NE MOGU VJEROVATI /47/

-Kako ćete proći danas? - pitao ga je Blaž.

-Nadan se pobjedit. Idete gledati?

-Da nisi ti ovdje, išli bi. Ovako ćemo mi tebe voditi na našu utakmicu ovdje u selu. Može?

-Naravno.

Marin se raspričao s dečkima o nogometu, Hajduku, transferima, trenerima. Branka mi se približila.

-Isuse, Nika, prekrasan je - šaptala je.

-Znam - odgovorila sam joj šapatom.

-Vidi se iz aviona da te voli.

-Daj molim te, nemoj.

-Znaš kako te gleda, baš onako pravo zaljubljeno, I ti bi se mogla malo potruditi.

-Šta je tebi?

-Ništa, samo ti kažem, ne puštaj to. Tako se nešto ne događa svima.

Goran je donio fotoaparat i svi smo se slikali s Marinom.

-Možemo jednu nas dvoje sami? - upitao me oprezno.

-Naravno.

Približila sam mu se, a on me zagrlio. Goran nas je uslikao, a on je ostavio ruku na mom ramenu.

U Brankinom sam pogledu vidjela zadovoljstvo.

-Znaš li koliko smo se mi naslušali priča o tebi? - rekao mu je Fićo - Ona je samo o tebi pričala.

-Kad bi gledali utakmicu - nastavio je Goran - nitko nije smio reći ništa protiv tebe, ubila bi.

Privukao me sebi, poljubio u obraz i umirao od smijeha.

-Pa šta, šta je?

-A kad te jednom ozlijedio jedan na utakmici - nadovezao se Blaž - kako je on skočila i psovala. Da je bila tamo, ubila bi onoga sigurno.

-Trebao bi ju zaposliti kao tjelohranitelja, nitko ti ništa ne bi smio - rekao je Ivan.

-Smio bi proći kroz centar Zagreba i da im taj dan zabiješ tri gola u Maksimiru - smijao se Fićo.

-Stvarno Veronika? - upitao me kroz smijeh.

-Ako dobro platiš, nema problema.

-A tek koliko smo mi morale slušati priče o tebi - rekla je Maja - dokaz ti je ona večera na koju smo ti je poslali.

-Daj prestanite, šta ste me napali.

-E, pa fala van što ste mi ju poslali na tu večeru - rekao joj je Marin.

Bilo mi je čudno, ali ugodno kako je Marin to jednostavno, bez ustezanja rekao, ali nisam htjela na glas komentirati.

-Zahvali ti meni - počeo je Fićo u svom stilu - da nije bilo mene, ne bi je večer poslije vidio, a to je koliko sam ja skužio bilo presudno.

-Šta je vama? Šta pričate o meni kao da me nema tu?

Pričali smo Marinu svoje dogodovštine iz djetinjstva i škole. Smijali smo se. Vidjela sam da se on skroz opustio i da se stvarno dobro zabavlja. Pogledala sam na sat, bilo je već skoro dva.

-Mi bi trebali na ručak - rekla sam.

-Da stvarno - potvrdio je Blaž - mama će nas ubiti.

-Idemo mi onda, pa se vidimo u pet na utakmici - rekao je Ivan društvu.

Blaž je izišao prvi i odmah se vratio.

-Vani je puno djece, čekaju te - obratio se Marinu - ako želiš da im kažem da odu, reci.

-Ma ne, nema problema, idemo.

Izišli smo, a Marina je okružio čopor djece. Dosta ih je bilo u Hajdukovom dresu s njegovim imenom na leđima. Strpljivo im se potpisivao na papir, na dres, na loptu, odgovarao na pitanja, slikao se s njima. Bio je prava atrakcija.

-Kako je zgodan, stvarno je faca, još bolje izgleda uživo nego na slikama - rekla je Maja promatrajući ga.

-Je stvarno - nastavila je Ana - a kako je jednostavan i dobar.

-A tek kako je zaljubljen u Niku - upala je i Branka.

