NE MOGU VJEROVATI /44/

-Reci.

Promatrala sam ga. Bože, kako je lijep!

-Šta?

-Šta moramo razjasnit?

Kakve divne oči ima.

-Ne znam odakle bih počela. Meni je s tobom super. To nije problem, mislim to kad smo nas dvoje zajedno. Problem je sve oko nas. Ono što se događa prije i poslije naših susreta. To kao da su dvije različite priče koje nemaju ništa zajedničko. Ja tako ne mogu. Kako ti možeš provesti cijeli dan sa mnom, spavati sa mnom, reći mi da poslije četiri ne smiješ nigdje, a zatim se ludo provodiš po gradu do ko zna koje doba noći i to s drugom djevojkom. Zašto mi lažeš?

-Ispa je nesporazum. Nisi me tila saslušat.

Ova tamna kosa mu tako dobro pristaje.

-Ma šta te imam slušati. Da te nisam vidila, ti to ne bi ni spomenuo.

Ima tako dobar ten.

-Nije istina. Sad me moraš slušat. Jedan prijatelj iz kluba je ima rođendan. Nagovorili su trenera da nas malo pusti. Ja za to ništa nisan zna jer nisan putova s njima. Trener je popustia tek kasno. Meni se nije ni išlo, ali su me nagovorili. To ti je cila priča. Naravno da san se sitia tebe, ali šta san moga. Da te zoven, dok bi se spremila i ja otiša po tebe, već bi vrime isteklo.

A tek usne.

-To je cijela priča? A gdje je glavni lik?

-Ko? Misliš Andrea?

Andrea. Nije rekao Andrea Ban. To bi zvučalo službeno, činilo bi se kao da se znaju samo iz viđenja. Ovako zvuči kao da su prisni, što sigurno i jesu.

-Naravno da mislim na nju.

Lakše bi bilo da nije tako zgodan.

-Ma ona ti nije ništa. Znamo se već neko vrime i ništa više.

-Nije mi baš tako izgledalo kad sam ušla.

-Ozbiljno ti kažen, neman ništa s njon.

Ja njega volim.

-Oprosti, ali ne mogu ti vjerovati. Ako si navikao da ti cure sve vjeruju i sve opraštaju, žao mi je. Ja nisam takva.

-O čemu ti pričaš? - smrknuto je upitao.

Isuse, obožavam ga.

-Prestani se praviti blesav. Hoću reći da ne dopuštam da me netko pravi budalom. Ma nije važno -sad me već sve ovo počelo nervirati.

-Ona je slučajno bila tamo. Uopće me ne zanima. Kad san te vidia tamo, skoro san umra. Nisan moga virovat u toliku slučajnost. Posli san poludia, kad si otišla onako ljuta. Stalno san mislia kako ćeš me nazvati ili bar poslati poruku, Danima san čeka, a ti ništa.

Probaj ga zamisliti kako povraća.

-Onda si od tuge opet pozvao tudjevojku.

-Koju djevojku?

-Zagrlio si tu Andreu na nekom otvorenju, bilo je u novinama.

Ne pomaže.

-Ona je vodila program. Slučajno je stala do mene.

-Previše slučajnosti. Pisalo je ispod slike nešto kao da ste u sretnoj vezi.

-Ma daj Veronika, pa ne smiš virovat svemu šta novine pišu.

Ne, uopće ne pomaže.

-Oprosti, ali ne mogu ni tebi.

-Možeš Veronika. Viruj mi da te volin.

Ne gadi mi se ni malo, žao mi ga je.

-Volim i ja tebe. Ali to ovaj put izgleda nije najvažnije. Joj, znaš kako m je ovo sve teško.

-Onda nemoj pričat o tome, ajmo pričat nešto veselije.

-Ne možemo to vječno izbjegavati.

-Šta? Daj molim te, opusti se. Jedva san čeka da te vidin, a ti tako.

-Stvarno si jedva čekao da me vidiš?

-Naravno, pa ja nisan ni triba doć danas ovdi. Doša san radi tebe, Cilo vrime od one prve večere, a pogotovo nakon Sljemena razmišljam samo o tebi.

-Ne sumnjam ja da se ja tebi sviđam, ali ni u šta drugo nisam sigurna. Šta sam ja tebi?

-Kako misliš?

-Jesam ti djevojka?

-Pa ono, jesi - bio je nesiguran.

-Pa ono, jesam, Kakav odgovor. 'Ko to zna? Zašto to nisi rekao onom doktoru?

-Kako misliš?

-Mislim da te je sramota reći da sam ti ja djevojka . Ne bi volio da te netko sa mnom vidi. Viđaš druge djevojka, a onda ti to nije prava ljubav koliko god ti bio siguran da je.

-Veronika, ja te samo želin zaštititi. Nemaš pojma kako ljudi mogu biti okrutni, Viruj mi doživia san to puno puta, A novinari, to da se ne priča. Ne bi volia da te neko zbog mene vriđa, da ti ne da mira, da nemaš svoj mir.

-Ja to nisam tako doživjela. Dok god ti meni ne dokažeš suprotno, ne mogu biti s tobom. Morat ćemo biti prijatelji.

-Šta to pričaš? Ja s tobon ne mogu biti prijatelj.

Uhvatio me za ruku.

-Zašto moraš biti tako tvrdoglava?

-Uopće nisam tvrdoglava, samo sam realna. Kako ti nije jasno da ne mogu to podnijeti.

Oči su mi bile pune suza. Da sam rekla još jednu riječ, rasplakala bi se.

Šutjeli smo. On je prvi prekinuo neugodnu tišinu.

-Kako moš zaboravit ono šta je bilo u Zagrebu?

-'Ko kaže da mogu?

-Ali želiš.

-Naravno da ne želim, šta pričaš gluposti. Ti mene jednostavno ne želiš razumjeti.

-Da ti mene voliš, ne bi sad ovo sve pričala.

-Da ti mene voliš, rekao bi svima da sam ti djevojka, a ne se s drugima zagrljen slikao po novinama. A šta je onda svima trebam reći kad mi te slike pokazuju?

Ovo je sad već preraslo u svađu. Nažalost.