NE MOGU VJEROVATI /33/

Znam da sam im išla na živce sa svojim ponašanjem, ali baš me briga. Važno je bilo samo to da ću za dva dana opet vidjeti Marina. Otuširala sam se i legla rano spavati. Ali od uzbuđenja nikako ne mogu zaspati. Počela sam razmišljati kako bi mogao izgledati naš susret u Zagrebu. Bilo je tu svakakvih verzija. Od pretjerano romantične do one divlje strastvene. Moram priznati da imam užasnu tremu. Još uvijek ne mogu vjerovati da mi se sve ovo događa. Kad sam išla u Split, sve je bilo drukčije, a sada...Jedva sam čekala petak.

Maja, Filip i ja stajali smo na peronu i čekali da se vlak zaustavi. Smijali smo se cijelim putem. Tih dva i pol sata su stvarno brzo prošla. Višnja nas je čekala na kolodvoru. Stajala je naslonjena na stup u svom prepoznatljivom stilu. Uvijek u trapericama i nekakvoj običnoj majici. Crna ravna kosa padala joj je ispod kape na ramena. Kako izgleda, nije joj bilo baš važno. Slagala se s onim da odijelo ne čini čovjeka, te da je važniji onaj unutarnji izgled. To ste već i vi mogli primijetiti. Ja se slažem s tim, ali isto mislim da je vanjski dojam bitan.

-Kako ste putovali? - upitala je dok smo se pozdravljali.

-Super - rekla je Maja - s ženom koja ništa ne čuje.

-Sa ženom - rekla je Višnja.

-Šta? - upitala je Maja.

-Ne s ženom, nego sa že...

-Dosta! - prekinula ju je Maja - ako ikako možeš u ova dva dana, poštedi nas pravopisa i gramatike.

Fićo je otišao u svoj stan, a mi smo krenuli tramvajem do Višnje.

-Kakav je tebi plan večeras?

-Idem van u osam. Jučer sam se čula s Marinom i dogovorili smo se da ćemo se naći oko osam u parku Zrinjevac.

Do sad sam se sa svima u Zagrebu nalazila ispod sata na trgu, ali to je ovaj put bilo "prejavno" mjesto.

-Dobro, nemamo onda baš puno vremena. Jeste gladne?

-Naravno da jesmo, šta pitaš. - rekla je Maja.

Nisam bila ni gladna ni žedna. Ja sam samo čekala osam sati. Krenuli smo iz Višnjinog stana oko sedam i petnaest. Obukla sam se sportski: traperice, jednostavnu bijelu majicu i balerinke.

Htjela sam ustvari obući jednu otkačenu suknju, ali sam se jučer tako udarila ispod koljena da mi je sve bilo plavo. A suknja je dosezala taman do šljive. Užas jedan. Takve sam ja sreće ili nesreće.

-E sad ćeš sići - rekla mi je Višnja kad se približila tramvajska stanica kod Zrinjevca - sve smo se dogovorile.

-Sretno - rekla je Maja.

Poljubila sam obje i sišla.

Ušla sam u park i krenula prema paviljonu. Bila sam tako uzbuđena. I onda sam ga ugledala.

Isti tren sam osjetila kako mi se dlanovi znoje, a koljena klecaju. O svom srcu ne moram ni govoriti. Nisam bila sigurna da ću se moći pomaknuti. Jeste kad osjetili kako vam se u želucu nešto čudno događa? Kao da puno leptirića u njemu izvodi nekakvu plesnu koreografiju. Krenula sam nesigurnim koracima. Stajao je s ružom u ruci i gledao na drugu stranu. Stala sam otprilike dvadesetak metara od njega. Bože, kako je zgodan, ne mogu vjerovati da čeka baš mene. Zamislite da sad s druge strane dotrči neka druga cura i baci mu se u zagrljaj.

Ubila bih se. Mislim, ne tu, odmah. Nastavila bih hodati. Onako, kao baš se obožavam šetati sama oko osam sati kroz park. Tako to radim svako večer. A onda kad bih se izgubila iz njihovog vidokruga, onda bih se ubila.

Daj Nika, prestani. Ti nemaš o nečem pametnijem razmišljati?

Oprostite, to je sve od uzbuđenja.

Poslije par sekundi se okrenuo i ugledao me. Krenuo je s osmijehom prema meni. Krenula sam i ja. Hodali smo sve brže i onda naglo stali jedno ispred drugoga. Gledali smo se nekoliko trenutaka i onda se bez riječi jako, jako zagrlili. Riječi nisu bile potrebne. Zagrlio me snažno, a opet nježno. Osjećala sam se tako sigurno i sretno naslonjena na njegovo rame.
Ovo su definitivno rečenice iz nekakvog ljubića.

-Oprosti, ovo je za tebe - pružio mi je crvenu ružu.

-Hvala ti, prekrasna je.

-I ti si.

-Ma nisam.

-Jesi Veronika.

-Ma daj...

Dobro, šta ja sad izvodim? Pokušavam čovjeka ubijediti kako nisam nikakva? Ili tražim da mi više puta ponovi kako sam prekrasna.

-Hoćemo sjesti? - prekinula sam raspravu o prekrasnoj meni.

-Može.

Sjeli smo na jednu klupu.

-Kako si Veronika?

-Super sam. A ti?

-Isto. Baš mi je drago da si uspila doć. Kako si došla?

-Vlakom, s Filipom i Majom, prijateljicom.

-Taj Filip svugdi ide s tobon?