NE MOGU VJEROVATI /50/

Igralište je bilo puno ljudi. Ne znam kad je zadnji puta ovako bilo. Svi su naravno došli zbog Marina. A onda se čulo sa razglasa: velikim pljeskom pozdravimo dragog gosta iz Splita, Marina Bulića! Prolomio se pljesak, a on je izišao s našim igračima na teren, s njihovim dresom na sebi. Uslijedilo je slikanje. Samo naši s njim, pa onda i protivnički tim, pa suci. Kad je bilo vrijeme da utakmica počne Marin je stao na centar i stručno rečeno izveo početni udarac. Onda se rukovao s nekoliko najbližih igrača i polako krenuo prema izlazu. Dobio je velike ovacije. On je podigao ruke iznad glave i zapljeskao. Mahnuo je ljudima na sve strane i izišao.

Gledala sam ga, bio je u centru pažnje, svi su gledali samo u njega, svi su mu se divili. A ja sam sjedila među svim tim ljudima i nikome nisam bila važna. Nemojte me krivo shvatiti, nisam ljubomorna, drago mi je zbog njega. Shvatila sam da bi tako bilo uvijek kad bi bila s njim. Sve bi se vrtjelo oko njega, a ja bih tu negdje u sjeni čekala, a nitko ne bi ni znao tko sam i koga čekam. To mi je pomoglo. Ja ipak nisam za takvu vezu. ODUSTAJEM!

Pogledala sam gdje je i vidjela da je opet okružen ljudima, potpisuje se i slika. Bili su tamo i moja braća i prijatelji. Kad se gužva oko njih razišla došli su do nas. Marin je sjeo pored mene.

-Kako si pristao na to?

-Lipo su me zamolili, nije mi bilo teško.

-Super, sve si razveselio.

-Samo tebe nisan - zaključio je.

-Zašto to misliš? - pravila sam se blesava.

-Vidin po tebi, nisi raspoložena.

-Ma ne, čini ti se. - prozirno sam lagala.

Mislim da se moje raspoloženje moglo i iz aviona primijetiti. Sreća pa sam imala sunčane naočale na očima, pa se tužni pogled sakrio iza njih.

-Volia bi da možemo bit malo sami.

Pogledala sam okolo. Nitko nije gledao utakmicu, svi su gledali Marina.

-Danas nema šanse.

-Dogovoria san se s tvojon braćon, idemo na drugo poluvrime u Vinkovce.

-Super.

-Ideš s nama?

-Ne bi' hvala, samo vi idite.

-Ma daj, ako želiš ostat ću, ne moram ići.

-Sat prije ili kasnije stvarno malo znači. Idite na utakmicu, meni se ne da.

-Ne želiš bit sa mnon?

-Ma ne, ne da mi se sad ići.

-Idemo? - upitao je Ivan.

Svi su krenuli prema autu. Ljudi su mu još jednom zapljeskali, on im je mahao. Otišao se pozdraviti s mojim tatom.

-Nećeš ga valjda pustiti tek tako da ode - upitala je za to vrijeme Ana,

-Moram.

-Daj Nika, jesi sigurna? - i Branka je pitala.

-Ne znam više, nemojte me ništa pitati.

-Ja ni neću - rekla je Maja - ideš mi na živce.

-Hvala ti na svemu - rekla sam mu dok smo išli prema autu.

-Ne, fala tebi, super mi je bilo. Stvarno ti je lipo živit na selu.

-Sad će tjednima o tebi pričati, napravio si opće veselje.

-Meni bi bilo draže da san tebe usrećia - rekao je, čini mi se iskreno.

-Ma, ne boj se ti za mene.

-Kad ćemo se opet vidit?

-Ne znam, možda nas opet život spoji.

-Čekat ćeš da nas nešto spoji? Nećeš ništa poduzet?

-Žao mi je, ne mogu.

-Meni je još više žaj.

Pogledala sam ga, bio je iskren.

-Idi, čekaju te - požurivala sam ga.

Pozdravio se s Anom, Brankom i Majom. Došao je i Fićo da se pozdravi.

-Vidimo se - rekao mu je Fićo.

-Nadan se. Čuvaj mi Veroniku.

-Je l' da ti ja izgledan najsigurnije?

-Je, je - smijao se Marin.

Uhvatio me za ruku i nekako tužno pogledao.

-Nadan se da ti je asocijacija na Sljeme ista ka meni.

Uuuu, ovo me pogodilo u sridu. Ali, ne dam se. Šutjela sam. Poljubio me u obraz i krenuo prema autu. Stao je još prije nego što je sjeo i pogledao me.

-Bog Veronika.

-Bog.

Čekao je nešto više, znam. Ja u ovom trenutku nemam baš ništa. Shvatio je i sjeo u auto.

-Isuse, stvarno nisi normalna - rekla je Ana.

-Daj, zaustavi ga - vikala je Branka.

Maja je odmahnula rukom, a ja sam samo šutjela,

A ŠTA VI GLEDATE? AKO STE MISLILI DA ČITATE NEKI SRCEDRAPAJUĆI LJUBAVNI ROMAN, PREVARILI STE SE. ŽAO MI JE.