NE MOGU VJEROVATI /51/

-Idemo se napiti? - prišao mi je Fićo i zagrlio me.

-Ne mogu čak ni to.

-Ma ne brini se, samo kaži i već smo u Splitu.

-Mislim da više nećemo u Split.

Sjeli smo u kafić.

-Dokle moramo tugovati? - prvi je progovorio Fićo.

-Zašto bi' tugovali?

-Pa zbog tužne ljubavne priče.

-Daj Fićo prestani - rekla sam mu.

Marin je stvarno odličan - počela je Branka - tako jednostavan i drag. Ne mogu vjerovati kako je sve ovo dobro podnio. A što je lijep, prekrasan je.

-Je, super je - složila se Ana - ljudi su se oduševili.

-Mi smo ustvari zaslužne što je on danas bio ovdje - rekla je Maja ponosno.

-U pravu si - složila se Ana - da nas nije bilo, ne bi se ni upoznali.

-Ne znam jesam li vam više zahvalna za to - rekla sam im očajna.

-'Ko bi tebi ugodio - rekla je Maja.

-Dobro. Nećemo više o tome, molim vas. Ne spominjite ga više.

-Kako je to divan dečko - mama je počela čim sam ušla na vrata.

Prešutjela sam.

-Di je, je l' otišo?

-Otišli su u grad na drugo poluvrijeme, on, Blaž, Ivan, Goran i Nikola.

-Šta kaže, kako mu je bilo kod nas?

-Kaže da mu se sviđa, valjda ne laže.

-Kažu svi u ulici da ste baš dobar par.

-Kakav par? Šta pričaš ti?

-Šta si sad ljuta?

-Ništa, idem u svoju sobu.

Pričala je nešto dok sam izlazila, nisam je slušala.

Odlučila sam se na veliki korak. Skidam postere sa zida. Odlijepila sam postere, ali nisam imala snage baciti ih, stavila sam ih ispod kreveta. Zid je sad izgledao užasno prazan. Nema veze, naviknut ću se.

Prošlo je od tada šest mjeseci, nisam se navikla. Svako malo bi vadila postere ispod kreveta i gledala u njih. Šest mjeseci bez Marina. "Otprilike" 173 dana. Koliko god sam se trudila ne misliti o njemu, nisam uspjela. Znala sam da će mi biti teško, ali sam zaista mislila da će brže proći. Naravno da svoje osjećaje nisam dijelila s drugima. Čak ni prijateljicama nisam otkrila kako se zapravo osjećam. Iako su one to znale. Predobro me poznaju. I one i ja smo izbjegavale razgovor o tome. Naravno kad bismo bile zajedno, a on se spomenuo na televiziji, uvijek smo komentirale, ali sve onako površno. A on se spominjao skoro svaki dan. Na TV-u, na radiju, u novinama. Pratila sam naravno i sve utakmice.

Nakon njegovog posjeta nismo se više čuli. Ja sam njemu dala do znanja da ne želim imati veze s njim, a on je to poštovao. Malo je reći sto puta sam uzela mobitel i htjela ga nazvati, a onda odustala. Bojala sam se da će mi reći da mu je dosta predomišljanja, da sad om ne želi ništa sa mnom, da sam dosadna itd. I tako je prošao tjedan, pa drugi, pa treći. Ja ga nisam nazvala, a nije on mene. U kafiću su uokvirene stajale fotografije od Marinovog posjeta našem selu. Dugo se još o njemu pričalo, sve najbolje.

Znam, znam, sama sam kriva, sama sam tako odlučila.

Bilo je dana kad sam bila stvarno tužna. Npr. kad bi u novinama vidjela Marina kako je sretan na nekom slavlju. Na jednoj slici je opet bio u društvu Andree Ban. Glupače. Nisu bili sami njih dvoje. Ali, to je to. A i ona se pojavljivala na svim TV programima i u svim novinama. Užasna je. Sva neka umjetna. S uvijek istim izvježbanim osmijehom. Ja stvarno ne znam po čemu je ona tako posebna. Meni nije nikakva. Mrzim ju.

Teško mi je bilo i onaj dan kad je imao rođendan. Tako sam mu htjela čestitati i nešto lijepo pokloniti, a nisam mogla.

Došlo je i vrijeme ljetovanja. Društvo me zezalo zašto ne idem u Split, ali bili smo na Pagu i bilo nam je odlično. Tamo sam upoznala jednog zanimljivog i jako zgodnog dečka. Boravili smo na istoj plaži. Svatko sa svojim društvom. Ubrzo smo postali jedno veliko društvo. Super smo se zabavljali, a Luka i ja smo najviše vremena provodili zajedno.

-Šta ti čekaš? - pitala je Maja dok smo se jedno veče spremali za izlazak.

-Šta, šta čekam?

-Mislim na Luku. Tip se zapalio, a ti se praviš blesava.

-Šta je tebi? Ne smijem se ni s kim ni sprijateljiti.

-Oprosti, ali on očekuje više od toga. Zar ljeto nije pravo vrijeme za takve stvari?

Nisam o tome ni razmišljala. Pa ja volim Marina. Kako bi mogla biti s nekim drugim? A kako on može biti s drugom?