NE MOGU VJEROVATI /58/

-Ne možeš.

-Otkud ti znaš šta ja mogu, šta ja ne mogu? - upitala sam ga.

-Ja znan šta ja mogu.

-Ti si se udario u glavu, tako da se tvoje baš ne računa.

-Kad ćemo se vidit? - ovo je zvučalo ozbiljno.

-Ne znam. Kad se ponovo onesvijestiš.

-Tako bi te sad zagrlia i izljubia.

-Gdje ćeš dočekati Novu?

-Nemam pojma, društvo mi je rezerviralo misto u jednon restoranu, al' ne ide mi se baš. A ti?

-Ja ću sa svojim društvom, ovdje.

-Imam ideju. Ja ću ostati u bolnici, ti dođi kod mene.

-Jak je to udarac bio.

-Najozbiljnije, naviše bi volia s tobon dočekati Novu.

-Dođi kod mene.

-Nažalost, ne mogu. Moji su tu, sutra idemo kući.

-A ne smiješ svojima reći za mene - tiho sam izgovorila.

-Odakle ti to - "kao" iznenađen je upitao.

-Nisam mislila ne smiješ, nego ne želiš.

Sad je razgovor prelazio u ozbiljni.

-Nije istina - rekao je.

-Istina je.

-Nije. Šta si ti rekla svojima?

-Ništa. Šta ću im reći?

-Šta onda meni prigovaraš.

-Imaš pravo. Nema veze, svejedno mi je.

Više mi je odgovarao onaj neozbiljni dio ovog dugog telefonskog razgovora.

-Kako ti može biti svejedno?

-Pa šta sad hoćeš?

-Svejedno ti je 'oš bit sa mnon ili ne? - nije odustajao.

-Naravno da nije, ali šta trebam, moliti te plakati? Pa imam i ja svoj ponos.

-Jel tebi jasno da mi se nikad do sad ni jedna žena nije za tako kratko vrime svidila. A tebe san zavolia za jednu večer.

-Meni nije jasno zašto se onda to bojiš reći pred drugima.

-Je l' to tebi važno, da drugi čuju?

-Naravno da nije. to sam ti već rekla. Ali ovako izgleda kao da nisam dovoljno dobra za ljude s kojima se ti družiš, kao da me se stidiš.

-Gluposti - djelovao je uzrujano.

-Nisu, ali nema veze - i ja sam se uzrujala.

-Dođi, čekat ćemo Novu u bolnici.

Nije se htio uzrujavati, znam, nisam ni ja. Opet je promijenio tijek razgovora. I bolje.

-Nazdravit ćemo infuzijom? - smijala sam se.

-Može - smijeh se čuo i s druge strane - ma nećemo uopće nazdravljat, samo ćemo se ljubit. Daj dođi.

-Znaš da ne mogu. Dođi ti kod mene.

-Da nije ovakva situacija, sigurno bi. Ali sad iz kluba očekuju da mirujen, a ne da putujen. 'Oćeš mi nešto obećat?

-Zavisi šta - bila sam znatiželjna.

-Nemoj mi više nikad to napravit - ozbiljno je rekao.

-Šta?

-To da ne razgovaraš sa mnon pola godine.

-Nadam se da neću imati razlog za to.

Bila sam sretna što mu to moram obećati.

-Zar ti nikad nije došlo da me nazoveš?

-Bar deset puta dnevno - priznala sam.

-Zašto onda nisi?

-Zašto ti mene nisi nikad nazvao? - pitala sam ne odgovorivši.

-Pa kako si me otpilila, nisan zna kako ćeš reagirat, mislia san da ne želiš, a nada san se da ćeš se ti predomisliti i nazvat me.

-Ja sam mislila...ma ne znam više šta sam mislila. Mislila sam da imaš svoj život, svoje društvo, svoju djevojku...

-Koju djevojku - prekinuo me - stalno pričaš o nekakvoj djevojci.

-Pa znam da je puno djevojaka zaljubljeno u tebe, da bi puno njih htjelo biti s tobom.

-To ne znači da bi ja tia biti s njima.

-Hoćeš reći da nisi imao djevojku svo ovo vrijeme?

-Nisan.

-Ne vjerujem. A Andrea Ban? - bila sam uporna.

-Kakva Andrea Ban, šta je tebi?

-Šta, šta je meni. Stalno ste negdje zajedno.

-Ma nije istina. Nemam nikakve veze s njon.

-Mislim da ona drukčije govori.

-Baš me briga šta ona govori. Jesi ti imala momka?

-Nisam.

-Zašto?

-Zato što mi se nitko nije svidio.

-E pa ni meni se niko nije svidia. Kako će mi se svidit neko kad mi se sviđaš ti. Zna san ja da ćemo se mi opet srest.

Moram priznati da mu nisam sto posto vjerovala.

-Misliš. suđeno nam je?

-Mislin.

-Ma da, baš - odgovorila sam ironično.

-Šta je?

-Ništa.

-Nisi mi obećala.

-Obećat ću ti da ću prije nego što bilo šta napravim prvo dobro razjasniti stvari.

-I to je već nešto.

-Sjetiš li se nekad Sljemena? - ispalila sam.

To sam ga htjela pitati cijelo vrijeme, ali nikako nisam mogla izabrati pravi trenutak.

-Kakvo je to pitanje? Naravno. Volia bi da smo Sljeme ponovili puno puta, i nadan se da oćemo. Oćemo?

-Mora baš biti na Sljemenu?

-Može bit bilo di, bit će dobro - smijao se - može i ovdi u bolnici. Kolko već pričamo, mogla si doći.

-Sad ti meni nešto obećaj, pa idemo spavati.

-Može.

-Obećaj mi da ćemo se čuti svaki dan, nemoj da ja iz novina moram saznati gdje si ti i šta radiš.

-Obećavan.

-Super, onda laku noć, lijepo spavaj.

-Laku noć, volin te Veronika.