-Sestro, stvarno - počeo je Ivan - nemoj se praviti blesava. Tip je sto posto zatreskan u tebe. Baš bi dolazio u selendru i trpio nepoznate ljude cijeli dan, a mogao je spavati kod kuće. To sve radi zbog tebe.

-Razmišljam šta bi ja sad pametno trebao reći - počeo je zamišljeno Fićo - ja sam sve to rekao davno prije vas. Inače, sam ja daleko ispred vas što se puno stvari tiče.

-Mode pogotovo - rekla sam mu.

U tom trenutku sam primijetila da nam se približava župnik.

-Velečasni, jeste i vi došli po autogram? - pitao ga je Fićo dok se približavao.

-Znaš da on navija za Dinamo - rekao je Blaž.

Njih dvojica su se oko toga uvijek zezali.

-Danas kad oni izgube u Vinkovcima, odosmo mi na prvo mjesto.

-Naravno da neće izgubiti, a prvo mjesto možete samo sanjati.

-Ja to kažem jer nemaju najboljeg igrača - rekao je župnik smješkajući se.

-To je istina, ali nekako će - odgovorila sam mu.

Goran je otišao po Marina, djeca ga ne bi cijeli dan pustila.

-Doći će on danas na utakmicu, pustite ga sad. Jedva ga je izvukao.

-Marine, ovo je naš župnik - predstavila sam ga.

-Koji navija za Dinamo - upao je Blaž.

-Ali jako volim tebe kao igrača - rekao je župnik Marinu.

-Uua, ulizuje se - vikao je Fićo.

-Fala van, drago mi je - rekao mu je Marin.

-Veronika je svoju ljubav prema tebi prenijela na sve nas - nastavio je župnik.

-Ne mogu vjerovati - uhvatila sam se za glavu, sad će i on početi - Mi moramo na ručak.

Svi su se nasmijali. A ja sam mislila ozbiljno.

-Idemo - rekao je Ivan.

-Da te upozorimo - počeo je Blaž kad smo sjeli u auto - morat ćeš slušati povijest Hajduka u
izvedbi našeg starog i upadice u njegovu priču by naša stara. Morat ćeš pojesti sve kako bi ona bila sretna.

-O.K., nema problema, za ovo drugo pogotovo, gladan san.

Ivan nas je provozao kroz selo da mu pokažemo kako izgleda i gdje se št0 nalazi.

-Pa, veliko je to selo, dugačko - zaključio je iznenađeno Marin.

Naše selo je stvarno dugačko. Pravo slavonsko, ušoreno. Kuća svakakvih, od starih šokačkih malih do najmodernijih u svim duginim bojama. Provozali smo se i pogledali sve od naše škole, svih igrališta , bazena.

-Super je, baš mi se sviđa.

-Ne moraš ti to radi mene govoriti- zezala sam ga.

-Ne, ozbiljno, iznenadia san se. Stvarno mi se sviđa.

Pred kućom nas je čekao cijeli komšiluk. O ne, pomislila sam, sad smo jadni.

-Ko je ovo? - pitao je Marin.

-To je naše susjedstvo, došli su te vidjeti.

Opet se rukovao i pozdravio sa svima. Nisam primjetila da mu je to dosadno ili naporno. Mama i tata su se sami predstavili. Mama ga je naravno odmah pitala je li gladan, bila je sretna kad je odgovorio da je.

-Je l' da kako je lijepa naša Veronika - rekla mu je jedna baka iz susjedstva.

-Je, jako je lipa - potvrdio je Marin ozbiljno.

Ja sam se smijala. Sve mi je izgledalo tako komično. On se tako dobro snalazio sa svima, glumi ili trpi, ne znam, ali stvarno je drag. Tko bi ga prije mjesec dana mogao zamisliti da priča s babama iz moje ulice. Da je to uslikati pa objaviti u nekom časopisu, to bi bila fora.
Marin Bulić i obožavateljice.