Odjednom se okrenuo i ugledao me. I u onoj tami vidjelo se veliko iznenađenje na njegovom licu. Bar nešto, mislila sam da će se praviti da me ne vidi. Sklonio je njene ruke sa sebe, ustao se i krenuo prema meni.
-Ajme, šta ćemo sad? - rekla je Višnja.
-Ništa! Šta ćete? Pijte svoje piće.
-Veronika!
Okrenula sam se. Stajao je kraj mene.
-Zdrava atmosfera za vrhunske sportaše. To vam sigurno preporučuju prije svake utakmice.
-Slušaj - počeo je.
-Nemam ja tebe šta slušati, uostalom nisam te ništa pitala, niti sam te zvala.
-Znaš...
-Ja znam da ti lažeš, a to mrzim.
-Nisan mislia...
-Nemaš se ti meni šta opravdavati, tko sam ja tebi. Nitko i ništa. Nemaš nikakvih obaveza prema meni.
-Oćeš ti meni dopustiti da nešta rečem?
-Neću. Jer me tvoja priča ne zanima. A ni ti više. Jeste vi popili da idemo? - okrenula sam se prema svom društvu.
Krenuli smo van, i Marin za nama.
-Možemo li pričat, molin te.
-Razgovarali smo cijelu noć i cijeli dan, a izgleda da smo cijelo vrijeme pričali laži. Sad stvarno nemamo o čemu.
-Nisan te tia dovodit u neugodnu situaciju.
-Da, stvarno bi bilo neugodno da smo se obje objesile na tebe. Šta se ti mene stidiš?
-Daj ne pričaj gluposti.
-Sa mnom provodiš vrijeme samo po šumama i gorama. Ja nisam za javnost? Za to mora biti netko popularan? Ipak sam ja jedna seljančica, nisam po ukusu finog gradskog društva.
-Nije istina.
-Nema veze, sad mi je tako svejedno.
Krenula sam prema Višnji, Filipu i Maji koji su se polako odaljili nekoliko metara. Marin me uhvatio za ruku i zaustavio.
-Pusti me.
-Veronika, volin te.
-Na nekakav čudan način. Ja nikada ne bih mogla tako prevariti onoga koga volim.
Istrgnula sam ruku iz njegove i otišla.
-Šta je rekao? - pitala je Maja.
-Da me voli - bila sam hladno ozbiljna.
-Ne mora značiti da je on bio s tom curom - rekla je Višnja.
-Nego što bi trebalo značiti? On je meni danas rekao da sutra do utakmice ne izlazi. Nije mi jasno, pa nemamo mi nikakvu obavezu jedno prema drugom, ali tako lagati, to je malo previše.
-Ja isto mislim da si ga trebala saslušati - javio se Fićo.
-Ma daj molim te, otkud sad ti. Šta se sad on tebi odjednom sviđa? Znate šta, više nećemo razgovarati o njemu. Cijeli svijet se u zadnjih deset dana svima nama vrti oko njega. Sad stvarno mislim da nije zaslužio da s više o njemu priča.
Tek sam se sad počela tresti. Nemam pojma odakle mi hrabrosti da mu ono sve kažem.
-Idemo negdje piti.
Dok sam s njima razgovarala mrtva, hladna, u sebi sam osjećala bijes i tugu. Znala sam da nešto tako dobro ne može dugo trajati, ali nisam mislila da će biti tako kratko. Mogla sam vrištati na sav glas. Nisam htjela više opterećivati prijatelje sa svojim glupim problemima. Čovjek me prevario, slagao. Mislim stvarno, ne izlazi do utakmice. Zamislite!
Je li se vama tako nešto dogodilo?
Bila sam uvjerena da se meni takve stvari ne mogu dogoditi.
Meni? Veroniki? Ni slučajno! Znam ja valjda s kim imam posla. Ne znam ja ništa! Osjećala sam se izdanom. Osjećala sam se užasno glupa i naivna. I onda me još na kraju i voli. Šta sam ja trebala? Baciti mu se u zagrljaj? Ništa, Veronika, nema ti druge nego zaboraviti Marina. Kako? Vrijeme liječi sve, pa će i to, Mala, slatka avantura nikako ne može naškoditi.
Kraj priče. Fin. Ende. The end.
Ostali smo u gradu do jutra. Alkohol mi je pomogao malo zaboraviti nemile događaje koje više nitko nije spominjao, ali su bili prisutni negdje u zraku oko nas. Legla sam, ali zaspati nikako nisam mogla. Ovako uzbudljiv dan se ne doživi često. u istom danu te voli i prevari.
Dobro došla u klub prevarenih, naivnih glupača.
-Ja sam Veronika. I ja sam prevarena, naivna glupača.
Svi zajedno: Bog Veronika.
-Mislila sam da se moj omiljeni nogometaš zaljubio u mene, a on me samo iskoristio i ostavio.
-Aaa - Jooj.
Ostale članice tužno su suosjećajući sa mnom odmahivale glavom.
Kad sam se probudila, bilo je već prošlo podne.
-Isuse, Bože - viknula sam - obećala sam mami da ću ići na misu. I svetom Anti.
I stvarno bi trebala. Samo mi još Bog može pomoći.
-Di ćeš sad ići, sve mise su gotove, do navečer.
-Ma znam, šta sad da radim. Ništa.
-Kad nam ide vlak? - pitala je Maja.
-U šest.
-Dobro, daj nam Višnja nešto za jest, kakav si ti domaćin.
-Daj ti nama kavu - rekla sam joj.
Višnja je skuhala kavu. Sjele smo za stol. Meni je u mislima cijelo vrijeme bila Andrea Ban.
Nikad mi nije bila nešto posebno simpatična. Ali sad je mrzim. Mrzim je.
Pretplati se na:
Objavi komentare (Atom)
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.