NE MOGU VJEROVATI /16/

-Mogu ti nešto predložiti? - upitao me Marin ozbiljno.

-Naravno - bila sam znatiželjna.

-'Ajmo ugasit mobitele.

-Vrlo rado.


Svidio mi se prijedlog. Znači nije samo mene nerviralo to prekidanje našeg druženja radi telefonskih razgovora.


Nastavili smo priču o nogometu. Ispitivala sam ga o drugim igračima, o tračevima iz novina.
Smijali smo se, baš smo se dobro zabavljali. Bila sam sretna jer je Marin Bulić kojeg sam voljela jedna jednostavna i dobra osoba.

-Dolaziš prekosutra na utakmicu?

-Nažalost ne. Sutra popodne putujem nazad.

-Ako želiš, ja ti mogu ostaviti karte.

Možda si umišljam, ali ovo zvuči kao da želi da ostanem na utakmici.

-Hvala ti puno, ali ne mogu.

Ostali smo jedini gosti u restoranu, bilo je već prošlo jedanaest. Večera se stvarno odužila.


-Mogli bismo krenuti - rekla sam.

Iako sam željela ostati cijelu noć.

-Da, ili će nas zatvoriti unutra - rekao je Marin kroz smijeh.

Ni to ne bi bilo loše, pomislila sam. Proveli bismo noć zajedno. Što god to značilo.

-Moraš mi se negdje potpisati. Evo na rame, pa se neću kupati dok se ne obriše samo.

-Ma daj - smijao se.

Uzeo je salvetu sa stola.

-Imaš olovku?

Imala sam u torbi i dala sam mu. Napisao je nešto i stavio mi u ruku. Odlučila sam da ću je poslije pogledati. Došli smo do recepcije i bilo je vrijeme za rastanak.


-I? - rekao je ili pitao.

-I? - rekla sam ili odgovorila.


Šutjeli smo par sekundi gledajući se u oči.

Kakve oči!

-Bilo mi je lijepo, hvala ti - prekinula sam čudnu situaciju.

Da nisam, za par sekundi bila bi hipnotizirana i nikakvo šamaranje me ne bi vratilo u stvarnost.

-I meni, fala tebi.


Pružili smo si ruke. Zadržao je moju ruku u svojoj. Na čas mi se učinilo kao da je ne želi ispustiti. A ja svoju definitivno nisam željela osloboditi tog stiska.


-Drago mi je da san te upozna - rekao je iskreno. Sigurno.

-Laka ti noć, pazi kako igraš u nedjelju.

-Laka noć.


Krenula sam prema liftu. Dok sam čekala da se vrata otvore, okrenula sam se. Još je stajao na istom mjestu i gledao me. Mahnula sam mu i ušla u lift.
Kad su se vrata zatvorila, počela sam se tresti. Od uzbuđenja što sam ga upoznala, od tuge što je otišao, od straha da sam se zaljubila.

Pokucala sam Filipu na vrata.

-Lozinka! - čula sam s druge strane.

-Daj otvaraj!

-Krivo. Lozinka!

-Znaš šta, ubit ću te. Otvaraj!

Otvorio je, ušla sam u sobu i srušila se na krevet.

-I? - opet to "i".

-Šta i?

-I kako je bilo?

-Ne znam. Valjda dobro.

-Valjda dobro? Šta to znači? Nekako si razočarana, ipak je glup i dosadan. Pa drago mi je da si se uvjerila.

-Možda bi bolje bilo da je tako, ali nije. Nije uopće glup, nije ni dosadan i iako je bio prilično suzdržan, mislim da mi sada još više sviđa.

-O ne, sad ćemo znači oš više o njemu slušati - s tugom je ustanovio Fićo. -Šta ti to znači da je bio suzdržan?

-Pa ne znam, govorio je i pitao iz pristojnosti. Ja sam naravno sve odgovarala, sve ispričala, a on o sebi nije rekao skoro ništa. Sve onako oopćenito, ništa konkretno, ništa osobno. Kao da oprezno razgovara s novinarom nekog žutog lista. Glup sigurno nije, ali mislim da je naučio ne pokazivati nikakve osjećaje.

-Šta ti je to u ruci?

Tek sada sam skužila da u ruci držim salvetu koju mi je on dao. Otvorila sam je.

Pisalo je: 098/5190-666. Javi se.

Buljila sam u salvetu pokušavajući shvatiti poruku. Filip mi ju je istrgnuo i pročitao.

-Opa, šta je to?

-Stvarno ne znam.

Sad mi ništa nije bilo jasno. Bila sam i presretna i zbunjena i uplašena u isti tren. Javi se, što bi to trebalo značiti; javi se sutra, nemoj ići, javi se ponekad, javi se ako ti trebaju karte za tekmu, javi se ako si spremna za kratku avanturu. Stvarno bi se moglo protumačiti na više načina.