NE MOGU VJEROVATI /41/

-Imaš pravo, nije baš napeto. Ne znam šta bi' ti rekao.

-Nemoj ništa, svi mi nešto govore, dosta mi je već svega.

Sljedećih tjedan dana provela sam u Osijeku. Imala sam dosta obaveza na faksu, učila sam i sve mi je to pomoglo da manje razmišljam o Marinu i o onome što sam propustila u životu. Ako sam propustila. U nedjelju je bio izravan prijenos Hajdukove utakmice. Sjedila sam s tatom i gledala.

Pravila sam se nezainteresirano, a cijelo sam vrijeme samo čekala da se broj deset pojavi na ekranu.

-Malo mi je nesiguran danas - rekao je tata.

-'Ko?

-Kako ko, pa Bulić.

-Aha, nemam pojma, meni su svi loši.

-Ima već žuti, a ponaša se ko da ne smije dati još jedan.

Ja sam šutjela, nisam mogla komentirati kad ništa osim njega nisam primijetila. Hvala Bogu pa mama nije bila s nama.

-Idiot! Taj tvoj je stvarno idiot!

-Zašto?

-Šta zašto? Jesam ja rekao. Kakav faul! Dobio je još jedan žuti, ide van, a ni sljedeću neće moći igati.

-Di igraju sljedeću?

-U Vinkovcima.

-Molim!? Neće igrati u Vinkovcima?

Ovo je bio najveći udarac do sada. Stalno mi je u podsvijesti bilo kako će morati doći u Vinkovce i onda ću ga vidjeti. A sada? Šta sada? Ništa.
Istrčala sam iz kuće i otišla kod Fićine mame. Tamo je bila i moja mama. Bolje ću slušati njihove priče, nego da moram razmišljati o Marinu.

-Je l' gotova utakmica? - pitala me mama.

-Nije.

-Pa šta si ti onda došla?

-Isuse, je l' ne smijem?

-Kako to da nisi gledala do kraja? - bila je uporna.

-Nije mi se dalo, dosadna je utakmica.

-A Marin, i on ti je dosadan?

-On je izišao, ne igra i dosta priče o njemu.

-Zato ona i ne gleda više - zezala me susjeda.

One su nastavile započetu priču. Slušala sam ih, ali nisam se mogla koncetrirati, stalno sam razmišljala o tome kako mi je propala idealna prilika da vidim Marina.
Da, iako ima djevojku i iako me prevario, ja sam jedva čekala da ga vidim. Onda sam sama sebe zapitala; dobro, dokle ćeš ti tako živjeti, sama sebe sažaljevati, patiti. Ako nešto ne ide, ne ide. Moraš biti svjesna toga. Probala si. Ne ide. Jasno?

-Čuješ ti mene - misli mi je prekinula mama.

-Šta?

Pitala me za jednu curu iz mog razreda i tako sam se uključila u razgovor i zaboravila na svoje jade. Predvečer me nazvala Ana da iziđemo na piće.

-Stvarno ne mogu, nemam volje, ne da mi se.

Htjela sam što prije zaspati. Kad sam se skidala za tuširanje, pogledala sam u ogledalo.

Promatrala sam se u grudnjaku i gaćicama. Nije ona ni po čemu bolja od mene. Napravila sam izazovnu manekensku pozu. Onako kako gospodična često pozira, Ruke u kosi, usne napućene. Ma daj Nika, nemoj praviti budalu od sebe. Neću. Ali imam uži struk. Definitivno.

Došla je i srijeda. Dogovorila sam se s mamom da ćemo napraviti generalno čišćenje jednog dijela kuće. Ustale smo rano i nakon kave odmah krenule na posao. Zadnja sam dva dana uspjela manje misliti o Marinu. Dosta je bilo žalovanja. Odlučila sam se boriti za svoja prava. Kakva prava ima prevarena žena? Nemam pojma. Svi se bore za neka prava, radnici, umirovljenici, homoseksualci, pa zašto ne bi i mi.

-Veronika - zvala me mama iz drugog kraja kuće - mislim da ti zvoni mobitel.

Otrčala sam u sobu. Bila je Ana. Dogovorile smo se naći poslije njenog posla u gradu. Samo što sam izišla iz sobe, mobitel je opet zazvonio. Šta li je zaboravila?
Vratila sam se, uzela mobitel, a na ekranu je pisalo: Marin. Srce mi je počelo divlje lupati, sva sam se uznemirila. Sjedi, duboko diši, smiri se. Sjela sam na krevet.
Udahni. Izdahni. Udahni. Izdahni.

-Molim?

-Bog Veronika - rekao je smirenim, tihim glasom.

-Bog Marine, drago mi je da te čujem. - i ja sam nastojala ostati smirena.

-Kako si? - zvučao je kao da već zna da nisam dobro i unaprijed me žali.

-Dobro hvala, a ti? - ne znam jesam li ga razočarala odgovorom.

-Pa zna san bit i bolje, ali dobro. Šta radiš?

-Evo kod kuće sam , nešto spremam. Ti? - bila sam službena.

-Ništa, sad ću na trening. Zašto mi se nisi javila?

-Ne znam.

-Nisi me se sitila zadnja tri tjedna? Vidiš ja san se tebe svaki dan sitia.

Njegov glas bio je tako ozbiljan, nije mi se to baš sviđalo.

-Naravno da sam se sjetila. Razišli smo se onako bezveze, pa nisam znala...

-Ja nisan tia da se tako raziđemo, to si ti tila - prekinuo me, a to mi se isto nije sviđalo.

-A šta sam ja trebala? Pa bio si sa svojom djevojkom. Ne volim kad me se laže - sad sam i ja uozbiljila glas.

-Ja ti nisan laga, nisi dopustila da ti objasnin.

-Znaš šta, mislim da ovaj razgovor nema smisla. ne vrijedi.

-Misliš da ne vridi?

-Mislim da ne.

Misliš da ne? Glupačo jedna! Misliš da ne?

Jedva sam suzdržavala suze. Koliko puta sam razmišljala što bih mu rekla da priča s njim. Sad kad pričamo iz mojih usta izlaze riječi koje nisu bile ni u kakvom scenariju. Ja uopće ne mislim tako. Što mi je?