NE MOGU VJEROVATI /62/

S Marinom sam se čula svaki dan i po nekoliko puta. Gledala sam ga redovno na TV-u, novinama. U drugom mjesecu su igrali u Osijeku. Došla sam po njega pred hotel. Bili smo zajedno kod mene u stanu i bilo nam je super. Trebali smo se vidjeti još jednom u Zagrebu, ali smo morali odustati. Nikako nismo mogli uskladiti obveze.
A sad je već skoro kraj trećeg mjeseca, zima nas polako napušta i za nekoliko dana Hrvatska reprezentacija u Zagrebu igra kvalifikacijsku utakmicu za odlazak na svjetsko prvenstvo. Naravno i Marin je reprezentativac. Svi pričaju o utakmici. Jako je važna. Igramo s Belgijom koja ima isti broj bodova u skupini. Marin je s ekipom bio na treninzima izvan Zagreba, puno su radili, pa smo se manje čuli.
Dan prije utakmice imala sam ispit. Bila sam užasno nervozna.

Marin je za tatu i ostale nabavio deset ulaznica. Stalno se raspravljalo tko ide, kako idu. Ja sam odmah rekla da neću ići. Nekako mi se nije dalo ići u toliku gužvu s njima muškima, a znala sam da neću moći vidjeti Marina.

-Mi ženske ćemo napraviti tulum u kafiću i gledati utakmicu - rekla je Branka.

I Fićo će im se pridružiti u Zagrebu. Utakmicu ga uopće nije zanimala, ali kaže moglo bi biti dobro sa svima njima. Žali Bože karte.

Utorak je, dan prije utakmice, dan mog ispita. Cijelu noć nisam mogla zaspati, samo sam se prevrtala po krevetu. Učila sam, ali imala sam osjećaj nesigurnosti, a to sam mrzila. Ako ja pokažem nesigurnost, profesorica će to iskoristiti i onda, znate već.
Ustala sam se umornija nego što sam legla. Užasno sam se osjećala, sve me živciralo. Lift koji nisam mogla dočekati, reklamni letci koji su virili iz mog sandučića, tramvaj koji je bio prepun, grad u kojem je na rano jutro bila tolika gužva. Takvog raspoloženja stigla sam na faks. Čekala sam skoro sat vremena. Kad sam vidjela profesoricu, odmah sam se predala. Bila je još goreg raspoloženja od mene. ishod nikako nije mogao biti drukčiji, pala sam. I poludjela sam. Što mi se još danas može dogoditi? Sad idem u stan i spavat ću cijeli dan. Kad sam ušla u stan zazvonio mi je mobitel. Bio je to Marin.

-Molim.

-Ej, di si?

-Evo me - hladno sam odgovorila.

-Šta ti je?

-Ništa. Di si ti?

-Evo idem na trening, pa samo da te čujen.

-Dobro.

-Znaš šta san ti mislia reć?

-Ne znam.

-Tia san ti reć da mislin da je bolje da ti sutra ne dođeš na utakmicu.

-Molim!?

Ne mogu vjerovati.

-Znaš bit će užasna gužva, a ja ne mogu nikako...

-Molim! - prekinula sam ga, samo mi je ovo trebalo - o čemu ti pričaš?

-Ma mislia san...

-Šta ti imaš misliti, ne znam otkud ti to da ti određuješ kamo ću ja ići?

-Ma nisan tako mislia. Šta je tebi?

-Nije mi ništa. Šta se bojiš da me ne bi netko vidio?

-Daj, Veronika. Šta ti je?

-Stvarno, mislim da mi je već dosta svega toga. Ti pazi kako igraš, a mene zaboravi. Neću ti smetati, ne boj se.

-Veronika!

-Bog Marine.

Prekinula sam i počela plakati. Kako sam odvratna. Legla sam na krevet i nemam pojma kako, zaspala. Probudila sam se poslijepodne, popila kavu i vratila se u selo. Osjećala sam se užasno zbog svega što se danas dogodilo, ali najviše zbog onog razgovora s Marinom. Pa nije mi on kriv zbog toga što sam pala. Ali mislim stvarno, on misli da je najbolje da ja ne dolazim. Zamislite. On zna šta je najbolje za mene.Ili je to najbolje za njega? Užas jedan. Navečer sam otišla s curama na kavu. Ispričala sam im kakav sam grozan dan danas imala.

-Ma dobro, nije to ništa, morate se nekad i posvađati - tješila me Ana - Zašto ga ne nazoveš?

-Ne znam, u velikoj su gužvi, pod velikim pritiskom, a kad malo bolje razmislim, mislim da je došlo vrijeme da se taj naš odnos razjasni. Pa ako ne ide, ne ide. A ne ovako. Što smo? Ništa.

Prijateljice su šutjele, znale su da sam u pravu.

-Ma, bit će to sve dobro - napokon je veselo prozborila Maja.