. Di je bio i šta je radio u ponoć?

-Možda spavao. Dobro, šta je tebi? Oprosti, ali nemaš se prava tako ponašati, onda bolje da odmah sve prekineš.

-I hoću.

-Ne kužim te. Nazovi me kad se opametiš. 'Ajd Bog!

-Ustaj se i idi u trgovinu - viknula je mama.

-Ne pada mi na pamet. Svi će me ispitivati.

-E gospođice, kad ti je bilo tako lijepo, sad trpi komentare.

Mrzila sam je jer je bila u pravu. Mrzim kad moram priznati da je netko u pravu, ustvari kad ja nisam u pravu.

Molila sam Boga da ne sretnem puno ljudi. Ali naravno da jesam. Komentari su bili podnošljivi. Taman sam mislila kako sam dobro prošla kad sam ugledala onu dosadnu iz crkve.

-Veronika, postala si popularna.

-Ja sam mislila da vi ne čitate takve novine.

-Ne čitam, ali čula sam da si ti u njima, pa sam morala pogledati.

-Super.

-Vidi se da ste se dobro proveli.

Očito je očekivala da ću joj u detalje sve ispričati.

-Jesmo. Žurim se, vidimo se.

-Ne ideš u Zagreb opet se naći s njim? - bila je uporna.

-Ne idem u Zagreb uopće.

Ušla sam brzo u auto i zatvorila vrata. Kod kuće sam samo ostavila kupljene stvari i otišla do Fiće.

-Di je? - pitala sam njegovu mamu koja je nešto radila u dvorištu.

-Spava, idi ga probudi, treba mi nešto pomoći.

Ušla sam u Fićinu sobu. To trebate vidjeti. On čuva svoje igračke. Bar da ih složi, nego one stoje kao da se sad prestao igrati, a ne prije deset godina. Na zidu su visjele slike raznih strip junaka. Ali legendarna slika kojoj sam se svaki put smijala bila je Fićina iz prvog razreda osnovne. U pozadini zemljopisna karta, Fićo sa smiješnom frizurom, glave nagnute u lijevu stranu, ruku prekriženih preko početnice. Morala sam se ponovo nasmijati. Mislim da sada nije ni malo ozbiljniji. Pogledala sam ga. Spavao je dubokim snom. Sjela sam pored njega na krevet. Otvorio je oči.

-Jesi ti normalna? Di si kulturu ostavila?

-'Ajde, budi se.

-Kol'ko je sati?

-Sad će deset.

-Kad? Za dva sata? Kakva si djevojka kad se uvlačiš frajerima u krevet?

-Fićo, pa nisi ti frajer.

-Nego?

-Fićo.

-Znaš kolike bi bile sretne da su sada na tvojem mjestu.

Smijali smo se. On me bar uvijek znao nasmijati.

-Ej, ne idemo u Zagreb. Mislim, ja ne idem.

-Zašto sad to?

-Tako.

-Šta je bilo?

-Naljutila sam se i ne želim.

-Ispričaj mi sve. Pazi, ništa ne izostavljaj! Ono što ti se čini nevažnim može biti ključno za rješenje slučaja.

-Poslala sam mu sinoć poruku i nije mi vratio.

-U, bit će jako teško. Šta je tebi ustvari? - uozbiljio se Fićo.

-Šta, šta mi je?

-Preispitaj ti malo sebe kako se ponašaš. Ne možeš nikako znati zašto ti nije odgovorio.

Kad saznaš razlog, onda se imaš pravo ljutiti. Molim te dosta priče o tebi.

-Imaš pravo. Čekat ću da saznam šta je bilo.

-Sad idi, moram još malo odspavati.

-Ne možeš. Mama ti je rekla da joj moraš nešto pomoći.

-Koja je ovo tortura.

-Bog Fićo, vidimo se.

Sad sam se već bolje osjećala. Odlučila sam više ne razmišljati o Marinu. Nije mi uspjelo jer su me kod kuće čekala braća s novinama u ruci.

-Evo sretne Slavonke - viknuo je Ivan čim sam se pojavila na vratima.

-Ej,daj nemojte me sad zezati, nisam raspoložena.

-Ovdje si na slikama baš raspoložena - rekao je Blaž.

-Možeš misliti.

-Kaže mama da ideš u Zagreb. Daj Nika, reci šta se to događa s tobom i Bulićem.

-Ništa se ne događa. Ozbiljno. Mislim da smo se taj tren svidjeli jedno drugom, ali sada je već druga priča. Ništa od toga.

-Šta je sa Zagrebom? - pitao je Ivan.

-Igraju sa Zagrebom. On dolazi u petak i pitao me mogu li doći. Rekla sam mu da ću mu javiti. I kad sam sve dogovorila, sinoć sam mu poslala poruku, a on mi uopće nije odgovorio. I tako, ne idem.

-Pa tek je srijeda, javit će ti se.

-Ne mora više.

-Zamisli princeze - rugao se Blaž - ako nije isti tren, ne valja. To je tipično za tebe. Ne ide to tako.

-Daj šta sad ti pametuješ. Dosadan si.

-Dobro, baš me briga.

-Dobro. Ima li šta za jest?