NE MOGU VJEROVATI /36/

-Drago mi je zbog toga.

-Sutra ujutro idemo na kavu i možemo bit zajedno do četri - iznio je plan.

-Super, ti mene nazovi kad se probudiš. A sad bi mogli na spavanje.

-Zajedno? - smijao se.

-Onda ne bi spavali, pa bi bili umorni.

-Ja bi riskira.

-Nemoj me zezati. Kako ćemo sad?

-Zvat ću taxi.

Nismo ga dugo čekali. Sjeli smo i ja sam objasnila gdje me treba odvesti. Sjedili smo zagrljeni do Višnjine zgrade. Taksist se oduševio vidjevši koga vozi. I on je Dalmatinac, i on navija za Hajduk, Cijelo je vrijeme nešto govorio Marinu gledajući ga u retrovizor. Dobro da smo došli živi, pošto je najmanje gledao cestu ispred sebe. Poljubili smo se za rastanak.

-Lipo mi spavaj, vidimo se ujutro.

-Laku noć.

Pozvonila sam. Dočekale su me obje na vratima.

-Šta vas dvije ne spavate?

-I mi smo maloprije došle - rekla je Maja.

-Maja je naravno ugledala nekog frajera, pa smo ga cijelu noć vijale. Kad ga je ulovila, skužila je da nije onaj pravi - objašnjavala je Višnja.

-Dobro, šta sad izmišljaš?

-Dobro, dobro, prekinite.

-Kako jer bilo? - pitala je Maja - vidim ruža već odavno nema.

-Super nam je bilo - sretno sam odgovorila.

-Gdje ste bili? - Maja je bila znatiželjna.

-Vani cijelo veče - odgovorila sam izuvajući se.

-I? - nagnula se nad mene.

-Šta i? - pogledala sam je.

-I jeste? - bila je uporna.

-Šta jesmo? - povisila sam ton.

-Daj Nika, znaš ti šta - uzdahnula je i prevrnula očima.

-Naravno da nismo - ustala sam se i stala pred nju.

-Ne znam samo šta se toliko čudiš, ko da sam pitala ne znam šta.

-Dobro, kakvo ti to mišljenje imaš o meni? Šta si mislila da ću odmah spavati s njim zato što je poznati nogometaš? Ako nisi primijetila, osjećam nešto dublje od toga.

-Šta se odmah ljutiš, ne smijem ni pitati - bunila se Maja.

-Previše sam sretna da bi se ljutila.

-Hoćemo mi na spavanje? - pitala je Višnja.

-Idemo, ja ujutro idem s Marinom na kavu.

-Mi smo se dogovorile s Fićom.

Zaspala sam nekako neobično sretna. Probudilo me zvono mobitela. Bila sam sigurna da je mama.

-Molim - jedva sam izgovorila.

-Do kad si mislila spavat? - bio je to Marin.

-Koliko je sati?

-Sedan. Ustaj i javi se kad se spremiš - pjevušio je.

Kad se taj čovjek probudio, ako u sedam već pjeva.

Došao je po mene autom. Prvo smo sjeli u jedan kafić u blizini da popijemo kavu.

-Kako si spavala? - upitao me veselo.

-Malo - pospano sam odgovorila.

-Žaj ti je šta san te probudia? - smijao se.

-Naravno da ne - nisam baš bila uvjerljiva, ali zaista sam tako mislila- A ti?

-Dobro, još bi bolje da si ti bila sa mnom - uštipnuo me za obraz.

-To sigurno - ponosno sam rekla.

-Što ćemo raditi? Di bi išla? - nastavio je poslije smijeha.

-Tako mi je svejedno.

-Meni se ne da ići u grad u gužvu - ozbiljno je počeo.

Kakvo iznenađenje!

-Jesi za to da odemo na Sljeme, prošetamo se, tamo ručamo? - i nastavio je ozbiljno.

-Može, super. Kad ti moraš nazad?

-U četiri moram biti u hotelu i nema mi van sutra do utakmice. Idemo!

Priroda i zrak na Sljemenu su prekrasni.
Vjerujte mi, to mi u ovom trenutku ništa ne znači. Disala bih s njim i černobilski zrak.
Sigurno je za nekoliko stupnjeva hladnije nego u gradu.

-Tribali bi se pješke popet.

-Jedino ako bi me nosio, pa nemam ja kondicije kao ti.

Sjeli smo u jedan mali, lijepi restoran na ručak. Konobar ga je prepoznao, pa su malo razgovarali o nogometu. Marin je bio strpljiv i kulturan iako je ovaj bio prilično naporan.

-Treba i to izdržati - rekla sam mu kad je otišao.

-Ma daj, sve je to normalno. - hladno je odgovorio.

-Di ti je ona cura? - ispalila sam odjednom.

-Koja cura? - djelovao je iznenađen.

-Rekao si da imaš neku vezu - lupkala sam prstima po stolu čekajući odgovor.

-Pa ti si ljubomorna? - sa smiješkom me upitao.

-Pa jesam - pogledala sam ga u oči i priznala.

E baš me zanima što će mi na ovo reći.

-Baš mi je drago, znači da ti nešto značim - rekao mi je.

Nije loše.

-Naravno da mi značiš, ne bi bila ovdje s tobom da mi ne značiš.

Uhvatio me za ruke preko stola.
-I ti meni jako puno značiš. Zaljubia san se u tebe. Doslovno na prvi pogled, ni san ne znan kako ni zašto. Mislia san da se to meni ne može dogodit. I onda je došla jedna Slavonka i pomutila mi pamet kad sam se najmanje nada. Ne znan kako ti je to uspilo, ali uspilo ti je.

Doslovce sam procvijetala slušajući njegove riječi.

-Stavila sam ti u piće čarobni prah.

-Znaš, mislin da mi ne bi bilo dosadno svaki dan, cili dan provoditi s tobon.

-E da, a to nikako nije moguće, predaleko smo.

-Ništa nije daleko, rekli smo da nećemo biti tužni.

Šetali smo zagrljeni. Došli smo do hotela i zaustavili se popiti kavu. Kad nam je konobar donio kave, upitala sam ga

-Možemo mi uzeti sobu?

-Da, naravno - odgovorio mi je.

Marin me začuđeno pogledao.

-Marine, želim da idemo zajedno u sobu.

Ne znam kako sam to odlučila. Jednostavno sam to željela i u tom trenutku ni o čem drugom nisam razmišljala. A i zašto bih? Voljela sam tog čovjeka i to mi je bilo sasvim dovoljno.
Ništa mi drugo nije bilo važno, ni to što ga poznam samo nekoliko dana, ni to što nisam znala kad ću ga opet vidjeti.
Ma baš me briga. Ne moram uvijek o svemu razmišljati.
Izgleda da sam jednu tipku ipak pronašla!