NE MOGU VJEROVATI /30/

-Pročitajte svoje prvo pitanje - obratio se meni.

Pročitala sam i počela odgovarati. Bilo je dobro. I drugo je dobro prošlo. Počela sam s treći, a on je počeo s potpitanjima, kao da je morao, baš mi je dobro išlo. Na svu sreću zazvonio mu je mobitel. Kad je završio razgovor, samo je rekao

-Kolegice, dodajte indeks.

Ajme, super. Istrčala sam presretna. Položila sam. Sjela sam u kafić blizu faksa, gdje obično idemo. Znam da kod kuće očekuju da im javim, ali ja sam prvo odlučila obavijestiti Marina. Htjela sam napisati poruku, ali u zadnji čas sam se odlučila nazvati ga. Javio se brzo.

-Ej, pa di si?

-Evo me, položila!

-Bravo, čestitam. Kako si mi?

-Odlično. A ti?

-Super.

Par sekundi šutnje. Htjela sam mu toliko toga reći, ali sad nisam znala ništa. Užasno sam se zbunila.

-Znaš Veronika - on je prvi počeo - jako bi te volia vidit.

-Joj, i ja tebe. Super mi je bilo s tobom u Splitu.

-I meni s tobom. Volia bi se više s tobom družit. Kad bi se mogli vidit?

-Ajme stvarno ne znam.

-Kad ćeš opet u Split?

-Nemam pojma, možda sad na ljeto, ne znam. Kad ćeš ti u Slavoniju? Kad igrate ovdje?

-Tek za misec dana. Igramo u Vinkovcima.

-E onda ćemo se vidjeti.

-Naravno.

-Još ćemo se sve dogovoriti.

-Ej, ja san ti ovi vikend u Zgrebu. Je l' možeš možda doć tamo da se vidimo?

-Pa volila bi, ali ne mogu ti sad još ništa reći. Javit ću ti. Može?

-Može, ali molin te potrudi se. Obećavaš?

-Obećavam.

-Čujemo se. bog.

-Bog.

Pritisnula sam tipku s crvenom slušalicom i duboko udahnula. Bože kako sam sretna. Prvo što sam položila ispit, a drugo što sam razgovarala s Marinom i što me on stvarno želi vidjeti.

E da, da ne zaboravim, cijeli dan mi se nameće jedno pitanje: kako su ljudi živjeli bez mobitela?

Sad mi je jedino bilo u glavi kako ću reći kod kuće da idem u Zagreb. Već sam vidjela njihove reakcije. Morat ću se posavjetovati sa curama. Čekale su me u kafiću. Ispričala sam im sve.

-Sad pomagajte.

-Kad on dolazi u Zagreb? - pitala je Maja.

-U petak, mislim.

-Znaš da Ana i ja ne možemo s tobom, ali ti bi Majo mogla - rekla je Branka.

-Baš sam o tome razmišljala - priznala je Maja.

-Može, Majo, idemo kod Višnje, tamo ćemo spavati.

-Može, dogovoreno.

Mami sam odlučila reći istinu. Shvatila sam da joj je drago što se radi o poznatom sportašu.

-Pa dobro, ali nisi ni prošle nedjelje bila na misi.

-Evo obećavam da ću ići tamo na misu.

I tati sam sve ukratko ispričala.

-Ideš onda i na utakmicu?

-Mislim da ne, mislim da ćemo se vratiti u nedjelju popodne.

-To si rekla i za Split.

-Imaš pravo, vidjet ću kakva će biti situacija.

Navečer smo imali pjevanje u crkvi.

-I kako je bilo u Splitu? - pitao me župnik čim sam došla.

-Odlično. Puno bolje nego što sam očekivala.

-A nogometaš? Je li i on iznad očekivanja?

-Moram priznati da je, daleko iznad.

-U kojem smislu?

-U svakom. Još je ljepši uživo. Inteligentan, zanimljiv, pun samopouzdanja, nekako smiren.

-Baš mi je drago Veronika, bilo bi ružno da si se razočarala.

-Idem za vikend u Zagreb, opet ću se vidjeti s njim.

-Otkud to?

-Pozvao me.

-Šta to znači?

-Da mu se sviđa moje društvo.

-Lijepo je to, samo nekako to prebrzo ide. Pazi se, ne moraš nikamo žuriti.

Što mi sad pametuje, što sam uopće išta govorila. Što on zna o tim stvarima.

-Ma ne brinite se vi za mene. Znate da se ja uvijek snađem.

-Ma znam, pametna si ti - rekao je to s dozom nevjerice u glasu, ali nije mi se dalo više s njim o tome.

-Šta ti ne dolaziš? - viknula je Ana.

Oni su već odavno pjevali.

-Svejedno neću biti u nedjelju na misi.

-Kamo stalno hodaš veronika? Nije te bilo ni u prošlu nedjelju. - upitala me jedna užasno dosadna i znatiželjna žena.

Skoro sam joj nešto rekla, a onda sam se sjetila da sam u crkvi.

-U Zagreb.

-Pa je l' nisi bila u Splitu? - nastavila je.

-Pa šta me onda pitate kad znate. Ajmo pjevati.

Kad smo poslije probe stigli u kafić, čekao nas je Fićo.

-Čujem da idemo zajedno u Zagreb.

-'Ko ti je već rekao?

-Tvoja mama. Znači ljubavna priča će dobiti nastavak. Tu je meni ipak nešto sumnjivo. Jesi možda primijetila nešto neobično u njegovom ponašanju, njegovoj priči?

-Da, jesam. Priča dalmatinskim dijalektom. Pozovi ekipu za očevid.

-Samo se ti smij. Sjetit ćeš se ti mene. Trebat ćeš ti pomoć mojih sivih vijuga.

-Daj, molim te. Znači ideš s nama. Bit će uzbudljivo. Kako ćemo ići?

-Najbolje vlakom - predložila je Maja - i najbrže.

-Može - složili smo se i Fićo i ja.

Stalno sam pogledavala na mobitel očekujući poruku. Ana je to skužila. Njoj stvarno ne može ništa promaknuti.

-Možeš i ti njemu prva poslati poruku. Šta stalno buljiš u taj mobitel?

-Imaš pravo, samo nekako, neugodno mi je.

-Šta sad pričaš gluposti, čovjek je pokazao da mu je stalo do tebe, ne vjerujem da će mu smetati tvoje poruke. Možda i on gleda u mobitel i čeka.

-To baš ne vjerujem, ali hvala ti, pomogla si mi. Idem kući, pisat ću mu.

Jedva sam čekala da legnem u krevet. Uzela sam mobitel i napisala:

"Dolazim u Zagreb u petak i radujem se susretu."

Poslala sam i željno iščekivala odgovor.

Ali nije ga bilo.

Možda su oni bez mobitela ipak živjeli sretnije.

Zaspala sam tužna.

Jako tužna.