-Pa dobro - počeo je tata - to je sam sat tako, prvi put, drugi put već neće biti tako.
Mislila sam ga pitati otkud mu to da će drugi put uopće biti, ali prešutjela sam, Marin isto.
-Ma nije to ništa, ljudi su stvarno simpatični. Svi koje san upozna su jednostavni i otvoreni, a nisu naporni i dosadni.
-Nisu naporni?
-Joj, znaš kakvih napornih ljudi ima, ovo je stvarno ništa. Imate lipu kuću.
-Hvala - rekla mu je mama.
-Ideš vidjeti moju sobu?
-Može.
Jedva sam čekala da zatvorim vrata sobe.
-Hvala ti - rekla sam ga gledajući ga u oči.
-Zašto? - upitao me zbunjeno.
-Što sve ovo tako dobro podnosiš.
-Šta ti je? Baš mi je dobro. zanimljivo mi je sve. Dok si ti tu, sve mi je super, Sve što ima veze s tobon mi je dobro.
-Nemoj se ljutiti, ali ja nisam promijenila mišljenje od sinoć.
-Da, znan, primjetia san i žaj mi je.
Šutjeli smo.
-Soba je pravi odraz tebe - zaključio je gledajući okolo.
-Kako?
-Neobična i posebna.
Tek tada je skužio svoje postere na zidu. Počeo se smijati.
-Šta je smiješno? To stoji već godinama tu.
-Ja bi volia imati tvoj poster kraj svog kreveta.
-Kad ja postanem slavna, poklonit ću ti jedan.
Sjeli smo na moj krevet.
-Ovo je moja najdraža igračka - bacila sam na njega plišanog medvjedića- Zove se Marin i spava sa mnom.
-Da mi je bit na njegovon mistu - rekao je "kao" u šali.
-Kad budeš sa mnom tako dugo kao on, možda i hoćeš.
-Smin te poljubit? - stavio je medvjedića ispred lica kao da on govori.
-Ne smiješ.
-Molin te - približavao mi se.
Sad je između naših lica stajao samo medvjedić Marin. Odmaknuo ga je i usne su nam se spojile u poljubac. Nisam mogla odoljeti. Isti tren sam zaboravila sve drugo.
-Veronika, volin te.
-I ja tebe.
Zagrlio me jako. Kako da to sad prekinem kad se nikad nisam osjećala tako dobro. Dođe mi da zaboravim svoj ponos, i njegove laži, i onu pjevačicu.
Probaj razmišljati o nečem drugom Nika.
Ne mogu.
Kako sad ne možeš? Pa to ti je uža specijalnost.
Moraš.
Znam.
-Pazi - vratila sam se u stvarnost - netko bi mogao naići.
-Učiš? - pitao me kad je vidio nekoliko bilježnica na mom krevetu.
-Ne, u te zapisujem svašta.
-Smin vidit?
-A ne, to tebi ne bi bilo zanimljivo.
Ni slučajno nije smio otvoriti te bilježnice, njegovo ime je bilo napisano na svakoj drugoj stranici.
Pokazala sam mu svoje albume. Od onih kad sam bila beba do najnovijih. Komentirali smo slike i smijali se.
-Ti stvarno jako lipo živiš - zaključio je.
Na jednoj od novijih fotografija stajala sam zagrljena s jednim dečkom, tada mojim dečkom.
-Je l' ti to momak? - pitao me.
-Bio je.
-Više nije?
-Ne, više nije. Zašto?
-Znaš ti zašto.
-Mislim da smo o tome sinoć pokušali razgovarati, ali nismo uspjeli. Vidiš kako je meni kad gledam tvoje slike po novinama. Uvijek s drugom curom. Ti se meni smiješ. Ja to jednostavno tako ne mogu. Sad je sve super, ovdje smo među mojima, ali čim iziđemo iz mog sela sve će biti drukčije. Ovdje nema nikog poznatog, nema novinara, nitko te ne može vidjeti sa mnom.
-To nije tako, znaš da nije.
-Nažalost Marine, tako je.
Šutio je, nije više pokušavao dokazati suprotno. Raspoloženje nam je palo. Šutjeli smo. On je ležao na boku, a ja sam sjedila njemu okrenuta leđima buljeći u prazno ispred sebe. Odjednom sam osjetila njegovu ruku na leđima. Istog trena sam zadrhtala. Zavukao je ruku ispod moje majice i mazio mi leđa. Prošli su me trnci, nisam mogla disati, a kamoli nešto reći. A trebala sam reći da prestane. Znao je to naravno i nastavio svojim prstima šetati po mojim leđima.
Razmišljaj o nečemu drugom.
Što bi mama rekla da zna što radiš u svojoj sobi? To je to! Ustala sam se,
-Oprosti - rekao je.
-Oprošteno - rekla sam i stala još uvijek okrenuta leđima.
Ustao se, stao iza mene i stavio mi ruke oko struka. Lice je prislonio na moje.
-Znan da ne misliš tako ka šta govoriš - šaptao je.
-To je najmanje važno. Ono što govorim je najbolje.
-Kako za koga.
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.