NE MOGU VJEROVATI /52/

Luka mi se stvarno svidio, ali koliko god se trudila, nisam mogla započeti s njim ništa više od prijateljstva. Ni ljeto, ni , ni luda zabava nisu mi bili dovoljni da se opustim, zaboravim na Marina i upustim se u avanturu s tim prekrasnim dečkom.

-Vidjet ćemo se valjda još? - rekao mi je Luka na rastanku - javi se kad dođeš u Zagreb.

-Hoću - nasmiješila sam se, a znala sam da neću.

Od jeseni sam se posvetila knjizi i fakultetu. Položila sam dva ispita i upisala četvrtu godinu. To me stvarno veselilo.

A sad je prosinac. Sve je tako bijelo i čisto. Cijela Slavonija je pod snijegom. Vani je užasno hladno. Nisam baš ljubitelj zimskih radosti, pa ne izlazim van ako baš ne moram. Iako do Božića ima dva tjedna, predbožićno raspoloženje je odavno prisutno. To i mene obuzme. Obožavam vrijeme adventa i mise u ranu zoru. I jutros sam išla. Iz toplog kreveta u hladnu crkvu. Brrr.

Dogovorila sam se s Anom da idemo u grad. Moram već početi kupovati poklone za Božić, to je isto jedan od rituala koji obožavam. Kao i onaj kad otvaram one koje ja dobijem.

-Mama, idemo mi - viknula sam joj kad smo polazile.

-Dobro, pazite se.

Znale smo već gdje što trebamo i odmah se bacile na šoping.

-Ja više ne mogu - poslije otprilike dva sata rekla je Ana.

-Ja se i nisam baš umorila, ali dosta nam je za danas, idemo na kavu.

Dok smo prolazili do slobodnog stola, za jednim sam vidjela jednog tatinog prijatelja doktora. Bio je u društvu nekoliko muškaraca.

-Dobar dan - zastala sam da ga pozdravim.

-Bog Veronika, kako si?

-Super, kupujem poklone za ispod bora. A vi?

-Evo imam neke goste, pa smo došli na piće.

-Ja mislim da znam mladu damu - rekao je jedan od njih.

Kad sam ga pogledala skužila sam da je to Marinov doktor iz ekipe, upoznali smo se pred hotelom kad sam došla po Marina.

-Ti si Marinova prijateljica - obratio mi se.

-A vi ste njegov doktor, sjećam se - pružila sam mu ruku- Kako je Marin, nismo se dugo čuli?

-Odlično je, kao i uvijek.

-Drago mi je, pozdravite ga.

-'Ko je to? - upitala me Ana čim smo sjele.

-Doktor iz Hajduka, kad sam otišla po Marina u hotel, upoznali smo se. Prepoznao me.

-Šta si se zamislila?

-Podsjetio me na nešto zaboravljeno.

-Zaboravljeno?

-Naravno da nije.

-Zašto mu to ne kažeš?

-Ma daj Ana, molim te. 'Ko zna di je čovjek, kakav život živi i s kim.

-Pa ako te volio, a svi znamo da je, zašto misliš da je on tebe zaboravio. Možda cijelo vrijeme misli o tebi.

-Misliš?

-Da!

-Ne mogu ja to, previše je vremena prošlo.

-Da mi je vidjeti kako će on reagirati kad mu doktor kaže da si ga pozdravila.

-I meni isto, baš bi volila.

Sjedile smo i planirale kad ćemo ponovo u kupnju. Ani je zazvonio mobitel.

-Fićo - rekla je kad ga je izvadila iz torbe.

-Di si? - javila se.

-Nika i ja u gradu, pijemo kavu.

-Da. Slušam.

I uglavnom je slušala, samo bi povremeno izrekla neku kratku riječ.

-Šta on priča? - pitala sam , išlo mi je već na živce njeno klimanje.

-Ispričat ću ti, šuti.

Poslije nekoliko minuta privodili su razgovor kraju.

-Pozdravi ga - rekla sam.

-Evo pozdravlja te Nika, ajde idimo se. Ćao.

-Kakav on slučaj rješava?

-Samo da znaš.

-Što je bilo?

Odgovoru se nikako nisam nadala.

-Sreo je Marina u gradu i pričao s njim.

Osjetila sam kako me prolaze trnci.

-Molim!?

-Bio je jutros u gradu i u jednoj trgovini sreo Marina. Pozdravili su se, on ga je pitao kako je u selu, gdje si ti, kako si...

-Šta je on rekao'

-Da si našla dečka.

-Šta?

-Šalim se. Rekao je da si dobro, malo u Osijeku, malo kod kuće. rekao je da te pozdravi.

-Šta mu je još rekao?

-Fićo ga je pitao šta ima kod njega. Kaže da je došao u Zagreb na neki razgovor. Dobio je ponudu od jednog kluba iz Italije.

-Molim!?

-Da. Sad pregovara s njima. I ništa više. Rekao je da nas sve puno pozdravi. Fićo ga je pitao kad će opet kod nas. Rekao je da mu nije usput i da nema vremena.

Sad se osjećam užasno. Pozdravio me onako obično kao i sve druge.

A što si drugo očekivala?