NE MOGU VJEROVATI /56/

-Pa kamo je on sad mogao? - gledao je Nikola oko sebe.

-To sliči njemu, idem ja vidjeti da nije izišao van - rekao je Ivan.

Kad je Ivan došao do vrata, Fićo se odnekuda pojavio.

-Nemoj mi samo reći da si ti to malo istražio i da je netko njemu nešto namjerno napravio - rekla sam mu kroz smijeh.

-Vidiš i to bi trebalo istražiti, ne znam kako mi je to promaklo. Ali sad imam nešto važnije za tebe. Dođi.

-Kamo?

-Ideš sa mnom.

-Kamo?

-Kod Marina.

-Kamo?

-Želiš li vidjeti Marina ili ne?

-Kako si to uspio, molim te?

-poslije ću ti ispričati, 'ajde sada, nemamo puno vremena. Potrčali smo prema liftu.

-Ajme, ne mogu vjerovati - bila sam jako uzbuđena - Fićo ti si stvarno legenda.

Fićo me vodio prema Marinovoj sobi. Vani je stajala sestra, časna sestra. Kako ju li je obrlatio.

-Dobro večer.

-Samo tiho i brzo - rekla je sestra i otvorila vrata.

U sobi je bio skoro mrak. Gorjelo je samo jedno prigušeno malo svjetlo. Krevet je bio na sredini sobe. Marin je ležao na leđima i spavao. Glava mu je bila nagnuta u desnu stranu. Lagano sam se približila. Izgledao je iscrpljeno i umorno, ali meni opet prekrasno. Gledala sam ga i nisam mogla kontrolirati suze. Tako sam sretna što ga ponovo vidim poslije toliko vremena, pa makar i u ovakvoj situaciji.
Isuse, kako ga volim. Bojala sam se da ga ne probudim.
Samo sam mu lagano dodirnula ruku i krenula prema vratima.
Nisam vam nikad ispričala kako su me te ruke mazile. Sjećate se onda kad sam vam ispred nosa zatvorila vrata? E da, tada su ove ruke prelazile preko cijelog mog tijela. Kad kažem cijelog, mislim stvarno cijelog. A ja sam uživala u svakom dodiru. I onom na vratu, i onom na grudima i onom...

-Veronika - tiho, jedva izgovarajući me odjednom pozvao.

-Nisam te valjda probudila - šaptala sam i došla ponovo do njega.

-Nisan ima snage otvorit oči, a odma san zna da si ti. Dali su mi nešta za spavanje,

-Onda se odmaraj, neću ti smetati.

Uhvatio me za ruku.

-Ne smetaš, ostani još malo. Otkud ti ovdje, kako su te pustili, bila si u Zagrebu?

-Polako, polako. U sobu su me pustili jer mi je Fićo to sredio, ne znam kako.

Marin se nasmijao.

-A u bolnicu sam došla od kuće, nisam bila u Zagrebu.

-Zbog mene si došla iz Slavonije?

-Naravno, uplašila sam se. Nisam mogla sjediti kod kuće. Morala sam se uvjeriti da je tebi dobro. Ivan me dovezao. Nikola i Fićo su došli s nama.

-Ne mogu virovat da si to napravila.

-Šta? - upitala sam.

-Došla tu samo zbog mene.

-Meni je to dovoljan razlog, zar me dosad nisi upoznao. Boli li te glava?

-Ma ništa ne osjetim. Dobro je sve prošlo.

-Znaš kako sam se uplašila.

-Ne mogu virovat, prva osoba koju san vidia kad san se probudia, ti. Da san zna i prija bi se onesvistia.

-Ma daj, najvažnije je da se sad odmoriš. idem ja - krenula sam,

-Nemoj - opet me uhvatio za ruku i zaustavio.

-Moram, sestra me pustila, a ne smije, ne bih voljela da ima problema zbog mene.

-Ja ću to sredit, ako bude problema, ne boj se.

Cijelo vrijeme je govorio, a nije mogao ni glavu podići.

-Sidi - rukom mi je pokazao na krevet kraj, kraj njega.

Sjela sam na rub kreveta kraj njega. Mogla bi ostati tako cijelu noć. Gledati ga i maziti.

-Opet nas dvoje u čudnoj situaciji - rekao je.

Uhvatila sam ga za ruku.

-Izgleda da mi ne možemo drugačije.

-Fala ti puno šta si došla, jako mi to znači. Jednom si me pitala je l' mi Bog nekad pomoga. Sad san siguran da je.

Vrata su se otvorila.

-Došli su ti roditelji - rekla je sestra.

Ustala sam se.

-Bog Marine, čuvaj se.

Ušli su njegovi mama i tata.

-Bog, fala ti.

Samo sam im se pristojno nasmiješila i otišla. Dok sam zatvarala vrata, čula sam kako ga tata pita tko sam ja. Prijateljica. to je odgovorio. Ne bojte se, neću ponovo analizirati naše odnose. Tko sam ja njemu, što je on meni, što bih ja voljela, bla, bla, bla. Zaista mi je najvažnije bilo da je on dobro.

-Hvala vam puno - rekla sam sestri kad sam izišla. Ne znate što ste mi napravili.

-Znam, Filip mi je ispričao.

Nisma znala što joj je ispričao, pa nisam komentirala.

-Hvala vam još jednom. Poljubila sam je u obraz i otrčala.

Njih trojica su me čekali dolje.

-Jesi sad dobro? - pitao me Ivan.

-Jesam. Sad mi je lakše. Uvjerila sam se da je dobro.

-Idemo sad spavati - rekao je Ivan.

-Sad mi ispričaj kako si uspio - pitala sam Fiću kad smo sjeli u auto.

-Ma, pala je na moj šarm.

-Mogla se samo sažaliti kad te vidjela - zezao ga je Nikola.

-Dobro da tebe nije vidjela, sigurno bi se uplašila - vratio mu je Fićo.

-Daj Fićo, reci mi - prekinula sam ih.

-Ustvari. moram priznati da se nisam morao puno truditi. Taman sam joj počeo objašnjavati, a ona me prekinula i pitala kako se zoveš, Kad sam joj rekao, rekla je da te zovem odmah, dok nitko još nije došao.

-Ne kužim kakve veze ima kako se zovem.

-Ona mu je dala nekakvu injekciju za smirenje, spavanje, što li, a on je počeo nešto govoriti. Ustvari jedino što je nekoliko puta spomenuo bilo je :Veronika.