-Ti ne želiš?
-Naravno da želin, želin sve s tobon. Rekla si sinoć...
-Znam šta sam rekla, potpuno sam svjesna svega, a i toga da mi je lijepo s tobom i da to zaista želim.
Sad ste me i vi sigurno htjeli podsjetiti na ono što sam vam sinoć rekla. Pa dobro, ipak je prošao još jedan dan.
Zagrlio me i poljubio. Otrčali smo do sobe.
-Stani - zaustavio me na vratima.
-Zašto?
Podigao me i prenio preko praga.
Nježno me spustio na krevet...
Znam da biste sad voljeli vidjeti što se događa unutra, ali žao mi je moramo zatvoriti vrata.
A ostalo ću prepustiti vašoj bludnoj mašti.
Ma, ispričat ću vam poslije.
Već je dva sata i vozimo se prema gradu. Ono što se dogodilo u sobi bilo je nešto prekrasno, nešto što se može doživjeti samo s osobom koju stvarno voliš. Dokazano, zavoljet možeš i za dva dana. A dobro, nije baš dokazano jer ja njega već godinama volim, ali sigurna sam i da nisam nikad prije čula za njega, isto bih ga zavoljela. Sigurna? Ma nisam, Ma nema veze.
Bili smo presretni. Bojala sam se da ću poslije imati grižnju savjesti ili nekakav osjećaj krivnje, ali sada znam da se nikada neću pokajati što god se s nama dogodilo.
-Da mi je neko priča da će mi se dogoditi ovo u životu, ne bi mu virova.
Oboje smo se čudili čudnoj sudbini koja nas je na tako neobičan način povezala i ljubavi koja je obostrano odjednom planula.
-Di si ti dosad bila?
-U svom malom selu, čekala tebe.
Smijao se, a u njegovim sam očima vidjela iskrenu sreću.
I evo nas pred zgradom, sjedimo u autu i šutimo. Ja sam prva prekinula šutnju.
-Ja ne bi' išla.
-Ni ja, al moran.
Pokrila sam lice rukama.
-Daj nemoj tako. Nećemo se rastati tužni. Dogovorili smo se da ćemo se uskoro vidit u Slavoniji.
-Nisam tužna.
Opraštali smo se poljupcem bar deset puta, I konačno sam izišla iz auta.
-I pazi kako igraš!
-O.K., čujemo se.
Stajala sam vani sve dok se auto nije izgubio iz vida. Tek sam onda pozvonila Višnji.
-Lozinka - Fićin glas se derao iz zvučnika.
-Otvaraj i šuti!
Njih dvije čekale su više moju priču, nego mene. Stala sam ispred njih.
-I jesmo.
-Molim!? - viknula je Višnja.
-Isuse, Bože - počela je Maja - šta ti misliš da bi ja s njim zato što je poznati nogometaš - citirala je moje riječi od noćas.
-Šta je vama? - vikao je Fićo iz sobe.
-Ništa! - u glas smo viknule.
-To je bilo noćas - odgovarala sam Maji - sad je drugo.
Sve sam im ispričala. Ipak su one moje prijateljice, vas ne poznam.
-Drago mi je da si tako sretna - rekla je Maja - ali nemoj nam molim te poslije kukati zbog toga.
-Neću. Obećala sam sama sebi da se neću kajati što god se dogodilo s nama. Kamo idemo večeras?
-Ja vas vodim na par dobrih mjesta - rekao je Fićo.
-Nemoj nas molim te voditi na mjesta gdje ti izlaziš, mogu ih zamisliti - rekla mu je Višnja.
-Stvarno Fićo, ne bi' ni ja - složila sam se s Višnjom.
-Dobro, baš me briga, ne znate što propuštate.
-Fićo ja bi išla, ali šta ću kad one neće. - rekla mu je Maja.
-Ići ćemo u grad, pa gdje stignemo. Može? - predložila sam.
Tako je i bilo. Izišli smo oko deset. Lutali po gradu. Oko ponoći smo tražili mjesto gdje bismo sjeli.
Kafići su bili prepuni. U dva smo ušli i odmah izišli, nije bilo mjesta. Kad smo došli pred sljedeći Rekla sam Fići da on sam ode provjeriti ima li mjesta, da bezveze ne ulazimo svi.
Ušao je i nije ga bilo.
-Ajmo, valjda ima mjesta dok ga nema - rekla je Maja.
Taman samo stali na vrata kad se pojavio Fićo.
-Nema mjesta, idemo.
Imao je neobično ozbiljnu facu za njega.
-Pa šta onda nisi odmah izišao, mi ko budale čekamo vani. - rekla mu je Maja.
-Ma, mislio sam da će se neki ustati - petljao je nešto nerazgovijetno.
Krenuli smo dalje. a onda su pored nas prošla dva dečka. Jedan je glasno komentirao: Ovi hajdukovci su totalno ludi. Stala sam i pogledala u Fiću. Spustio je glavu i šutio.
-Fićo 'ko je unutra?
-Nemam pojma, zašto?
-Fićo, ne znaš lagati. Je l' on unutra?
-Je.
-Isuse, Bože.
Okrenula sam se i krenula natrag prema ulazu.
-Daj nemoj, šta ćeš ti sada? - zaustavljao me Fićo.
-Ništa, idem ga pozdraviti - hladno sam odgovorila.
-Ma pusti ga, idemo mi - rekla je Višnja.
-Vi idite ako želite, ja idem unutra.
Znali su da se neću predomisliti i krenuli za mnom. Svijetla su bila prigušena, bilo je zadimljeno i bučno. Polako sam prolazila gledajući oko sebe. U jednom kutu sjedilo je malo veće društvo nogometaša i manekenki, vjerojatno. Ja i moje veselo društvo zaustavili smo se u blizini. Naručili smo piće i šutjeli.
-Daj mi cigaretu - rekla sam Maji.
-Pa ti ne pušiš.
-Kakve to sad ima veze, daj mi cigaretu.
Maja je bez komentara izvadila kutiju iz torbe. Zapalila sam cigaretu i nervozno pušila.
-Meni je ovo grozno - počela je Višnja.
-Šta misliš kako je meni?
Pogledala sam u Marina. Sjedio je i pričao nešto s jednim dečkom. To i ne bi bilo tako tragično da iza njega s rukama oko njegovog vrata i licem priljubljenim uz njegovo, nije stajala jedna od trenutno najpopularnijih djevojaka u zemlji. Andrea Ban. Pjevačica, glumica, voditeljica, manekenka, studentica. Jedna od onih znate, sposobnih za sve. Bez nje ni jedan događaj ne može proći. Pa ni ovaj.
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.