NE MOGU VJEROVATI /46/

-Nemoj me samo istuć danas u autu.

-E to ti ne mogu obećati. Evo, šta bi ti sad rekao za ovoga ispred, pa pješke bi brže išla. Obišla sam ga. Putem prema Vukovaru pričala sam mu o ratnim događanjima u selima kroz koje smo prolazili. Nažalost u gradu su još uvijek vidljivi tragovi rata. Obišli smo cijeli grad, sva ona mjesta koja svima zvuče poznato iz vremena kad su po njima svakodnevno padale tisuće granata. Otišli smo i na groblje hrvatskih branitelja.

-Kako je ovo tužno - rekao je dok smo šetali grobljem.

-Užasno, sve su to bili mladi ljudi.

Kad gledam ovo, shvatim kako su moji problemi smiješni. Zašto ne uživam u onome što mi se pruža u životu. Sad bih najradije zagrlila Marina i rekla mu da ga volim. Ali ne mogu se pomaknuti.

-Idemo sad na kavu.

Sjeli smo na terasu s koje se pružao pogled na ogroman i prekrasan Dunav. Dok smo se vozili, uglavnom smo pričali o gradu i ratu, nismo imali vremena ni razmišljati o našoj situaciji. Sad kad smo sjeli, znala sam da će se ta tema načeti.

-Fala ti za ovo, stvarno ne znam kad bi ima priliku ovako detaljno obići Vukovar.

-Ma nema na čemu.

-Lipo izgledaš Veronika - rekao je sa smješkom.

-Hvala , i ti - rekla sam i ja, ali bez smješka.

-Jesi još ljuta na mene?

-Nisam ni bila ljuta.

-Nego?

-Jesi ti mene uopće slušao?

-Jesan, želiš da budemo prijatelji.

-Očito me nisi dobro slušao. Ne želim, ali mi ništa drugo ne preostaje.

-Veronika, molin te...

-Molim ja tebe da više o tome ne pričamo. Sad se pripremi, idemo kod mene.

-Koliko nam triba do tamo?

-Malo više od pola sata.

-Dobro voziš - rekao mi je.

-Zar si sumnjao?

-Ne, naravno.

Smijali smo se. To je dobro. Ne smijem dopustiti da nam bilo što pokvari raspoloženje.
Užasno sam osjećala njegovu blizinu. Stalno sam bila kao u nekakvom grču. Pravila sam se da ne primjećujem da me stalno gleda. Isuse, Bože, sigurno gleda onu groznu stvar na mom licu. Da smo bar u Engleskoj, sjedio bi mi s druge strane.

-Šta me gledaš? - nisam mogla izdržati.

-Zar ne smin?

-To nije odgovor.

-Zaželia san te se, volin te gledati, lipa si mi.

-Dobro, dobro, dosta laskanja.

Dobro je, ne spominje bubuljicu.

A na radiju je onda Oliver zapjevao Moj galebe. Pogledala sam ga. Samo mi se zagonetno nasmiješio. Kako sam glupa! Trebala sam se praviti da ništa ne primjećujem i gledati ravno kuda vozim. Ovim jednim okretanjem glave ja sam njemu dala na znanje da se dobro sjećam našeg prvog poljupca. Da mi sve to užasno puno znači i da ga ustvari jako volim i da sva ona moja priča nema nikakvog smisla. Hvala Bogu, konačno smo stigli.

-Evo nas, dobro došao u moje selo.

-Kako ti znaš koje je tvoja kuća? Ovdje sve kuće isto izgledaju.

-Pa po broju - smijali smo se - ma to ti se čini, pogledaj malo bolje.

Nailazili smo na ljude koji su stajali vani.

-Šta ti sve njih znaš? - pitao me kad je vidio da ih pozdravljam.

-Naravno. Ali sad znaju da si ti sa mnom, moraš im i ti mahati.

Onda je i on mahao svima koje je vidio da stoje pred kućama. Bilo mu je smiješno i zabavno. Ugledala sam Aninog tatu pred njihovom kućom. Zaustavila sam auto, on je prišao. Otvorila sam prozor.

-Bog, evo nas.

-Neka, neka, drago mi je.

-Marine, ovo je tata moje prijateljice Ane.

Marin mu je pružio ruku.

-Dobro došao kod nas - rekao mu je Anin tata - drago mi je što si došao, nadam se da će ti se svidjeti kod nas na selu.

-Fala van, već mi se sviđa.

Vozili smo se dalje prema centru sela.

-Di sad idemo? - pitao me Marin

-Idemo u kafić, tamo nas čekaju moji prijatelji.

Parkirala sam auto u blizini kafića. Bilo je tamo dosta ljudi.

-Izvoli - rekla sam mu kad sam ugasila auto.

-Fala.

Izišli smo iz auta. Svi su gledali u nas.

-Bog svima - rekla sam - ovo je Marin.

Oni koji su bili bliže prišli su i rukovali se s njim, neki su mahnuli, neki glasno pozdravili, a Marin se pristojno smješkao i pozdravljao. Vjerojatno je na to već bio navikao. Fićo je stajao ispred kafića.

-Filip znaš - rekla sam mu.

-Da, Bog, kako si?

-Super. A ti? Kako ti se sviđa kod nas?

-Čuj, kako mu se sviđa, tek je došao, pitat ćemo ga poslije - rekla sam Fići.

-Daj, taman sam mislio biti fin i pristojan, ti me prekidaš.

-Svima je nama jasno da ti nisi takav, pa se ne moraš truditi.

Marin se smijao.

-Dobro, evo. Zao mi te stvarno.

-Zašto? - pitao ga je Marin kroz smijeh.

-Zato što si došao ovdje.

-Šta je tako strašno?

-Ništa, ništa.

-Daj Fićo, pusti čovjeka na miru. Mora upoznati i ljude sa sela.

Fićo je otvorio vrata kafića i ušao prvi. Kad je Marin stao na vrata iz kafića se prolomio ogroman pljesak uz pokoji vrisak. Stao je izneneđen. Nije znao šta da radi. Ušla sam i rukom im pokazala da se utišaju.

-Šta je, a meni nema pljeska?

-Ti i nisi neka faca - viknula je Maja.

-Da nije mene, Marin sad ne bi bio tu.

-Dobro Nika, ti si baš faca - rekao je Marko.

Bilo je tu stvarno puno ljudi. Marin se strpljivo rukovao sa svima.

-Ovo su moja braća, Ivan i Blaž.

-Drago mi je da san vas upozna, Veronika mi je pričala o vama.

-Ovo su moje najbolje prijateljice, Ana, Branka i Maja.

-Dobro nam došao - rekla mu je Branka u ime svih - stvarno smo sretni što si tu.

-Meni je drago da san upozna Veronikine prijatelje.

Sjeli smo s njima.

-Je l' vikala u autu? - pitala je Maja.

-Opasna je - smijao se Marin.

-Jesi prije bio u Slavoniji? - pitala ga je Ana.

-Ne, ustvari bi san samo kad smo igrali utakmice u Osijeku i Vinkovcima, inače ne.
A danas san i Vukovar obiša.

-I, kako ti se sviđa u Slavoniji?

-Lipo je, ali neobično ravno. Ta ogromna polja nemaju kraja. A cesta, mislin da bi zaspa za volanom kako je monotono.

Smijali smo se njegovom čuđenju ravnici.