NE MOGU VJEROVATI /39/

-I Niko, šta ćeš dalje? - pitala me Višnja.

-A šta bi' mogla? Ništa. Poznam ga tek deset dana, a dosta mi je šokova.

-Ne znam šta bi ti rekla - počela je Maja. Ne bih voljela da patiš, a isto mi je žao da propustiš dobru vezu zbog nerazjašnjenih gluposti.

-Majo nisu to gluposti. Ja ću se s njim moći viđati najviše jednom na mjesec, a on ostalo vijeme može raditi što hoće i s kim hoće i to lažući me. Kakva ti je to veza. Znaš da ja ne mogu biti s njim samo zato što je on neka zvijezda.

-Dobro, drago mi je da si to tako mirno prihvatila.

-Ma jesam klinac. Mogla bi' plakati cijelo vrijeme.

-Nemoj plakati, molim te - rekla mi je Višnja.

-Ma neću, ne boj se. Probat ću ne misliti na njega.

-Ili kad se sjetiš njega, zamisli ga kako povraća ili tako nešto, uglavnom da ti se zgadi - savjetovala me Maja.

Samo sam ju pogledala.

-Šta je? Čula sam da to pali - branila se.

-Znaš, nije ona meni baš neka - počela je oprezno Višnja.

-'Ko? - pravila sam se nezainteresirano.

-Ta Andrea.

-Ni meni - prihvatila je Maja.

-Nije ni meni, ali nekome očito je - tužno sam odgovorila - i nećemo više o njima.

Fićo i Višnja odveli su nas na studentski ručak, kupili smo Ani sendvič i krenuli na vlak.

-Prijatelju moj - zagrlila sam Fiću - kako ću ja dalje bez tebe.

-Joj, nemoj, nemoj - trljao je oči kao da briše suze - doći ću kad se najmanje budeš nadala.

Maja i ja smo ušle i smjestile se u jedan prazan kupe. Otvorile smo prozor ispod kojeg su stajali Fićo i Višnja.

-Bilo na je super, hvala vam - rekla sam im kroz prozor.

-Bilo je super, ali nisi trebala onako završiti s Marinom, mislim trebala si ga saslušati. Znaš Nika, ti si jako tvrdoglava - rekla je Višnja.

-Sve gledam odakle bi on mogao skočiti - rugao se Fićo.

-Ne može sad, utakmica traje. Možda sam i pretjerala, šta ja mogu kad ne znam drugačije.

-Još stigneš do Kranjčevićeve - rekao je Fićo.

-Ma, daj milim te. Razmislit ću još, mogu ga uvijek nazvati i razgovarati.

-Bolje ti uleti na stadion, to je dramatičnije, ono napraviš prekid utakmice.

-Uletim na teren, bacim se na njega, policija dođe po mene, baš bi bilo super. Sigurno bi bila i na televiziji. Lako se vama zezati, meni uopće nije svejedno.

-Znaš šta Nika, stvarno si već dosadna s njim - rekla mi je Maja - Odluči se već jednom šta hoćeš, počinješ me zamarati. Ako hoćeš da ostanemo, da ga idemo tražiti, reci, samo prestani više kukati. Možda bi se našao kakav nogometaš i za mene.

-Dobro, evo neću više o njemu. Kad nešto odlučim, svima ću javiti.

-Hvala Bogu - rekla je Maja.

Čovjek s crvenom kapom dao je znak i vlak je polako krenuo.

-Bog, vidimo se.

Mahnule smo im i zatvorile prozor. U kupeu nam se pridružila samo još jedna starija gospođa.

-Stvarno Nika, daj malo bolje razmisli. Ne može sve uvijek biti kako si ti zamislila.

-Daj dobro Majo, šta ti sada hoćeš od mene? Sad si ti odjednom puna savjeta.

-Pa ženo, vidjela sam ga sinoć. Čovjek nije apsolutno ništa napravio. Nisi mu uopće dala priliku da ti objasni. Da sam na njegovom mjestu, poslala bi te k vragu. Vidi se da te voli, a ti to iskorištavaš.

-Ja to iskorištavam? Ti stvarno nisi normalna. On je tamo bio s drugom curom. O čemu ti pričaš? Sa mnom ne želi u javnost. Mene se srami. Ali za takve prilike postoje druge. I onda kaže da me voli. Mislim, stvarno.

-Pa koliko se ja sjećam, došao je kod tebe, ta cura je to vidjela, društvo je to vidjelo. A i to da je izišao za tobom.

-Ma daj sigurno su svi bili drogirani i pijani i u onom mraku pogotovo...

-Evo vidiš o čemu pričam. Ti uvijek imaš objašnjenje za sve i u to si tako sigurna, stvarno za poludjeti.

Gledala sam ju kako mi pametuje. Zelene, inače krupne oči bi se suzile, a njena crvena kosa kao da se još više ukovrča kad se naljuti. Imala je prirodnu dugu, bujnu jako kovrčavu kosu. Onu što se ne može počešljati. Fićo joj je stalno govorio kako joj frizura nije proporcijalna s ostatkom tijela. Oduvijek je užasno mršava.

-Dobro, nećemo više o njemu. to smo već jednom rekle.

-Dobro, nećemo.

-E moja djeco, kako vas je lijepo slušati - progovorila je gospođa, Kako su divni ti vaši problemi. Nema ništa ljepše u životu nego biti zaljubljen.

-Mi nismo zaljubljeni - rekla sam joj uz osmijeh.

-Niste vi, ali ti jesi - rekla mi je.

Pogledala sam ju, a ona mi se dobroćudno nasmiješila.

-Da, jesam, ali nesretno.

-To je li sretno ili ne, sama određuješ.

-Istina - rekla je Maja - sama si ovaj put odredila da će biti nesretno.

-Ne razumijete.

-Možda - rekla je gospođa - ali znam da ne smiješ ispustiti iz ruku ono što imaš.

-'Ko vas je poslao da sjedite s nama? - pitala sam ju uz smijeh.

I ona se smijala. Bila je jako zanimljiv suputnik. Pričale smo o svemu i svačemu, svatko iz svoje perspektive, ali one njene prve rečenice su mi se stalno motale po mislima. Nekako su mi otvorile drukčiji pogled na sve. Bila sam sretnija. Bila sam sigurna da ću nazvati Marina i sve razjasniti.

Kod kuće sam jedva prošla kroz unakrsnu vatru pitanja roditelja i braće. Jedva sam čekala doći u svoju sobu. Obukla sam pidžamu i legla u krevet. Uzela sam mobitel. I ostavila ga.
Lako je njoj sad govoriti (mislim gospođi iz vlaka) kad ima sedamdeset.
Evo priznajem, kukavica sam. Ne mogu. Šta ću mu reći?
Ležala sam budna u mraku.
Nadala sam se da će on mene nazvati.
Scena iz onog kafića mi je opet bila pred očima.
Andrea Ban, Dobro, priznajem vam, izgledala je super. Izgledala bih i ja da me drugi šminkaju, friziraju, depiliraju, oblače itd. Ja sam ljubomorna. Užasno sam ljubomorna.
Nemojte nikome reći. Ne želim to javno priznati. Viđala sam ga po novinama sa svakakvim curama. Ali ova je izgleda bila nova. To ću tek sutra gledati u novinama.

Bilo je već jedan poslije ponoći, a od poziva ništa. Ni od sna ništa.
Samo su suze nezaustavljivo padale na jastuk.