NE MOGU VJEROVATI /34/

-Pa ne baš, ali evo gdje god sam se s tobom sastajala do sada je išao. On izgleda malo čudno, ali je ustvari super dečko. Jako je zabavan, s njim nikad nije dosadno. I jako je dobar prijatelj. Ti si sam došao?

-Jesam, avionom. Mora sam sredit neke papire, a ekipa dolazi sutra.

-Gdje si smješten?

-U hotelu Palace, tu smo uglavnom kad dođemo u Zagreb. Di si ti?

-Ja sam kod Višnje, prijateljice koja studira ovdje.

Bio je ovo za sada informativni razgovor, još se nismo opustili ni on, ni ja.

-Prekrasan je ovaj park. Baš dobro da smo se ovdje našli.

-Razmišlja san di bi mogli i sitia san se ovoga. Nema gužve, nema puno ljudi.

Htjela sam ga pitati zašto mu je važno to što nema puno ljudi. Zato što bi želio biti sa mnom ili zato što ne bi volio da ga ljudi vide sa mnom, ali nisam mogla, bojala sam se odgovora.

-Kako ti je bilo u Splitu, sad kad je prošlo par dana?

-Odlično! Nisam se uopće tome nadala. Bila sam sretna što ću upoznati tebe i mislila sam bit će to jedna večera i to je to. Nisam ni sanjala da ću se družiti s tobom, ići na utakmicu. A šta si ti očekivao od večere?

-Kad su me nazvali iz tog časopisa, prvo san mislia da žele intervju i već san razmišlja kad iman vrimena, a kad su mi rekli o čemu se radi, poludia san. Di mene uvik nađu za takve gluposti. Pita san zašto baš ja, a oni su rekli kako im je stiglo jako puno pisama sa zahtjevom da upoznaju mene. Smišlja san kako bi se izvuka, al nisan uspia. Onda san pomislia, začas ću pojist tu večeru i nekako se izvuć. Par puta san ima nešto slično, isto tako neko upoznavanje s obožavateljima. Jedan je mali bia toliko dosadan, nije prestaja pričat, a jedna mala je cilo vrime šutila i buljila u mene. Ko ja bi triba nešto reći, šta da ja pričan s njom. Za poludit.

Ja sam se samo smijala.

-I šta si mislio, hoće ova šutjeti ili pričati.

-Ma da, nisan zna ni kolko godina imaš, ni ništa. Oni te bace i ti se snalazi. Kad san to ispriča na treningu, cilo su me vrime zezali na taj račun.

-Sad ti moram reći kako je Fićo čuo razgovor tebe i tvojih prijatelja prije večere i došao mi reći. Poludjela sam.

-Šta stvarno, ajme koja sramota. Pa dobro si onda glumila.

Naravno da mu neću sve ispričati.

-Nisam glumila, samo sam bila pristojna.

-Isuse, ti si onda znala da sa ja to mislia na brzinu prekinut?

-Jesam.

-Grozno, ali kad san te upozna, predomislia san se.

-Zašto?

-Ne znan, osjeća san se jako dobro od početka, nekako opušteno. Ti si se ponašala ka da se znamo cili život, nekako jednostavno.

-Da, i ja sam se dobro osjećala, s obzirom da sam ja očekivala veliku uobraženu zvijezdu koja me se želi što prije riješiti.

-Znaš, dugo nisan upozna nekog tako zanimljivog - uhvatio me za ruke.

Gledali smo se u oči.

Bože, mislila sam da ovo postoji samo u bajkama...i živjeli su dugo i sretno.

Privukao me k sebi i poljubio. Bio je to dug i nježan poljubac. Poljubac pun pitanja. Sramežljiv poljubac. Iskren poljubac. Najljepši poljubac u mom životu. Usne su mu baš onog okusa koji nosim još iz Splita, a njegov miris me isti čas omamio.

-Je l' pametno to što radimo?

Moja glupa savjest se morala probuditi. Da bar postoje nekakve tipke kojima bismo mogli u svojoj glavi isključiti nešto što u tom trenutku nije potrebno ili smeta. Ja bih naravno sad isključila savjest.

-Pa niko nije umra od jednog poljupca.

-Znaš ti šta sam ja mislila.

-Ajmo pustit da sve ide, pa kako bude. Ne bi volia pokvarit ove trenutke ozbiljnim pričama.

-Ne bi ni ja, a isto ne bi pustila da sve ide, jer imam osjećaj da ću ja patiti.

-Ma daj, uživat ćemo dok smo zajedno.

Ponovo me poljubio. Bilo je isto dobro kao i prvi put. Možda čak i bolje. Rukom mi je prošao kroz kosu i nježno dirao vrat. Uživala sam u svakom dodiru.

-Imaš tako nježnu kožu - šapnuo je.

Već sam htjela reći nešto poput; ma daj nemam, ali sam se u zadnji tren spriječila. Samo sam zadovoljno uzdahnula.

Onda mi je stavio glavu u krilo i legao na klupu. Pričali smo o svemu i svačemu i smijali se. Mazila sam mu lice prstima i prolazila kroz gustu crnu kosu. On je ljubio moje ruke i prste, svaki posebno. Uživali smo u poljupcima i nježnostima. Osjećala sam se kao u drugom srednje. Tako smo sigurno i izgledali. Kao dvoje klinaca koji su se tek zaljubili. Ma, uopće mi nije važno kako izgledamo. Važno je da samo da tu i da sam s njim. Znala sam da i on uživa u toj igri. Nije mogao tako glumiti.

-Šta ti je bilo? - pitala sam dodirujući mu ožiljak s desne strane čela.

-Ma ništa - kratko i ozbiljno je odgovorio -to je ditinjstva.

Skužila sam da opet ne želi pričati o sebi. Nisam htjela više ništa reći, ali žao mi je da nema povjerenja u mene. Tako je bar izgledalo.

A vani je bio mrak. Pogledala sam na sat.

-Već je deset sati.

Da mi je netko rekao da ću dva sata sjediti na istoj klupi, naravno da mu ne bih vjerovala. Ova dva sata su mi užasno brzo prošla.

-Pa nećemo tu sidit cilu noć - Marin se ustao - idemo negdi šetat.

Zagrlili smo se i krenuli kroz park.

-Može malo asocijacija?

-Čega?

-Igra asocijacija.

-Ti se igraš?

-Da. Ti ne?

-Pa...ne.

-Trebao bi, preozbiljan si.

-Dobro, ajde. Kako se to igra?

-Ja kažem jednu riječ, a ti moraš reći prvo na što te ta riječ asocira. Bez puno razmišljanja i potpitanja.

-Može, ajde - smijao se.

-Drvo - rekla sam.

-Mislin, drvo, kakvo drvo?

-Nemoj ti meni kakvo drvo, nema razmišljanja, moraš reći šta ti prvo padne na pamet. U tome i je štos, sigurno ne mislimo na isto.

-Dobro.